Kliker.info

 Koja je vaša tržišna vrednost?
– Moja tržišna vrednost u predprodaji je negde oko sedam, osam milona evra. Kad nemam nikakvog glumca. Kad bih snimao na engleskom ili francuskom i kad bih se vezao za neka svetska glumaèka imena, to bi moglo da bude mnogo više, ali to mene ne zanima. Više volim svog naturšèika koji kaže – šefe sve æu da radim za pare, samo da me ne jebe vepar i da ne jebem vepra. Da ostanem u toj sferi pretrage ko je taj čovek, kako on misli, kako se oseća, kako reaguje, šta radi, nego da budem vezan po nekoj ekonomskoj inerciji.

Vidite li problem što naša prozapadna elita vrlo često i ne prihvata suštinu zapadnih vrednosti?
– Moj problem i sa Zapadom i sa Srbijom je što me svaki put kad stižem sa Zapada u Srbiju postavljaju u veštačku dilemu. Da li da postanem istomišljenik Harolda Pintera i Biljane Srbljanović. Na Zapadu se naviknem da živim sa istinom koju izgovara Harold Pinter koji na mesto ratnih zločinacva prvo stavi Tonija Blera i Džordža Buša, prateći ideju da ova dvojica generišu svetsku volju i da im tako pripada takva optužba, a Biljana Srbljanović nas podučava kako su zločinci, zapravo, uglavnom Srbi. Mislim da je primitivizam protiv kojeg se bori naš dramski pisac jedna posebna energija, jedan poseban potencijal koji ne može da se zanemari niti da se kao zločin stavlja ispred lucidnosti i moći koju imaju oni a koje spominje Harold Pinter. Logički gledano mi ovde trpimo mlade ljude koji nas ubeđuju kako njihovi zločinci valjaju, a ovi naši ne valjaju. Ajde, makar da sve te zločine obeležimo istom merom. Ne mislim da krenem unazad pa da Napoleona, Tutankamona proglasimo ratnim zločincima, a kako je krenulo crno im se piše. Međutim, šta ćemo onda sa velikom i uistinu značajnom zapadnom civilizacijim. Ona je objektivno svoj prosvetiteljski put izvela kroz masovna ubistva ogromne pokolje proizvodeći humane katastrofe. Ni jedan značajni tehnološki proizvod nije da nema iza sebe vojnu i ratnu osnovu. 

Kako se osećate kao stalna adresa kojom se deo nevladinih organizacija i medija bavi?
– Uživam u tome…   

… Ne smetaju vam ta prozivanja?
– Kao što je starozavetni junak Avram patentirao individualnu autonomiju u trenutku kada se molio Bogu Mesecu i kada je odlučio da sa više bogova pređe na jednog tako sam i ja individualnu autonomiju i nezavisnost svatio kao intelektualni cilj. Kad kažete mladići i devojke iz nevladinih organizacija mislite na one koji su jako hrabri a to i nije teško kada znamo da iza njih stoji najmoćnija pentagonska batina. Nezavisan sam ja a oni su ovisnici. Od koga su oni nezavisni, od svoje nacije, crkve, od identiteta. Malo mi je muka od tih merača našeg nacionalizma, patriotizma koji vam s ponosom pričaju da idu na «spešel hiringe» u Pentagonu, pa vam posle govore o nezavisnosti. Ja imam jednu jedinu temeljnu ideju u svom životu a ona se zasniva na tom očuvanju identiteta, pre svega kulturnog, koji uopšte ne ugrožava druge i zato mi je nepodnošljiva i opasna ta njihova ideja predstavnika nevladinih organizacija koja govori o superiornosti Amerikanaca. Kada je Boris Tadić rekao nekoliko poštenih rečenica o Kosovu, i kada je pustio suzu, odmah se u «Vremenu» pojavio komentar u kome se otprilike kaže taman smo pomislili da imamo pristojnog predsednika, kad iz njega iskoči Matija Bećković. Zamislite narod u kome se jedan od najvećih umetnika uzima kao merilo štetnosti, kao osoba sa kojom predsednik ne sme da ima ništa zajedničko.

Ili kada se konstantno atakuje na ime Vojislava Koštunice i uz njega vezuje atribut kleronacionaliste.Čovek je tri godine vodio prvu koalicionu vladu posle rata, racionalizovao tranziciju koliko je mogao, a to je po meri pametnih ekonomista jedini način da ne dođ do rasprodaje i uništenja države. Često po beogradskim salonima i mundijalističkim centrima zakače i Velju Ilića kao da je njegova uloga da bude Marina Abramović, a ne da asfaltira drumove i pravi mostove. Čovek izasfaltirao pola Srbije krenuo i njive da pretvara u asfalt i umesto da mu budu zahvalni oni imaju primedbe na njegovo ponašanje. To je kao kad bi od Džesija Džejmsa tražili da bude Maja Pliseckaja.

