Kliker.info

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li građanske akcije mogu donijeti promjene u Bosni i Hercegovini i Srbiji.

Sagovornici su bili predstavnici dva građanska pokreta – Mirsad Hadžikadić, predsjednik Platforme za progres iz Bosne i Hercegovine, i Radomir Lazović, aktivista Inicijative Ne da(vi)mo Beograd.

Bilo je riječi o tome kako je Iniciativa Ne da(vi)mo Beograd peticijom, koju je potpisalo 80.000 građana, natjerala gradske vlasti da odustanu od sječe šume u popularnom izletištu Košutnjak, kako je Platforma za progres uspjela da u Sarajevu okupi preko 20.000 ljudi na protestnoj šetnji pod sloganom ”Dosta je bilo šutnje”, zašto istoričarka Dubravka Stojanović kaže da joj je u ovom trenutku u Srbiji jedina nada peticionaški pokret, da li je za vladajuće garniture država postala bankomat, kako je moguće da nacionalne stranke vladaju Bosnom i Hercegovinom uz podršku samo 20 posto birača, kako pokrenuti na akciju građane koji misle da se u Bosni i Hercegovini i Srbiji ništa ne može promijeniti, kao i tome da li novi politički lideri treba da se regrutuju iz građanskih pokreta.

Omer Karabeg: Gospodine Lazoviću, vaša Inicijativa je ovih dana postigla veliki uspeh. Oko 80.000 građana Beograda potpisalo je vašu peticiju čiji je cilj da se sačuva izletište Košutnjak. Naime, gradska vlast je naumila da poseče 30 hektara šume da bi na tom mestu izgradila stambeno-komercijalni kompleks.

Videvši masovnost peticije predsednik Vučić je izjavio da je on protiv seče šume na Košutnjaku mada se gradska vlast nije mogla upustiti u taj poduhvat bez njegovog odobrenja. Kako ste uspeli da animirate toliki broj građana?Radomir Lazović: Beograđani su jako vezani za Košutnjak. Osim toga, naš glavni grad je poslednjih godina vrlo često bio jako zagađen. Naš vazduh je izuzetno opasan.

U Srbiji godišnje umre oko 7.000 ljudi zbog zagađenog vazduha. A skoro milion ih ima respiratorne probleme. Na te probleme naša organizacija dugo je upozoravala i bili smo spremni da se upustimo u odbranu Košutnjaka.

Animirali smo ljude da obaveste svoje komšije, da razgovaraju sa svojim kolegama na poslu, u komšiluku, svuda i da im objasne kolika će biti šteta ako dozvolimo da se poseče tolika šuma. I to je zaista bio veliki uspeh. Evo, videli ste da Vučić, ali i gradska vlast, sada govore kako oni nikad nisu ni hteli da seku šumu. Međutim, treba biti obazriv zato što je plan izgradnje stambeno-komercijalnog kompleksa na Košutnjaku još uvek u proceduri. Dok ne vidimo da se odustalo od tog plana – nećemo odustati od odbrane Košutnjaka.

Omer Karabeg: Gospodine Hadžikadicu, vaša Platforma za progres organizovala je poslednjih mjeseci protestne šetnje pod sloganom ”Dosta je bilo šutnje”. Takvi protesti održani su u šest najvećih gradova Bosne i Hercegovine. Cilj je bio da se izrazi nezadovoljstvo aktuelnom vlašću. Kakav je bio efekat tih protesta?

Mirsad Hadžikadić: Efekat je bio mnogo veći nego što smo očekivali. Počeli smo skromno u maju u Mostaru sa nekih 130 ljudi jer je pandemija bila u punom jeku. Poštovali smo sve mjere koje su tada bile na snazi – maske, rukavice, udaljenost.

Protestna šetnja je prošla i kroz zapadni i kroz istočni dio Mostara. Bili smo dobro primljeni, građani koji su se zatekli na ulicama dali su nam podršku.

U Sarajevu je bilo fantastično. Učestovalo je između 20.000 i 30.000 ljudi koji su došli da iskažu nezadovoljstvo stanjem u državi. Ne tvrdimo da su to sve bili simpatizeri i članovi Platforme za progres. Bilo je tu ljudi koji su članovi opozicionih stranaka, a i onih koji nisu članovi niti jedne stranke. Dolazile su cijele porodice s djecom i prijateljima da pokažu da im je stvarno dosta ovakve vlasti.

