Kliker.info

Njegov svaki istup proprati reakcija uglavnom nacionalista, ali i svih onih koji nisu skloni Evropskoj uniji. Svijet koji ga okružuje politički je počeo promišljati relativno mlad – kao dvanaestogodišnjak kroz punk bend. Za Vladimira Arsenijevića (1965, Pula) šira javnost je prvi put čula 1994. godine, kada je njegov debitantski roman “U potpalublju” nagrađen Ninovom nagradom.Roman je ubrzo preveden na 20 jezika. Poznati je urednik koji je razvio izdavačku kuću Rende, a trenutno radi kao urednik u beogradskom VBZ-u. Arsenijević govori o promjenama u književnosti koje su donijeli ratovi, o tome kako su regionalni pisci nakon 2000. počeli otkrivati jedni druge, razlici u srbijanskim i bosanskohercegovačkim demonstracijama…

• Na posljednjem festivalu Krokodil, čiji ste organizator, između ostalog, pričali ste o činjenici da se kolumnistička produkcija u regionu kvalitetom opasno približila književnom kvalitetu. Šta je razlog tome?

– Razlog tome je, bojim se, poprilično prozaičan, ali ponekad i najbanalniji razlozi umeju da rezultiraju nečim dobrim. Kako je od književnosti gotovo pa nemoguće živeti, veliki deo pisaca u regionu bavi se novinarstvom u nekom vidu. Tako je tokom druge polovine devedesetih, a posebno od 2000. naovamo, došlo do izrazito dinamičnog prožimanja kolumnističke i književne kreativnosti. Ono je imalo višestruko sinergijski efekat i odrazilo se jednako snažno kako na način na koji pišemo i čitamo kolumnističke tekstove, tako i na prozu koja se u regionu stvara.

U onoj meri u kojoj su kolumne postale literarnije, književnost je postala brža i dinamičnija. Upravo to smo hteli da podcrtamo na prošlogodišnjem Krokodilu. Taj je proces najizrazitiji u Hrvatskoj, ali prisutan je posvuda u našem regionu.

• Posjećujete sajmove knjiga u regionu – jesu li ratovi uticali na književnu scenu? Je li se promijenila i u kom smislu?

– Naravno da su ratovi uticali na književnu scenu – pocepali su je na sastavne delove. Zato danas umesto prirodne književnosti jezika imamo te usitnjene, po meni prilično tugaljive nacionalne književnosti. Čitamo tako jedni druge na istom jeziku koji nazivamo različitim imenima i u “stranim” izdanjima, za koja uglavnom moramo da se dovijamo da bismo ih dobili preko granice ili tek eventualno u jako retkim “domaćim” reizdanjima. I nalazimo očigledno da u svemu tome ima nečega sjajnog.

Jednom će se o nama govoriti kao o izrazito glupim naraštajima, koji su se spremno podavali svim vidovima manipulacije. Međutim, uz sve ostale paradokse s kojima smo naučili da živimo taj verovatno i nije onaj najgori. S druge strane, nakon čitavih devedesetih godina XX veka, onakvih kakve su bile, kad smo od 2000. mi regionalni pisci ponovo počeli da otkrivamo jedni druge, bilo je neke izuzetne radosti i uzbuđenja u tome. To se događalo uglavnom kroz tadašnji hrvatski putujući književni festival FAK, koji je redovno, pored novih hrvatskih pisaca, predstavljao i autore iz BiH, Srbije, Crne Gore itd, kao i nekoliko izdavačkih produkcija koje su imale izrazito regionalni karakter, poput izdavačke kuće Rende iz Beograda, čiji sam ja tada bio urednik.

• U nekoliko zemalja regije počela je predizborna godina. Mijenja li se predizborna retorika političara? Je li narod svjesniji obmane u kojoj je najveći majstorluk u obmanjivanju javnosti po principu ‘zavadi pa vladaj’?

– Izgleda da je do značajnog osvešćivanja došlo upravo u Bosni i Hercegovini. U Srbiji nije bilo otpora i distanciranja građana od specifične srpske partokratije. Međutim, istina je i to da je politički kontekst u Srbiji znatno drugačiji od onog u BiH, a time i problematika. Time ne želim da postavim bilo kakvu kvalitativnu razliku, već samo da konstatujem da realnosti nisu iste, pa time nisu iste ni naše reakcije na njih. Srbija je tokom čitavih devedesetih živela u stanju bunta i protesta, Beograd pogotovo. Počev od 9. marta 1991. pa sve do prelomnog 5. oktobra 2000. traje dug period velikih uličnih demonstracija u Beogradu i drugim srpskim gradovima protiv tadašnje politike Slobodana Miloševića. U 2000-im, od one duboke društvene polarizacije iz devedesetih, dolazi do ogromnog političkog sinkretizma oličenog u sloganu tada vladajuće Demokratske stranke “I Evropa i Kosovo”.

U takvoj kaši, kakvom rezultira ljigavost srpske politike, teško je pravilno fokusirati svoj bunt. Još je ozbiljniji problem što među građanima nema ni naznake konsenzusa o prirodi bilo kakvog bunta. S obzirom na to kakvo je danas stanje političke svesti u Srbiji, najbolje bi bilo da ni do kakvih većih gibanja tog tipa i ne dolazi. Uostalom, Srbija kao da je većinski napokon otkrila sebe u “mekom” desnom totalitarizmu naprednjaka i ne namerava da se odriče te politike, koja je tako precizno reprezentuje. U tom smislu ja, zaista, skidam kapu građanima BiH, koji su uspeli da razbiju kulise koje su pred njima vešto zidali njihovi političari i da odbace tu jeftinu etničku igru u ime nekih ozbiljnijih i komunikativnijih identiteta.

• Koliko su ljudi u regionu svjesni blizine zločina poput onog u Vukovaru ili Srebrenici ili neotkrivenih i otkrivenih masovnih grobnica poput prijedorske Tomašice?

– Svesni su, naravno, ali ih često ne zanima ništa što je s one strane prvog brda, pa se ne vidi. Ljudi u Beogradu su, recimo, vidno odbijali da vizualizuju koliko je, naprimer, Srebrenica blizu. Stotinjak kilometara, praktično ništa. A činilo se da se genocid desio negde toliko daleko da možda možemo i da pokušamo da ga osporavamo. Ima i drugih tehnika, takođe. Sećam se vađenja desetina leševa kosovskih civila iz jezera Perućac, kada je televizijska ekipa koja je to snimala zabeležila i jednog muškarca koji se u tom jezeru baš u tom trenutku bezbrižno kupao. I kada su ga pitali kao je moguće da pliva u jezeru dok se sve to događa, on je samo slegnuo ramenima. “Gledajte, ja u to ne verujem”, odgovorio im je bez imalo ironije, replicirajući tim svojim odgovorom stav političara i medija koji su tada veoma hladno i uprkos svim dokazima negirali evidentne zločine.

• Minimalizacija zločina je prisutna u regionalnom obrazovanju. Kakve su moguće posljedice takve politike?

– Posledice se već vide i one su katastrofalne. Mladi ljudi su uglavnom strahovito konzervativni, strahovito neobrazovani i jednako strahovito neinformisani. Količina gluposti kojom su mlade generacije zaražene zaista je zabrinjavajuća. To se vidi svakim danom, na milion primera i stvar je, uistinu, zastrašujuća. Ja pomalo strahujem od mladih generacija u onoj meri u kojoj prezirem naraštaj kojem i sam pripadam. Monstrumi su vešto odgojili sebi slične. Male monstrume. Saida Mustajbegović (Aljazeera)