Kliker.info

“Da nije bilo teksta Andreja Nikolaidisa, nikada ne bismo saznali koliko književnih kritičara ova zemlja ima” – rekao je na tribini Šta je ostalo od slobode, organizovanoj u znak podrške smijenjenom direktoru Narodne biblioteke Srbije, Sretenu Ugričiću, beogradski pisac, Vladimir Arsenijević.

Ko sve nije komentarisao Nikolaidisov tekst, a bogami i njegov cjelokupni – uglavnom nepročitani – književni opus? I, nakon ove na silu napravljene afere koja je u Srbiji za posledicu imala najprije prijetnju zatvorom, a onda i smjenu Ugričića sa mjesta upravnika jedne važne nacionalne institucije, ostaje pitanje: kome je bio potreban cio ovaj circus? Da li je cilj svega bilo skretanje pažnje javnosti sa tužne činjenice da je prozapadni predsjednik Srbije primio orden koji su prije njega nosili sve sami vitezovi srpstva kojima je presuđeno ili im se i danas sudi u Hagu? Ili je to zapravo bio najbolji način da se izbjegne odgovor na logično pitanje – šta se dogodilo u banjalučkoj hali Borik? Ko je pokušao atentat na “najmudrije srpske glave”? Da li je takvog pokušaja uopšte i bilo? I kako su, umjesto Al Kaide, islamskih fundamentalista i OVK – koje je, već prvog dana, otkrio čuveni komentator Politike – glavni atentatori ili bar podržavaoci terorizma postali Andrej Nikolaidis i Sreten Ugričić? Što se zaista dešava sa Srbijom?

– Srbija je ponovo zatrovana nacionalizmom i to trovanje je delimično obavljeno zahvaljujući elektronskim i štampanim medijima koji su pod direktnom kontrolom Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Srđana Šapera, Nebojše Krstića i njihovih poznatih i nepoznatih saradnika” – kaže za Portal Analitika profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar dr Nikola Samardžić.

– Naravno, kad već građanima Srbije ne može da ponudi ništa – mislim, pre svega, na ekonomske, političke i kulturne slobode i otvaranje granica – vlast kampanju usmerava prema onim susedima koji nisu u stanju da joj odgovorom, napadom ili odbranom nanesu veću štetu. Najbolji primer za to je Crna Gora. U celoj priči, minoran je razlog taj da li je nekoj bitangi iz neke političke partije bilo potrebno da se zadovolji mestom upravnika Narodne biblioteke; mnogo važniji cilj je bio u jednom danu uništiti Sretena Ugričića – ocjenjuje dr Samardžić.

ANALITIKA: U kom smislu je Ugričić uništen?

SAMARDŽIĆ: Brutalan napad predsednika Tadića i ministra Dačića na Ugričića otkrio je jezivu stvarnost u kojoj živimo, a koja je bila podmuklo prikrivena; u njoj ljudi značajnog profesionalnog i intelektualnog formata neposredno zavise od volje političkih lidera…

ANALITIKA: Kojih lidera? Jer, iako u izjavi za Danas (24.01.2012.) predsjednik Tadić kaže da ne vidi ništa sporno u ponašanju ministra policije, javnost se obrušila na Ivicu Dačića koji je, u cijelom skandalu oko smjene Sretena Ugričića, očigledno samo izvođač radova.

SAMARDŽIĆ: Tadić bi na to pitanje odgovorio bolje od mene; on najbolje zna koji su sve pripadnici intelektualne, „evropske“ i „Druge Srbije“ već stali u red za nova nameštenja, funkcije, upravne odbore i grantove koje će im dodeliti nakon narednih izbora. Na drugoj strani, Dačić je opšte mesto i to obrušavanje zapravo otkriva svu hipokriziju propalog komunističkog i postkomunističkog društva koje se ne odriče nezasluženih privilegija, tog suštinskog sastojka svakog autoritarnog i totalitarnog poretka.