Nakon toga se pandemijska situacija pogoršala, pa smo u Tuzli i Bihaću imali do 300 ljudi. U Banjaluci je bilo ograničenje na 50 učesnika, a u Brčkom nam nisu dozvolili da organizijemo protestnu šetnju, pa smo uradili on-line verziju. Sve protestne šetnje su mogle biti praćene i na internetu – tako da ja mislim da ih je, kada se sve sabere, vidjelo između 600.000 i 700.000 ljudi.ž

Tri diktatora

Omer Karabeg: Gospodine Hadžikadiću, vi ste na protestu u Sarajevu rekli da stanovnici Bosne i Hercegovine žive u vrijeme nijeme diktature tri diktatora. Očigledno ste aludirali na lidere nacionalnih stanaka – Bakira Izetbegovića, Milorada Dodika i Dragana Čovića? Zašto ste rekli nijema diktatura?

Mirsad Hadžikadić: Rekao sam da je to nijema diktatura zato što ona nije očigledna. Ona se ne iskazuje direktno i glasno nego se pokriva demokratskim institucijama.

Tri lidera vladajućih stranaka van instutucija odlučuju o najbitnijim stvarima u državi, Ne vodi se debata u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine nego se njih trojica dogovore i onda se to provuče kroz parlamentarne procese. I to sve to uz podršku međunarodne zajednice. Jer, kako inače objasniti činjenicu da su se tri lidera na svom sastanku dogovorila o raspodjeli kredita Međunarodnog monetarnog fonda umjesto da je to urađeno u Paralamentarnoj skuštini BiH.

U Mostaru 12 godina nije bilo izbora zbog toga što se lideri dvije najveće stanke nisu mogli dogovoriti. Onda su pod pritiskom međunarodne zajednice odjedom odlučili da odblokiraju izbore i predlože izmjenu statuta grada Mostara koja praktično cementira rezulate rata i podjele koje danas postoje u Mostaru. To znači da tri osobe odlučuju o svemu, mada im niko nije dao pravo da to rade. Svi to znaju, a niko ih ne naziva pravim imenom – diktatori.

Radomir Lazović: U Bosni i Hercegovini imate barem tri čoveka koji odlučuju, pa možda može da dođe i do neke rasprave, a u Srbiji imamo samo jednog. Taj čovek vlada dekretima, on je potpuno van ustava i zakona, pita se za sve. Čuli ste da se on pita i o tome da li će se poseći šuma na Košutnjaku.

Ja ne znam kako bi taj sistem trebalo nazvati – da li je to neki hibridni sistem ili tiha diktatura kao što kaže kolega. Nakon poslednjih izbora taj sistem je potpuno ogoljen – tako da danas u Srbiji imamo parlament bez opozicije. To je tužna situacija na koji smo mi iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd dugo upozoravali. Govorili smo da će Srbija završiti u autoritarnom sistemu ukoliko se ne poprave izborni uslovi, ukoliko se ne omogući da se čuje i drugačije mišljenje osim poruka Vučića i njegove stranke.

Peticije

Omer Karabeg: Gospodine Hadžikadiću, na početku smo govorili o peticijama. Kako gledate na taj oblik protesta? Ovih dana je 500 istaknutih javnih ličnosti iz Federacije Bosne i Hercegovine potpisalo peticiju u kojoj izražavaju nezadovoljstvo zbog katastrofalne situacije izazvane epidemijom i traže od vlasti da preduzme odlučne mere. Može li se nešto uraditi takvim peticijama?

Mirsad Hadžikadić: Peticije su značajan način da se iskaže volja građana. One mogu biti uspješne i treba ih koristiti. U ovom momentu Platforma za progres u nekoliko gradova Bosne i Hercegovine nudi građanima na potpis peticije koje se zalažu za izmjenu izbornog zakona i uvođenje elektronsko glasanja. Međutim, njihov domet je ograničen jer zavisi od reakcije osoba koja su na vlasti, koje imaju moć.

Nekada veliki broj potpisnika može natjerati te osobe da popuste. Evo, gospodin Lazović je upravo govorio o jednom takvom uspjehu gdje je predsjednik Vučić odlučio da intervenira u skladu sa zahtjevima peticije. Što je veći broj potpisnika – to su i veći izgledi na uspjeh. Međutim, kada se radi o peticijama poznatih ljudi, mislim da je dobro što su se probudili i rekli nešto što je u interesu društva, ali im zamjeram što ne djeluju na terenu.

Mnogo je lakše govoriti o promjenama nego aktivno djelovati na terenu, staviti svoje ime na kandidatsku listu, pokušati ući, recimo, u Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine i tamo raditi na tome se promijeni situacuja u zemlji. I još nešto nešto. Iako cijenim peticije, mislim da je ipak mnogo učinkovitije i efikasnije kada građani izađu na ulice da mirno protestuju – da svojom pojavom, svojim glasom traže promjene.

Omer Karabeg: Kad je reč o Srbiji, istoričarka Dubravka Stojanović kaže da joj je u ovom trenutku jedina nada peticionaški pokret. I zaista svaki čas vidimo da se na društvenim mrežama spontano javljaju peticije kritički usmerene protiv vlasti.

