Paradoksalni ‘moral’ Veselina Šlivančanina: “U ratu sam radio časno i pošteno”
Bivši oficir JNA i osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin u Beogradu je u utorak, 3. aprila, promovisao knjigu „Branio sam istinu" u izdanju „Večernjih novosti", koja se bavi njegovim boravkom u Hagu, odnosno 2450 dana provedenih u haškom pritvoru i kasnije na odsluženju kazne.Veselin Šljivančanin osuđen je za pomaganje i podržavanje mučenja hrvatskih zarobljenika na farmi Ovčara kod Vukovara 20. i 21. novembra 1991. godine na 10 godina zatvora. Prethodno je bio osuđen i za pomaganje i podržavanje ubistva 194 zatvorenika na Ovčari na 17 godina, ali je Žalbeno veće Haškog Tribunala odlučilo da za taj deo optužnice nije kriv pa mu je kazna preinačena na 10 godina.Šljivančanin je izdržao dve trećine kazne u zatvoru u Slovačkoj, nakon čega je podneo molbu za prevremeno puštanje na slobodu, na koju je pušten sredinom 2011. godine.
Objavljivanje knjige nije problem, ali davanje publiciteta na način na koji to rade mediji u Srbiji, bez kontekstualizacije cele stvari jeste, smatra sociološkinja i članica Svetske asocijacije istraživača i profesora genocida Janja Beč Nojman."Takve knjige postoje i ne može niko da ih zabrani. Ako se zabrane, one se pojavljuju kao duhovi posle 20 – 30 godina, a videli smo kako deluju te zabrane. Knjiga sama po sebi niti može da se zabrani, niti može da se spali. Hajnrih Hajne je rekao 1820. godine, ’Kada se spaljuju knjige, uskoro će spaljivati ljude’. Ja sam za to da se knjiga objavi., međutim jako je važno ko je napisao knjigu. Naši životi nisu ono što mi mislimo da jesmo, nego su poruka šta smo i kako radili. Ova knjiga je mogla da bude, pogotovo u ovo vreme pred Uskrs u zemlji koja je pravoslavna, knjiga pokajanja, knjiga koja bi mogla da pokaže sledećim generacijama koliko je strašan rat, koliko je strašno nasilje. I umesto glorifikacije rata, glorifikacije nasilja kao koda, kao sistema vrednosti, glorifikacija „heroja koji ubijaju i ruše“, mogla je da bude knjiga pokajanja. Ona to, nažalost, nije“, kaže Janja Beč Nojman za RSE.
Dodaje da se takve knjige u teoriji zovu „paradoksalni moral počinitelja“ i da su često viđene kod učesnika u Holokaustu.
„Mislim da je čovek koji ju je napisao dovoljno inteligentan da zna šta se desilo, ali on to ne može da podnese i mora to da racionalizuje. Taj neki minimum ljudskosti da se sačuva, mislim da ta knjiga ima i to. To je prva stvar. Drugi deo je ideološki u smislu Kosovskog mita i celog tog projekta, a to je ’ja sam branio svoj narod’. Ona spada u te modele racionalizacije, relativizacije, normalizacije i poricanja. Knjiga je napisana od oficira armije koja je u nastanku bila antifašistička, što je temelj ove civilizacije i koja je u tom vremenu stigla do armije koja je optužena za genocid i koja jeste ubijala svoje građane“, napominje sagovornica RSE.
Od trenutka kada je pušten na slobodu, Šljivančanin je dao nekoliko intervjua u kojima su novinari minimalizovali zločine u Vukovaru, presudu Haškog suda, koju su neki nazivali i previsokom. To je, smatra predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko, ključni problem u percepciji ratnih zločina u javnosti.„Vrlo je problematično što svi povratnici iz Haga, doživljavaju ovde u Srbiiji ili u RS takav doček kao da su heroji i da su izvršili neki zadatak, pa im se vremenom, kad napišu te svoje memoare, daje takav publicitet kao da je to jedina istina o događajima u kojima su dotični učestvovali. Radi se o tome da rad Haškog tribunala nije imao nikakav uticaj na promene stavova u društvu, pre svega elite nisu dozvoljavale da se rad Haškog tribunala ovde promoviše i posebno to da presude nikada nisu uzete kao zvanična istina niti se to promovisalo kroz medije, obrazovni sistem i druge institucije. Veselin Šljivančanin promoviše knjigu kao da nije optužen za ratne zločine i kao da nije proveo određeni broj godina u zatvoru. To je pre svega moralno pitanje i mislim da je to problem koji je vrlo ozbiljan u našem društvu, ne tiče se samo Šljivančanina, nego svih optuženih i osuđenih. Njemu niko ne može zabraniti da objavi knjigu, ali je problem što se ona promoviše i dobija medijski odjek, dobija podršku nekoga ko ovde kreira javnost“, smatra Biserko.
Za zločine na Ovčari pred Haškim tribunalom suđeno je tzv „Vukovarskoj trojci“, odnosno Veselinu Šljivančaninu, Miletu Mrkšiću i Miroslavu Radiću. Mrkšić je osuđen na 20 godina zatvora, dok je Radić oslobođen optužbi. „To je veliki problem Haškog tribunala, jer nije bilo optužnice za razaranja u Hrvatskoj, pre svega za JNA i onaj deo koji je tada u tome učestvovao. Niko od tih vojskovođa nije ni pomenut kao mogući osumnjičeni. Ne postoji optužnica za razaranje Vukovara i Istočne Slavonije, postoji optužnica za Ovčaru, koja je prošla kako je prošla, Šljivančanin je dobio umanjenu presudu. To je pre svega propust Haškog tribunala. U Srbiji se vodio proces protiv onih koji su učestvovali u zločinu na Ovčari, ali ni taj proces se nije prezentirao javnosti na način da bi se shvatilo šta se tamo desilo. Ceo taj događaj baca u senku sve što se zbilja dešavalo u Hrvatskoj. Vukovar je najjezivija slika tog rata pored Mostara, Srebrenice i Sarajeva. Vukovar spada u slučajeve koji zavrednjuju više pažnje i analize, on je tačka u odnosima Srbije i Hrvatske o koju će se spoticati političari Srbije jer Hrvatska neće tako lako preći preko toga“, naglašava Biserko.
Prema podacima nevladine organizacije „Documenta“ iz Hrvatske, u tromesečnoj opsadi Vukovara ubijeno je više od tri hiljade civila i branitelja među kojima i 86 dece. Na grad je u tom periodu palo preko 6, 5 miliona granata. Nakon pada Vukovara stotine zarobljenih branitelja i civila prošlo je torture tokom zarobljavanja i transporta, u prolaznim logorima te u logorima i zatvorima u Srbiji (u Stajićevu, Begejcima, Sremskoj Mitrovici, Aleksincu i Nišu).Za te logore, do danas u Srbiji niko nije odgovarao.
Prema službenoj evidenciji Uprave za zatočene i nestale Ministarstva branitelja Hrvatske, još uvek je nepoznata sudbina 1.859 nestalih osoba, od kojih su 1.024 osobe nasilno odvedene i nestale 1991, a 835 iz 1995. godine. Od ukupnog broja nestalih 1991. godine, najviše je stanovnika sa područja Vukovara. (Kliker.info-RSE)
Komentari