U celoj ovoj ujudurmi, zanimljivo je pitanje zašto je zvanična Srbija, sa svim svojim plaćenicima, ponovo krenula da, naizgled tumačeći Nikolaidisov pamflet, uređuje unutrašnje odnose druge države. Šta je Srbija htela ovim postupkom? Htela je da kadrira i eventualno izazove smenu savetnika predsednika crnogorske Skupštine, nastavljajući na taj način sa Miloševićevom praksom po kojoj je bivši srpski i jugoslovenski predsednik, ne hajući za rezultate crnogorskih izbora, na ključna mesta u navodno ravnopravnoj zajedničkoj državi birao “poštene” i sebi lojalne Crnogorce. Nakon njega, isto je činio i Vojislav Koštunica. Uzgred, uzjamna vlast Koštunicinog i Marovićevog kabineta dodatno je udaljila Srbiju i Crnu Goru, kreirala milionske lopovske afere i zatrovala odnose na svim nivoima.

Kad sam spomenuo da je Ugričić uništen u toku samo jednog dana, mislio sam na poslednji pasus njegovog objašnjenja, koji se pojavio pošto mu je ministar Dačić javno zapretio zatvorom.

ANALITIKA: Mislite na rečenicu u kojoj Ugričić kaže da je apel Foruma pisaca potpisao neoprezno ili na spominjanje Mila Đukanovića?

SAMARDŽIĆ: I jedno i drugo.

U suštini, Milo Đukanović je ponovo centralna ličnost napada dela srpske administracije na zvaničnu Crnu Goru. Đukanović je postao mantra, simbol “izdaje srpstva”, konačno realizovane 2006, na referendumu o državnoj nezavisnosti. I, prateći ceo ovaj cirkus oko Nikolaidisa i Ugričića, nisam mogao a da se ne zapitam – kako je naša javnost tako brzo zaboravila činjenicu da se jedan srpski pisac, u danima koji su prethodili ubistvu Zorana Đinđića, sastajao sa Miloševićevim šefom DB-a i najvažnijim izvođačem prljavih radova na prostoru bivše Jugoslavije, ali i u samoj Srbiji, Jovicom Stanišićem. Mislim, naravno, na Dobricu Ćosića. Tada je samo Vladimir Beba Popović imao hrabrosti da Ćosićevo pretpostavljeno posredovanje između Stanišića i Koštunice dovede u vezu s pokušajem nasilne promene vlasti koji je usledio nakon ubistva agenta DB-a, Momira Gavrilovića…

ANALITIKA: Mislite na atentat…

SAMARDŽIĆ: Mislim najpre na oružanu pobunu Crvenih beretki, posle čega je usledio atentat na premijera Đinđića. Ćosićevu slobodu u pokušaju da obnovi zločinački poredak koji je i njega i Stanišića svojevremeno odbacio, da negira vrednosti demokratije, civilizacije, ljudske jednakosti i različitosti, zvanična srpska kultura, koja se ostrvila na Ugričića, nikad nije dovodila u vezu s političkim nasiljem i terorizmom. A nasilje se dogodilo 12. marta 2003, i ono se ponavlja, u raznim oblicima, do danas.

ANALITIKA: Uzgred, da li je Dobrica Ćosić bio blizak i sa Vašim ocem, istoričarem, piscem i akademikom SANU, Radovanom Samardžićem?

SAMARDŽIĆ: Jeste i mislim da su se razišli početkom sedamdesetih kad je Ćosić pokušavao da Srpsku književnu zadrugu koja je, početkom devedesetih poseljačena, rusizirana i klerikalizovana, prilagodi svojim političkim potrebama. Ali, moram da priznam da je Ćosić, u tim sasvim ličnim odnosima, bio veoma blag i vaspitan, ako je to, nakon svega, uopšte važno.

I, kada već spominjemo mog oca, nažalost, moram da kažem da sam – u danima kada se suočavamo sa stravičnim ljudskim žrtvama pokušaja da se srpsko pitanje veže za opstanak komunizma i razbijanje Jugoslavije – od strane takozvane prve Srbije, one polupismene, neokupane bagre koja je opstala na ruševinama tog zločinačkog projekta, u brlogu njihove psovačke pseudoterminologije, tretiran kao otpadnik i izdajnik; istovremeno, za drugu Srbiju uvek ostajem samo – “sin Radovana Samaržića”.