Videli smo da je nedavno 2.900 lekara potpisalo peticiju u kojoj se traži smena Kriznog štaba za borbu protiv epidemije zato što se stavio u službu vlasti. Ta peticija nije dovela do smene tog štaba, ali ga je izgleda uzdmala. A vaša peticija, gospodine Lazoviću, sprečila je seču šume u Košutnjaku. Mislite li da u današnjoj situaciji u Srbiji, kada je teško građane masovno izvesti na ulice, peticije mogu zameniti proteste?

Radomir Lazović: Ne bih fetišizirao ni peticije, ni proteste, ni tužbe. To su sve alati u rukama građana. Kada je reč o peticijama, neke od njih imaju izuzetno veliki broj potpisnika, kao što je bio slučaj s našom inicijativom za odbranu Košutnjaka, a nekada njihov broj nije toliko bitan kao u slučaju pomenute peticije koju je potpisalo 2900 lekara. Jer, reč je o ljudima od autorieta koji se svakodnevno bore za zdravlje ljudi izlažući riziku svoje živote.

Mi smo, uostalom, sa samo 2.500 potpisa uspeli da ulaz na Kalemegdan ostane besplatan za sve građane Beograda. Dakle, peticija je jedan od načina na koji ljudi mogu da dignu glas. Problem je u tome što u Srbiji nema dovoljno medija koji će o tome odgovorno i profesionalno izvestiti.

Čini mi se da vlast reaguje samo onda kada vidi da je ugrožena. To je u jednu ruku dobro – imamo neke pobede, a u neku ruku loše zato što moramo da se borimo za elementarne stvari. Citiraću svoju koleginicu iz Incijative Ne da(vi)mo Beograd Anđelu Ruvidić koja kaže: “Zar je moguće da mi moramo da protestujemo za vazduh, za reke, za šume”? Izgleda da moramo. Treba pronaći pravi način da se glas protesta što duže čuje. Peticije su, kažem, samo jedan od načina.

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd se u poslednjih šest godina služila svim načinima u odbrani javnog interesa i borbi protiv nepravde. Borili smo se masovnim protestima, ali i onima gde nas je bilo jedva desetak, borili smo se tužbama i prigovorima na urbanističke planove. Moramo da stvorimo zajednicu ljudi kojima je stalo do naših gradova, koji vole naše gradove i koji brinu jedni o drugima.

Država kao bankomat

Omer Karabeg: Da li je u Bosni i Herecegovini bilo akcija građanske neposlušnosti?

Mirsad Hadžikadić: Ne vidim veći aktivizam. Građani Bosne i Hercegovini su, čini mi se, izgubili svaku nadu da može doći do promjene. To je najveća prepreka u djelovanju Platforme za progres. Ljudi kažu – gotovo je, zabetonirano je, oni koji su na vlasti sve su poklopili.

Pogledajte, na izbore izlazi samo 53 posto ljudi. Za nacionalne stranke, koje vladaju Bosnom i Hercegovinom, glasa samo 20 posto od ukupnog broja birača. Zna se ko će za koga glasati zato što ljudi duguju posao i egzistenciju tim strankama. Caruju podobnost, nepotizam i korupcija. Ljudi su se toliko navikli na to da prihvataju stanje kakvo jeste. Građani imaju vlast kakvu zaslužuju. Jer da zaslužuju nešto drugo – oni bi za to borili, bila bi veća izlaznost na izborima, ne bi dozvolili krađu glasova.

U Bosni i Hercegovini kažu da nije važno ko glasa nego ko broji glasove. Ljudi misle da se ništa ne može uraditi. Kažu mi: ”Mirsade, znaš li ti gdje si došao? Zašto si došao iz Amerike kada znaš da se ovdje ne može ništa promijeniti”? Ja im onda kažem: ”Znači, vi ste zadovoljni stanjem u kojem se nalazite jer ne želite ništa da uradite da se to stanje promijeni”. Oni misle da, ako kažu da se ništa ne može promijeniti, imaju opravdanje za to što ništa ne čine da se stanje promijeni. I onda imamo situaciju da ljudi masovno odlaze iz Bosne i Hercegovine. Od 4.200.000 građana, koliko ih je nekada bilo u Bosni i Hercegovini, ne vjerujem da ih danas ima više od 2.500.000. To je katastrofa.

Omer Karabeg: Rekli ste da 20 posto birača drži na vlasti nacionalne stranke. To znači da oni određuju sudbinu onih 80 posto. Zašto im tih 80 posto to dozvoljava?

Mirsad Hadžikadić: Već 25 godina ljudi vide da, bez obzira kako glasaju, rezultat je uvijek isti. Meni je neshvatljivo da niko čak ni ne pokušava da ponovo prebroji glasačke listiće da bi se utvrdila nesrazmjera sa stvarnim glasanjem.

