Kliker.info

Ovo nije klasičan dokumentarni film…

– Ja ne znam koja je ovo vrsta žanra. Rekli su mi ljudi da su već vidjeli tako nešto. Ja nikad nisam video ovakvu vrstu filma – da ljudi igraju sami sebe i da proživljavaju ponovo ono što im se desilo. Nije ni dokumentarni film, ni igrani. Treba tražiti od kritičara da izmisle neko novo ime.

Je l’ bilo teško ubijediti aktere da snimaju film?

– Nije, jer se razvilo povjerenje između nas. Ja sam došao i rekao im da mislim da je strašno to što im se desilo i da treba nešto uraditi da se to više ne dešava. Mislim da je važan faktor ubjeđivanja bilo i to što smo im rekli da ćemo ih platiti. Mada je njih prilično bilo strah u početku. Oni su željeli da se kaže nešto o tome, ali i da se ne kaže, jer se može dogoditi da će im, kada se ponovo pojave u bolnici, reći da neće dobiti ništa zato što pričaju. Ali eto, stisli su se, što mi kažemo. Meša Selimović ima tu rečenicu u „Tvrđavi“ – „Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?“. Nazifu je pukao film. Kad pozitivno pukne film, onda se mogu i neke pozitivne stvari desiti.

Da li ste imali scenario? Kako je uopšte izgledalo snimanje?

– Nismo. Nema tu scenarija. Ne znam da li bih ikad više mogao da snimam tako. Ja sam režiser koji sve unapred planira. „Ničija zemlja“ je bila napisana i nacrtana od prvog do posljednjeg kadra. Ja sam reditelj koji se priprema maksimalno. Ovo je nešto potpuno protivno svemu što ja radim. U svojim filmovima ja svaki put odem negdje drugdje. Svaki je potpuno drugačiji: „Pakao“, „Triage“, „Cirkus Columbia“… Meni sadržaj diktira formu. Nemam ja ništa protiv režisera koji stalno prave iste filmove. Neki su poput Vudi Alena sjajni u tome. Ja sam nekako bliži varijanti Stenlija Kjubrika.

Da li je ovaj film ostvario svoju svrhu – da li je promijenio nešto? Pretpostavljam da vam je to bila prva namjera…

– Nazifu je promijenio nabolje. Ali šta je nabolje. Ima socijalno i zdravstveno osiguranje. S druge strane, on se s ovog crvenog tepiha vratio da prazni kante. Nije to jednostavno. Ja živim stalno različite živote – danas sam u Indiji, sutra sam ovdje tata, preksutra profesor na Akademiji. Svi imamo neke uloge, ali ja imam one koje mi prijaju, a on ima i one koje mu ne prijaju. Osim ove ovdje, kad je na festivalu. Nadam se da ga je ovo bar malo podiglo. Vidim da je u elementu kada priča o tome. Ja sam uradio ono što sam mogao, sad je na njemu. Volio bih kad bih mogao više, ali, nekako, svako živi svoj život.

Bavite se politikom. Koliko je teško sa te strane promijeniti nešto?

– Jako je teško. Svi su ukopani u tranše. Vizije koje imamo u Našoj stranci primjerene su Finskoj, a ne realnosti Bosne i Hercegovine. Mi ne pristajemo na tu realnost. Borimo se. Važno je da ljudi učine nešto. Kažu da to činiš za svoj dom. Ne, činim to za sebe jer mi se ne sviđaju neke stvari. Pokušavam da promijenim svoje malo okruženje. Mi smo mala zemlja – četiri miliona stanovnika. To je malo veći evropski grad. Htjeli ne htjeli, na kraju ćemo se morati dogovorit. Bolje prije nego kasnije. Ova situacija odgovara nekim poluljudima čija vizija svijeta može da funkcioniše samo u ovako pokvarenom sistemu. I koji to maksimalno koriste, sve govoreći da je to u ime naroda, a to je u stvari samo u njihovo vlastito ime. Kada bi taj budalasti narod pogledao oko sebe i vidio šta su oni za deset godina skupili… Bosna je puna saburaja. U Japanu postoje samuraji, a saburaji su ljudi koje život šamara a oni ništa. Trpe. Mada nije ni kod vas nešto bolje.

Kako izgleda snimanje filma u Bosni i Hercegovini?

– Teško, jer nema novca. To je prvi preduslov za snimanje. Kod nas ima tema na svakom koraku. Nekako mi je drago i zbog mojih studenata koji se stalno žale da je nama lako i da nam svi daju para. Što nije tačno. Ja se pokušavam baviti nekim ozbiljnim stvarima. Tu vrstu filmova ljudi danas uopšte više ne gledaju u kinu. Drago mi je da sam uradio ovaj film, ako ništa drugo, kao dokaz mojim studentima da je moguće snimiti za malo novca. On je koštao 17.000 eura. Poslije smo morali da dodamo još neke profesionalne troškove jer smo išli u Berlin.

Oskar nakon 11. septembra

 Imali ste priliku da ostanete u Americi nakon što ste dobili Oskara. Zašto ste odlučili da se vratite?

– Nikada nije ni postojalo pitanje mog ostanka u Americi. Živio sam u Parizu „francuski san“ umesto „američkog“. Ja sam Evropljanin, na prvom mjesto, što ne znači da u neko doba neću otići u Holivud i snimiti neki film. Ali to što se meni nudilo, nije me zanimalo u tom trenutku. S druge strane, nemojmo zaboraviti da sam ja dobio Oskara u Americi nakon 11. septembra. Amerika je tada polako tonula u svojevrstan fašizam, ili bar nije bilo daleko od toga – ko god nije sa nama, on je protiv nas. Mnogo intelektualaca je patilo zbog toga. Drugo, ja gledam na film kao na umjetničko dijelo i način izražavanja, a kod njih je to ipak samo biznis. Ma šta oni pričali o tome. Koliko novca uđe i koliko izađe – jedino je mjerilo uspjeha u američkom sistemu. Mada bi ovaj film mogao biti uspješan jer ću zaraditi sigurno mnogo više nego što je koštao, jer nije koštao ništa (smijeh).Marija Krtinić (Danas)