ANALITIKA: I, kako se snalazite u toj situaciji?

SAMARDŽIĆ: Lepo. U stvari, ponosim se svakom etiketom koju mi zalepe; svaka je odlična.

Osnovni problem ovog društva je u tome što je ceo establišment, ta palanačka pseudoelita u braon pantalonama i prljavim cipelama, zapravo žalosna sovjetska i ruska klijentela. Čak i onda kada toga nisu sasvim svesni. Svi oni su neprijatelji kapitalizma, individualnih sloboda, džez-roka, glamura, berzi, Njujorka i Holivuda. To su ideološka interesna krda koja se vuku po kafanama, komitetima i upravnim odborima. Nažalost, ovde se nikad nije odigralo suočavanje s prošlošću na koje tako često poziva druga Srbija. Zašto? Ako je nulta godina u našoj modernoj istoriji početak nemačke agresije na Jugoslaviju, 6. aprila 1941, kada su krenuli okupacija, komadanje, građanski ratovi i holokaust, onda bi u tom i takvom suočavanju neminovno stradala cela srpska elita…

ANALITIKA: Zašto to mislite?

SAMARDŽIĆ: Zato što ta elita svoj identitet vezuje ili za nasleđe komunizma ili za kontinuitet građanskog nacizma i klerikalizma. Vremenom, svi su oni postali jedinstvena porodica manipulanata i monopolista, jedno ogromno opterećenja za društvo koje ponovo propada u siromaštvu i malodušnosti. Drugim rečima, poreklo obe te Srbije je zločinačko i totalitarno. Jer, ako su se sva pristojna evropska društva čistila od fašizma i nacizma, pa, izvinite, čistila su se i od komunizma. Uostalom, ko su ti prvi, a ko su ti drugi? Ako je danas na meti drugih Ivica Dačič koji je prvi, kako to da su od 2008. ti drugi sa SPS-om u koaliciji u Beogradu i da postoje ozbiljni izgledi da, nakon predstojećih izbora, 8. maja 2012, zajedno uđu u novu republičku vladu,?

ANALITIKA: Ali, ta se koalicija, znate i sami, opravdava opasnošću od dolaska “većeg zla”. Kao što se ova povišena nacionalna retorika ministra Dačića opravdava – predizbornom kampanjom.

SAMARDŽIĆ: To nije tačno. Jer, ako Dačić danas divlja, to radi zato što je svestan da njegovi birači uporno glasaju za jednu zločinačku nomenklaturu koju smatraju svojim socijalnim partnerom i odbrambenim štitom protiv Evrope i Amerike. Možda bi i Dačić voleo da se promeni, ali mu to ne dozvoljavaju njegovi birači. U pitanju je ukleti, zatvoren krug koji su zatvorili mediji i u njemu se vrte svi: svaki srpski lider sa svojim sponzorom, sa svojim dilerskim klanom, sa svojim vladikom, sa svojom narodnom pevačicom… Na kraju dođu glumice, glumci, javne ličnosti… Hoću da kažem da su ti ljudi sve uništili: od javnih preduzeća koja muzu, do stranih korporacija koje reketiraju; kultura, mediji, škole, crkve, javne kuće, sve je pod njihovom apsolutnom kontrolom. Pa, pogledajte Politiku! Možete li se setiti makar jednog teksta Politikinih dopisnika koji na afirmativan način govori o našim susedima?

ANALITIKA: Ne mogu.

SAMARDŽIĆ: To, naravno, važi i za Politikine crnogorske dopisnike. Ali, da li je zaista neko očekivao da će Dragan Bujošević, prijatelj Aleksandra Tijanića, u tom smislu nešto promeniti?!

U jednom tekstu za podgoričku Pobjedu pisao sam o Sedmom bataljonu kao o nerasformiranoj jedinici u kojoj su i danas zaposleni svi ti policajci, krijumčari droge, agenti obaveštajnih službi, političari, analitičari, novinari, profesori univerziteta… Oni su na platnom spisku srpske vlade i srpskog predsednika; nažalost, na platnom spisku su i u Crnoj Gori. Evo, nedavno je otkriveno da bivši ministar u srpskoj vladi, jedan od gurua vojnoobaveštajnog klerikalizma, saradnik i Koštunice i Tadića, ima i dvojno državljanstvo, ne samo dvojnu platu. Ali, taj problem mora da reši Crna Gora…

ANALITIKA: Kako?

