Kliker.info

Svojim dolaskom u Detrot,  sa mužem Alijom i dvojicom sinova, Hercegovka Džemila Tabaković- Marić je prije četrnaest petnaest godina svoju sudbinu  neraskidivo povezala sa američkom autoindustrijom  što je uostalom slučaj i sa ogromnom većinom Bosanaca i Hercegovaca, kojih je , u  nekad čuvenom  Motor Cityju,  blizu  14 ooo.

Od tada pa do danas, ova profesionalna novinarka i prijeratna dopisnica tada jedinih dnevnih listova u BiH, Oslobođenja i Večernjih novina, te Radio Sarajeva, iz Stoca , dijelila je sudbinu sa industrijom koja je dugo godina bila pokretač ukupnom američkog razvoja,da bi 2008. godine  doživjela  poznati kolaps, koji je na kraju doveo i do čuvenog bankrota Detroita. Finansijski  krah Detroita iz jula 2013. bio je da podsjetimo  najveći gradski  bankrot u istoriji SAD.

U tom turbulentnom vremenu, imali su Marići , kaže Džemila na početku razgovora za Kliker.info   i poprilično sreće,  pošto su samo  jedno kraće vrijeme bili bez posla. Detroit danas, zahvaljujući prije svega    aktivnoj pomoći federalne administracije, uspješno vida rane dobijene tokom krize i bankrota i polako ali sigurno vraća   svojim građanima nadu da će povratiti nekadašnju poziciju industrijskog središta. U tom procesu  aktivno učestvuje i  francuska kompanija Faurecia,  u čijim proizvodnim pogonima , posljednih osam godina radi i naša kolegica Džemilam,  koja  je poslovodstvu svoje fabrike  nedavno ponudila i znanje bivše frofesionalne novinarke.

Ponuda je naravno prihvaćena, tako da Džemila pored svojih starih  obaveza redovno objavljuje i  svoje priče u fabričkim novinama.

” U potrazi za nekim lakšim poslom  sam 2007  upisala  i dobila diplomu  farmaceutskog tehničara ali nikada nisam počela da radim taj posao mošda i zbog toga što sam još i tada potajno priželjkivala takav angažman. Jednostavno rečeno  novinarstvo je nešto što teče mojim venama. Uostalom za to zanimanje sam se i školovala  pa sam, zbog te činjenice, i pored toga što to ne radim profesionalno, danas poprilično zadovoljna jer primjećujem da se moje priče čitaju, komentarišu, poprilično hvale  i prepričavaju u  kompaniji “, ističe Džemila i  usput otkriva da je njen novi angažman već donio neočekivani rezultat.

Tražeći naime odgovore na pitanje ,” Kako najbolje organizovati posao u fabrici  i  smanjiti usput  rizike  za  pojavu nesreća “, Džemila  je  u pravom smislu riječi uradila pravu malu naučnu studiju.Na sugestiju svojih šefova poslala je  je rad  na adresu  Magazina  Zoom koji se štampa u Francuskoj  i  pobijedila na  međunarodnom takmičenju ,  ispred kolega iz Kine i Španije.

Pored  familije i prijatelja, vijest je obradovala i  Džemiline radne kolege  koji su danima čestitakli svojopj Jenny.Ova nagrada joj je, kaže, u neku ruku asatisfakcija za sve propušteno u karijeri koju je naprasno prekinuo rat u Bosni i Hercegovini  za koju kaže da nikada nije i neće izaći iz nje bez obzira gdje se nalazila i šta radila.

“Nikad nisam razmišljala niti imala želju da napustim svoju zemlju i pored svih ratnih  strahota. Bila sam naravno  svjedok i u neku ruku sudionik sudionik svega što se dešavalo od početkom 9 0 -ih pa nadalje  pa nadalje, i na to sve sam gladala sa aspekta, “rat je”moramo kroz to proći i kroz sve to sačuvati i svoj i obraz familije.Nisam bila član ni jedne stranke, bila sam samo novinar koji je u svom radu slijedio svoju etiku. U svemu tome sam se i udala 1991 i  već naredne ratne godine dobila prvog sina. Tada je već postalo  zaista tešo. Počeli su ti prokleti progoni,  muž je završio u logoru Dretelj, nastala je samo borba za život. I eto hvala Bogu sve je to prošlo kako tako , a ja sam se vratila vratila svom novinarstvu već 96-e godine.

Nisam  dozvolila da padnem u zamku nekih stranačkih lidera koji su htjeli da imaju svoje novinarske tjelohranitelje da ih promovišu i lažno predstavljaju pa sam se priključila  NVO koje su u to vrijeme bile jako aktivne.Vodila sam njihov sektor informisanja i tu ostala do 2001 kada smo i napustili BiH. zašto baš tada odlazimo ? Zato jer su u to  vrijeme počeli  neki novi tokovi  u koje se mi nismo mogli a ni željeli uklapati “, ispriča Džemila u dahu uz opasku  da su  njihovom dolasku u Detroit kumovali bliski prijatelji  iz Stoca  Beko i Ramiza Bajrić .

Na pitanje da li se za ovih 124 godina ikada pokajala zbog dolaska u Ameriku, Džemila odgovara da nije, mada je kako kaže bilo i teških trenutaka.

“I sami dolazak u Ameriku je na neki način bio nas put u nepoznato,  ali bili smo sigurni da je zivot ovdje bolje  organizovan i da  nudi priliku svima da se dokaž , posebno kad je u pitanju obrazovanje mladih.U isto vrijeme ne mogu a da ne istaknem koliko je bilo teško kad smo napustali svoju familiju i  prijatelje, pa i grad grad Mostar kome se često vraćam.A ovdje , kada čovjek jednom uđe u mašinu postane baš  poso-kuća.Bilo je naravno  teško u početku a kao ilustraciju ću vam navesti primjer da sam ja  kao žena prije svega , bez neke posebne pripreme i  edukacije za  te poslove  u mojoj kompanijin  vrlo brzo radila sa robotima koji   vare pojedine automobilske  dijelove.Ali čovjek  se navikne na sve i pripremi sebe i za takve poslove”, nastavlja svoju američku priču Džemila Marić.

Na kraju razgovora za Kliker  Džemila je izrazila i svoje zadovoljstvo  činjenicom da su Bosanci i Hercegovci u ovom gradu, od svojih američkih sugrađana,  odavno prepoznati kao vrijedni, pošteni i pametni  ljudi  koji znaju cijeniti gostoprimstvo i iskoristiti pruženu šansu. U tom kontekstu pominje na desetine naših radnji, trgovina, kompanija pa čak i pravih fabrika od kojih ističe Genu  Hodžića i njegovu  Genex Windovs company. Dodaje i ocjenu da su na žalost, bosanska druženja u Detroitu svedena  uglavnom na  posjete estradnih zvijezda iz BiH, poneki turniri u fudbalu ili  kućne zabave na kojima je  naravno najčešća tema Bosna i Hercegovina. To je,  kako kaže, i razumljivo jer naši ljudi u tuđini žele sa svoj posljednji san  ipak odsanjaju u svojoj matičnoj domovini. I ona se nada da će, kada sinovi završe školovanje  sa svojim Bracom u svoju Hercegovinu.

H. Šetka (Kliker.info)