Kliker.info

– U poslednje vrijeme sam završio par filmova koji tek treba da se prikazuju. Poslednji je „
Battle
in
Seattle
“ u kojem glume i Šarliz Teron, Rej Liota, Vudi Harelson. Moja uloga je jedna od glavnih i igram doktora bez granica. U prvobitnom scenariju bilo je predviđeno da je doktor Šveđanin, ali su me pitali ko bih ja voleo da budem, pa sam izabrao da lik bude sa područja mojih zemalja. Odlučio sam da se zove Aleksandar Marić i da dolazi iz Sarajeva. Ta uloga je veoma lijepa. On radi u humanitarnoj organizaciji i dolazi na zasjedanje Svjetske trgovinske organizacije u Sijetl, u vreme velikih demonstracija antiglobalista. Taj doktor Marić radi na tome da se smanje cijene osnovnih lijekova u nerazvijenim zemljama i da se tako smanji smrtnost. Nažalost, ne polazi mu sve za rukom i on ostaje razočaran – priča Rade Šerbedžija i dodaje:

„Završavam i sa gostovanjem u osam epizoda prestižne serije ‘24 sata’. U aprilu izlazi film ‘Shooter’ sa Markom Valbergom, zatim, ‘Fugitive Pieces’, to je kanadsko-grčki film i mislim da je ta uloga veoma bitna za mene, možda isto kao kao što je to bio slučaj sa filmom ‘Pre kiše’. Isto tako, zapaženu ulogu sam imao filmu ‘Love life“‘.

Dobitnik ste brojnih nagrada. Koliko vam one znače?

 

– Meni nagrade znače kao priznanja za trud i potvrda da se nekome svidjelo to što radim. Ipak, nije dobro zanositi se nagradama. Ja ih sve zaboravljam i one nemaju neko počasno mjesto kod mene. Moram da ponovim da moje jedino priznanje jeste kada sam proglašen za najboljeg igrača u derbi utakmici veterana između Crvene zvezde i Slobode iz Tuzle. Ja sam igrao za Slobodu.

Ipak, imate mnogo uloga, da li i to doživljavate kao svojevrsno priznanje, s obzirom na to da porijeklom niste sa engleskog govornog područja?

 

– To zaista mnogo znači. Tamo je borba za opstanak. Mnogi glumci čekaju priliku da dobiju makar jednu ulogu, a ja sam ih imao nekoliko i ne mogu reći da nisam srećan. Ja sam zadovoljan svojim statusom i rejtingom. Mene tamo doživljavaju kao rijetku pticu, čudaka koji dolazi sa drugog kraja sveta.

Poznato je da ste druželjubiv čovek, da li u Americi imate vremena za druženje sa kolegama?

 

– Teško je sa njima družiti se. Oni trče za karijerom. Kada se sretnem sa Tomom Kruzom, zagrlimo se i ispričamo, ali teško je tražiti neku dublju vezu. Volimo se i poštujemo, a svako ima svoj život. Isto je i sa rediteljem Filipom Nojsom i drugima.

Da li ste se privikli na takav način života?

 

– Čovek se na sve navikne. To je jednostavno tako… ja nisam čovek koji vuče nekog za rukav. Onaj ko hoće da se druži je dobrodošao. Mnogi dolaze kod mene u kuću. Lenka i ja često spremimo ribu, roštilj, salate… dođe i naš čuveni gitarista Miroslav Tadić, pa se zasviraju gitare i često se zapjeva. Čak se i Amerikanci potpuno opuste.

Jeste li nostalgični?

 

– Jesam. Ima jedna kafana u Los Anđelesu, zove se „Aroma“, a vodi je jedan Banjalučanin. Pravi ćevape i pljeskavice tako dobro da mislim da su bolji nego na Baščaršiji. Mnogo sveta dolazi tamo, uglavnom iz Srbije, Hrvatske, Slovenije… svi se okupe i uvek bude vesela atmosfera.

Da li će i ti momenti naći mesto u vašoj novoj knjizi „Zelena karta“?

 

– U novoj knjizi koju pišem biće i autobiografskih momenata. To je zapisivanje o raznim ljudima i stvarima, a ovu knjigu pišem sa većom radošću nego kada sam pisao prethodnu. Pišem priču o useljenju u Ameriku, o nesporazumima, različitim mentalitetima… Materijala imam dovoljno da već sada mogu da je objavim, ali želim da napišem još nekoliko poglavlja da to zaista bude dobra knjiga.

Priča se da ćete igrati u filmu Đorđa Balaševića?

 

– Jako bi voleo da igram u tom filmu i nadam se da će biti vremena za taj projekat. Ja Đorđa volim i on i ja se razumemo vrlo dobro. Zbog zauzetosti se nismo družili, ali čini mi se kao da smo svakog dana zajedno.

Po
čemu ćete pamtiti proteklu godinu?

 

– Pamtiću po mnogo toga što sam radio. Ipak, nikada neću zaboraviti scenu sa jedne večere u Vankuveru kada se moja ćerka Milica zagrcnula i počela da se guši. Brzo sam reagovao i uspeo da je spasem, ali to me je potreslo i po tome ću pamtiti ovu godinu.

Gde ćete i sa kim dočekati Novu 2007. godinu?

 

– Planirao sam da budem u Beogradu, ali iskrslo mi je da moram da putujem. Idem sa porodicom 31. decembra u
London
, na rođendan Vanese Redgrejv. Ona pravi zabavu za uži krug ljudi, a tu spadamo ja i moja porodica.

Šta bi ste poželeli čitaocima „Blica“ za Novu godinu?

 

– Volite se ljudi! Sve brzo prolazi, volite čoveka, prijatelja, komšiju… poznatog i nepoznatog.

(Blic)