Kada vidimo da se ne sankcionišu krađe desetina, pa i stotina miliona, da se optuženi oslobađaju iz političkih razloga, da se čak ni za ubistvo ne mora ići u zatvor – onda je teško građane optužiti za apatiju. Mi živimo u diktaturi. Da li je ona tiha, nijema ili nešto drugo – ne znamo. Ali znamo da političari iz određenih stranaka mogu sve. Oni na državu gledaju kao na bankomat. Uzimaju novac i od penzionera da bi kupovali automobile za sebe i svoje pomoćnike. Svakim danom postaje sve gore.

Građanska neposlušnost

Omer Karabeg: Da li su i u Srbiji građani ovako apatični kao u Bosni i Hercegovini?

Radomir Lazović: S jedne strane, čini mi se da jesu jer su svesno gurani van politike da ne bi kvarili dilove i klijentelistički odnos koji su tradicionalne političke partije uspostavile sa državom i vlašću. Za građane tu nije bilo mesta jer je trebalo obezbediti profit podobnim političarima i investitorima.

Da bi se građani odvratili od politike išlo se na to da se pokaže kako je politika blato, kako običan čovek nema tu šta da traži. Pogledajte koju količinu blata imamo na televizijskim kanalima. Sve je to dovelo do toga da ljudi zaista postanu apatični.

S druge strane, mi kao Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd imamo dosta drugačije iskustvo. Ljudi sa kojima dolazimo u kontakt uglavnom žele da nešto promene, žele da se uključe u akcije, žele da rade u okruženju koje ih poštuje i koje uvažava njihovo mišljenje. Mi zaista nailazimo na odličan odziv ljudi i zadovoljan sam potencijalom koji imamo.

Omer Karabeg: Da li je u Srbiji bilo akcija građanske neposlušnosti?

Radomir Lazović: Ne znam kako ocenjujete brojne proteste i građanske akcije koje smo izveli. Čini mi se da bi temelj koji smo postavili velikim brojem protesta i akcija mogao da posluži kao osnova da se krene u neku vrstu generalnog štrajka ili u neki drugi vid otpora koji bi mogao da uzdrma vlast. Kad god smo imali neku veliku, masovnu akciju, vlast je ustuknula.

Pogledajte šta se desilo sa Košutnjakom, pogledajte šta se desilo s Bukom protiv diktature koju smo pokrenuli. Taj protest je odjeknuo širom Srbije. Vlast je za to optužila opozicione lidere iako oni nisu pokrenuli tu akciju. Tako joj je bilo lakše da se obračuna s tim protestom. Vlast za sada nalazi načina da spinuje ono što radimo i da ublaži udarce koje joj zadajemo, ali nadam se da tako neće biti još dugo.

Iskre nade

Omer Karabeg: U zaključku, u kojoj meri građanske akcije mogu doneti promene?

Mirsad Hadžikadić: Govorio sam o apatiji. Međutim, mi smo 2018. na izborima za člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine dobili skoro 60.000 glasova ili 10 procenata mada smo po nekim procjenama imali negdje oko 22 posto. A predviđali su da ćemo dobiti između 1,5 i 2 posto glasova. Mnoge je šokirala činjenica da je toliko ljudi dalo glas nepoznatom čovjeku, bez infrastrukture, bez stranke, bez novca i bez kampanje. To je bilo veliko buđenje i zračak nade. I zato mi naše članove zovemo iskre. To su iskre promjene koja će se desiti u Bosni i Hercegovini.

Protest u Sarajevu je pokazao da Platforma za progres može da izvede na cestu između 20.000 i 30.000 ljudi. To je pokazalo svima – i međunarodnoj zajednici, i poziciji, i opoziciji – da u Bosni i Hercegovini postoji jezgro promjene. I mi smo ti koji ga budimo. Mi smo jedina iskrena opozicija u Bosni i Hercegovini jer nikada nismo bili na bilo kom nivou vlasti. Ja sam duboko uvjeren da su promjene počele – da nada ne samo da postoji nego je i opravdana.

Radomir Lazović: Srbija mora da nađe ljude koji su spremni da menjaju sistem koji je doveo do ovog nakaradnog društva u kome živimo. Ne znam gde bi ih bolje bilo tražiti nego u građanskim inicijativama i pokretima. Srbiji su potrebni novi ljudi i nova politika koja se zasniva na brizi za ljude, solidarnosti i toleranciji. Ti novi ljudi danas mahom deluju u građanskim inicijativama i pokretima koji se rađaju tamo gde dolazi do nepravde. To su ljudi koji se bore za javni interes, a ne oni koji sede u kabinetima, nose skupa odela i voze se u automobilima sa zatamnjenim staklima.

(Kliker.info-RSE)