Ali ovo što vi radite ovde može da deluje kao neka vrsta bekstva od civilizacije ili realnosti. Taj proces globalizacije deluje kao neka grudva koja se polako kotrlja prema nama i koju ne možemo izbeæi. Šta ćete vi biti kada se to dokotrlja i do nas?
– Mečavnik nije nikakav beg od civilizacije, nego moja potreba da zaštitim ono u šta verujem. Protiv globalizacije nema individualne borbe. To je stvarno neizbežan proces, ali ako uspemo da odbranimo identitet onda ćemo uspeti da očuvamo sami sebe. Kulturni identitet i njegovo očuvanje čak i ako bi morao da se formatira kao kulturni Hilandar.   

Kako se osećate kada čujete licitiranja o vašem identitetu?
– Kad bih tražio svoje estetske uzore, lako bih našao u Žiki Pavloviću i Saši Petroviću, čak u i Makavejevu, čije političke stavove prezirem. Dakle, ja nalazim sebe u kulturnom krugu tih ljudi, a oni su ipak neki Srbi, bilo da su to oduvek bili ili su odlučili da uđu u tu zajednicu jer su je osećali kao svoju. Ovo je takva kultura da gde god pružiš ruku naiđeš na nekog velikog pisca. To je sasvim dovoljno za kulturni identitet.

 Nije politički korektno – ali javnost se dugo bavi vašim krštenjem, prelaskom u pravoslavlje…
– Da bi prešao s jedne religije u drugu morao bih da pripadam ovoj prvoj, a kako sam ja prethodno bio čovek bez religijskog predznaka nema govora o bilo kakvoj religijskoj konverziji. Na praškoj Akademiji lepih umetnosti dve godine sam izučavao Stari zavet i to Pismo mi je bilo bliže nego što je Kuran bio bliži bilo kojoj od mojih nena. Prvo, mislim da je tu presudno što sam Stari zavet čitao na srpskom jeziku, a moji preci su morali da čitaju na arapskom i najčešće nisu znali šta izgovaraju. Dakle, nije bilo reči o prelasku sa islama u pravoslavlje, posebno ne na način na koju su sarajevski «Dani» krivotvorili moj intervju «Njujork tajmsu» povodom filma «Život je čudo». Oni su napisali lažni naslov tog intervjua «Od sekularnog Muslimana do pravoslavnog fanatika». Niti sam ja pravoslavni fanatik niti je iko mogao da bude sekularni Musliman. Musliman ne može biti sekularan. Mislim da su mladići i devojke iz tjednika «Dani» onako usput nazvali sekularnim islamom one koji su nosili arapska ili muslimanska imena i pripadali sarajevskoj kvazikulturi. Ovim uopšte ne negiram kako je u oba krila moje porodice i s majče i očeve strane bilo one divote kojom odišu mnoge muslimanske porodice gde veje blagost, gde domaćini kada im uđeš u kuću skaèu na noge. Gde vlada gotovo umetnička melanhonlija.   

Koji su motivi za krštenje…
– Došao sam do pedesete godine života i sada već svako pitanje vezano za život uključuje i razmišljanje o smrti. Kada odem želim da mojim potomcima ostavim jasnu predstavu o identitetu i da ne završim kao onaj Andrićev junak iz Travničke hronike koji je podviknuo na neke Turke kada su hteli da linčuju nekog čoveka. On je rekao: Ne dirajte čoveka a ovi skloni linču su ga upitali ko si ti, a on im je odgovorio ja sam veći musliman od svih vas. To je bio neki doktor Latin iz Rima koji je lečio konzule u Travniku. Hteo je da spase od sigurne smrti ovog što su ga vodili na linč. Kad je umro sahranili su ga na muslimanskom groblju. Pitali su neki ljudi posle kako katolika sahraniste na muslimanskom groblju, a oni odgovorili pa sam je rekao da je musliman.

 Time ste odlučili da srušite most sa Sarajevom…
– Sarajevska elita je ćutala kada je jedan od najtalentovanijih muslimanskih književnika neki Ibrišimović upao u moj stan i sve mi opljačkao, a sve u odbrani od četnika. Četnici su im izgovor za sve. A našu kuću u Visokom, koju je sagradila mešovita hrvatsko-slovenačka porodica su srušili posle dve i po godine. Zamisli ljude koji ti ruše kuću, otmu stan i kažu ti da im nedostaješ. Može li iko u Beogradu da zamisli da u nekoj ratnoj situaciji Matija Bećković upadne u stan Srđana Dragojevića koji eto nije ostao da učestvuje u tom ratu. Što kažu, nek živi s njima onaj ko ih ne zna.   

