Kliker.info

Sudeći po reagovanjima koja su do mene doprla, uključujući i podatak da su je prenijeli mnogi portali, moja kolumna “Zašto pišem i drugi jadi”, objavljena prošlog četvrtka u Oslobođenju, izazvala je neuobičajene emocije među čitaocima. Kod jednih sjetu, a kod drugih zlurado zadovoljstvo. Prvi ne mogu da zamisle da me četvrtkom više neće biti u ovom listu, a drugima je kolumna pod navedenim naslovom donijela veliko olakšanje.

Piše : Gojko Berić (Oslobođenje)

Naime, svi čitaoci su je shvatili kao da je to moj oproštaj od ovog posla. Međutim, i sjeta mojih mnogobrojnih fanova i zlurado zadovoljstvo onih koji me preziru, mahom neizlječivih srpskih nacionalista, bili su preuranjeni. Čim je tog jutra pročitao novine, moj stari kolega i drug Emir Habul nazvao me je i upitao: “Je li ovo oproštajna? Nekako sve vuče na to.” Umjesto odgovora, podsjetio sam ga na poznatu izreku iz beogradskog žargona: “Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”.

Ali, da pređemo na važniju temu. U Sarajevu je ovog ljeta, u poznim godinama, umro građanin V. Starija sarajevska raja poznavala ga je kao Krizu. V. je bio krupan, snažno građen čovjek, guste smeđe kose. U mladosti se bavio boksom, imao je velike šake i uvijek je išao uspravan i sporo, ličeći na spomenik koji se kreće. Nikada nije imao dovoljno novaca, pa kad bi ga neko od prijatelja ili poznanika upitao kako je, on bi odgovorio: “Kriza, jarane!” Tako je dobio nadimak. A kad bi u kafani plaćao svoje piće, skupljao bi po džepovima sitniš i promrmljao: “Kriza! Bog mi je danas okrenuo leđa”. Upoznali smo se prije petnaestak godina, na šetalištu koje vodi prema Kozijoj ćupriji. Kriza je u ruci držao Oslobođenje. Prišao mi je i rekao: “Vi odlično pišete, ali to radite uzalud. A da bi opstali, morate se držati k’o ptica na grani”.

Nikada nisam do kraja shvatio šta je moj novi poznanik time htio reći, ali kažem sebi: Ako je to Kriza rekao, onda mora da to nešto znači. Iza njega je ostao niz zanimljivih anegdota koje je raja prepričavala. Hrvat po nacionalnosti, V. je bio jugonostalgičar sa “zakletvom Titu”. Prezirao je nacionaliste i bio je ljut na radničku klasu, “jer je izdala Tita, a Tito joj je sve dao”. Ni seljaci mu nisu bili po volji, “jer seljak ne želi da uči i obrazuje se, a pametuje o svemu”. Poput mnogih i Kriza je žalio za vremenom jugoslovenskog socijalizma. Imao je čitav monolog na tu temu i često je ponavljao: “Život se u bivšoj državi micao iz dana u dan”.

Čitam novine, gledam televiziju i slušam radio, i sjetih se Krize. Jer, sudeći po silnim predizbornim obećanjima pretendenata na novi četverogodišnji mandat, uskoro će se i u Bosni i Hercegovini život početi micati. Fahrudin Radončić je u tom pogledu najambiciozniji i čeka priliku da učini mnogo veće stvari od Avazovog tornja, pa svoje pristalice uvjerava da će, pored ostalog, toplovod Sarajevo-Kakanj, projekt “Čista Miljacka” i cesta Sarajevo-Goražde postati stvarnost. Podrazumijeva se da će tim radovima biti otvoreno na hiljade novih radnih mjesta. Milorad Dodik otvara nove bolnice, najavljuje izgradnju novih dionica auto-cesta kroz Republiku Srpsku i obećava Srbima medene kolače u bliskoj budućnosti, dok premijerka Željka Cvijanović udjeljuje penzionerima sadaku u vidu jednokratne pomoći.

Bakir Izetbegović, odlazeći čovjek iz državnog vrha, prije četiri godine pompezno je objavio da će zaposliti 100 hiljada novih radnika, ali je u međuvremenu bio prisiljen da sam sebe demantuje i danas nema više šta da obeća. A nema ni neke naročite potrebe za tim, jer je SDA odavno zbrinula svoju biračku klijentelu. Željko Komšić nikada nije imao neki ozbiljniji ekonomski i socijalni program, njemu je, kao i Draganu Čoviću, bliža sfera “čiste politike”, u koju možeš utrpati sve i svašta. Nermin Nikšić je takođe bez asa u rukavu, pa više priča o sto kilometara auto-puta izgrađenih u mandatu SDP-a, nego o konkretnim pravcima ekonomskog prosperiteta zemlje.

Iako pomenuto lidersko društvo odlikuju značajne, čak konfliktne ideološke razlike, Radončić i Izetbegović, Komšić i Nikšić žele, svako za svoju stranku, primat čuvara suvereniteta i neotuđivosti “makar i jednog kvadratnog milimetra” teritorije Bosne i Hercegovine. To im je zajednička, izrazito populistička karta, koja zbog sve jačih političkih turbulencija u regionu, ali i mnogo šire, trenutno ima ozbiljnu upotrebnu vrijednost. Na toj liniji je, barem deklarativno, i Dragan Čović, “metafora najuglađenijeg lica hrvatskog nacionalizma” (Dragan Markovina). Čović ne odustaje od svoje dobitne kombinacije – nostalgične privrženosti Herceg-Bosni i svakodnevnog potezanja tzv. hrvatskog pitanja.

Što se tiče Dodika, suvišno je i napominjati da je on i politički i emotivno protiv svake Bosne i Hercegovine, koju smatra privremenim prebivalištem za Srbe. Ne kažem da su sva predizborna obećanja tek puki mađioničarski trikovi, ali previše je to za zemlju koja je u izuzetno teškoj političkoj i ekonomskoj situaciji. Što je više agit-propovskih obećanja, bježanija iz zemlje evidentno je sve masovnija. Na pitanje TV reportera šta očekuje od predstojećih izbora, jedna sredovječna Sarajka uzrujano kaže: “Ne želim ništa da kažem, samo želim da bježim odavde”. Ostajemo bez ljekara, inženjera i zanatlija, ostajemo bez mladih, bez seljaka, stoke i poljoprivrede… Sve je više onih koji na skrovitim mjestima, čak i u svojim stanovima, uzgajaju marihuanu.

Crne hronike naših dnevnih listova iz dana u dan registruju smrtonosne saobraćajne nesreće, surova ubistva i pljačke, kriminalci prijete sudijama smrću, a sutkinjama silovanjem; zdravstveni i prosvjetni radnici, penzioneri i ratni veterani traže pravdu na ulicama. Paradigma sveukupnog haosa i užasa je nedavna željeznička nesreća kod Jablanice: dva teretna voza sudaraju se na otvorenoj pruzi, pri čemu dvojica mašinovođa ginu na licu mjesta, a treći deset dana kasnije umire u bolnici. Niko nije podnio ostavku!

Život se miče svakodnevno, ali u naopakom pravcu. Što se tiče predizbornih obećanja, pada mi na um jedna od sarkastičnih anegdota kojima je svojevremeno ilustrovana stvarnost u Sovjetskom Savezu: “Visokotiražne Izvestija objavile su da će životni standard sovjetskih građana uskoro biti znatno veći, ali je sutradan vijest demantovana”.