Da li vam smeta što se u našim medijima često prešutkuje vaš uspeh i ugled na Zapadu, a na sva zvona objavljuju nepostojeće uspehe nekih drugih umetnika?
– Kada je obeležavano 50 godina Kanskog festivala, Studio B ili B 92, jedva su me pomenuli što me je pogodilo u jednom trenutku, a onda sam se setio da je to, u stvari, zbog tih stalnih asocijacija na Miloševića. Jedino kad me vide sa Selmom Hajek, Monikom Belući… kada im krene voda na usta onda shvate zašto žaba kada gleda u konja i ona bi da se potkiva.   

Pomenuli ste Miloševića. Kako bi danas opisali njegovu ulogu u tom velikom balkanskom filmu?
– Ima tu jedna čudna, važna stvar – on je umro nekažnjen. Tako su sa njim otišla u vasionu pitanja o odgovornosti za zločine, ubistva Muslimana, ratove. A on mi danas liči na osobu koja je sama stajala na dasci u uzburkanom moru i uspeo da se održi osam godina, devet godina. Važno je znati da ja i dalje cenim njegovu početnu energiju u kojoj je razvlačio loptu na sredini terena oponašajući južnokorejski model tranzicije gde je primenjen princip spore tranzicije i striktne kontrole države. Onda je u njegov politički život do kraja upletena njegova žena, udvostručila njegove slabosti, i tako dokrajčila njegovu političku karijeru. Danas Miloševićevim imenom brišu podove, svaka šuša u Srbiji prvo nagazi na njega, prvo ga izgazi kao ćik i onda nastavi da priča, ali ne smemo zaboraviti njegovu borbu i ideju da se male države moraju sačuvati. A kompleksnost njegove pojave ja bih najradije potražio u titoizmu, njegovom neverovanju da je Rusija bila patosirana, što je dovelo do takvih rezultata čitave politike. Sećam se da mi je Handke zamerio što sam podržao studentski protest, ja sam mu odgovorio da shvatam kakvu ulogu Milošević ima u svetskoj politici i značaj otpora tom mondijalističkom monstrumu, ali sam ga pozvao da dođe u Beograd da malo živi pa da vidi šta znači biti pod kamdžijom Mire Marković i Slobodana Miloševića. Inače je bio vrlo duhovit čovek, vrlo bistar, ali kao da nije shvatao da je politika igra tajni, igra u kojoj je glupo govoriti iskreno, jer političari po vokaciji ne govore ono što misle. Zamisli kad bi političari govorili ovako kao ja.

Ili bi ih ubila neka obaveštajna služba, ili bi neka korporacija uzela na sebe da ih ušutka. A on je nekako suviše govorio o stvarima o kojima se ne priča otvoreno, a ćutao o stvarima o kojima je morao da govori. I imao je tu ideju da se ne pojavljuje, da pošalje druge.

Kako ste se osećali kad ste čuli da je umro u Hagu?
– Žao mi je bilo. Meni je bilo na neki način i Tuđmana žao. U Francuskoj imaju one ginjole. On je več počeo da mi liči na one likove iz lutkarskog pozorišta, a ne na realnu pojavu. Dosta je komično izgledao, ali mi ga je bilo žao. Mene užasno zanima koje to obaveštajne službe stvaraju lidere. Kao što i danas ne znam ko u Beogradu tačno stoji iza koga. Znam za neke. Ja mislim da je opstanak Bosne i Hercegovine bio nemoguć pod rukovodstvom Alije Izetbegoviæa. Da je bio Fikret Abdić, ja mislim da bi Bosna opstala bez rata, on bi našao načina da ne zarati sa Srbima, da ne zarati sa Hrvatima.   

Kako ste doživeli Aliju Izetbegovića?
– Aliju sam upoznao u stanu njegovog sina. Bio je vrlo blag, veoma naklonjen meni, izuzetno učtiv, ali sam shvatio da ne može da bude moj predsednik, jer me pitao, kad je čuo da se spremam da snimam Na Drini ćupriju, šta će ti taj, to je podvorićko kopile, ono je puno mržnje. Ja sam rekao da ne verujem baš da je puno mržnje. To je izgovarao u trenutku kad smo izlazili, kad smo obuvali cipele koje smo prethodno skinuli. Onda sam shvatio da ne može da bude moj predsednik, neko ko za Andrićevo Pismo iz 1920. kaže da je puno mržnje, a upravo se tu ukazuje na to koliko mnogo mržnje ima kod nas. To je kao kad u Srbiji neko kaže – ovaj nas stvarno predstavlja kao Cigane jer snimam takve filmove. Tako da sam, kako vreme prolazi, sve uvereniji da je sa Miteranom završena ideja o ozbiljnim, velikim političarima koji nisu neke lutke velikih kompanija ili tih obaveštajnih nevladinih organizacija. Nekako sam uveren da bi De Gola, da je kojim slučajem živ, već neko proglasio za ratnog zločinca.