SAMARDŽIĆ: Crna Gora mora da podvuče crtu i odluči hoće li, kao i Srbija, biti ruska gubernija ili će zaista ući u EU; da li će ponovo postati srpska pokrajina, ili će biti bezbedna kao članica NATO-a…

I, kada već govorimo o ljudima koje obe države i dalje finansiraju, evo, reći ću vam: nedavno sam na podgoričkom aerodromu sreo nekog glumca – poreklom Crnogorca, ako je to uopšte važno – bivšeg ministra kulture Srbije, koji mi se poverio kako je “u Crnoj Gori zavladao crnogorski ustašluk”.

“Izvinite”, odgovorio sam, “ali sinoć ste bili na svim crnogorskim televizijama i sve su donele pozitivne izveštaje o Vašem gostovanju.”

Okrenuo sam se i otišao. Zašto? Zato što će vam upravo takvi sutra najglasnije braniti tezu o tome kako je zvanična Crna Gora tobože podržala pokušaj atentata na “najmudrije srpske glave” u banjalučkoj hali Borik.

ANALITIK: Zbilja, o tom pokušaju atentata u hali Borik više niko ne govori. Kako je to odjednom gurnuto u drugi plan? Tome su poslužili Nikolaidis i Ugričić?

SAMARDŽIĆ: Naravno. Cela ova afera je poslužila da bi se najpre prikrila činjenica da Boris Tadić prima isti orden koji su poneli Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić, Momčilo Krajišnik… Da je Republika Srpska donela neko novo ordenje, s nekim drugim simbolima, ne bih imao ništa protiv. Uostalom, voleo bih kad bi predsednik Srbije dobio orden od svih bivših jugoslovenskih naroda; zbog toga sam za njega i glasao u drugom krugu predsedničkih izbora.Sa druge strane, poznato je da je predsednik Tadić okružen obaveštajcima i manipulantima koji ga pune strahom, anksioznošću i paranojom; istovremeno, ta priča o atentatu mu dopušta da se konačno, makar u nečemu, uporedi s premijerom Zoranom Đinđićem. Ali, da je u slučaju atentata na Zorana Đinđića sprovedena i približno ovakva istraga o tome ko je stajao iza naručenih medijskih laži, podmetanja, aluzija i manipulacija, mnoga pitanja bi danas bila otvorena.

ANALITIKA: Koja?

SAMARDŽIĆ: Ona koja tužilaštvo i sud zatvaraju, a tiču se nalogodavaca i podstrekača, istaknutih javnih i političkih ličnosti, novinara i medija koji su vodili kampanju protiv Zorana Đinđića. I, da budem sasvim jasan: bilo kakvo nasilje nad predsednikom Tadićem pogodilo bi me kao i atentat na premijera Đinđića i to nije sporno. Sporna je čitava ova šteta, ova histerija u kojoj, ne samo da su poremećeni odnosi Beograda i Podgorice, negó je i smenjen Sreten Ugričić, profesionalna i korektan čovek, na mesto direktora Narodne biblioteke Srbije postavljen u vreme vlade Zorana Đinđića. Baš zbog toga sam dugo i očekivao njegovu smenu.

ANALITIKA: Hoćete da kažete da je Ugričića očistila ista ona ideološka i nacionalna metla koja je prethodno očistila sve bivše saradnike predsjednika srpske Vlade, ubijenog u državnom atentatu, 12. marta 2003?

SAMARDŽIĆ: Naravno. Ne zaboravite da su u Srbiji svi ljudi koji su bili bliski sa Zoranom Đinđićem, uključujući i Mila Đukanovića, satanizovani, demonizovani ili uklonjeni iz političkog života. Ostavili su celog, ili gotovo celog, samo Čedomira Jovanovića.

Mislim da proces likvidacije Zorana Đinđića neće biti potpun sve dok iz politike ne bude uklonjen i Milo Đukanović. Jer, u zaveri u kojoj je učestvovao deo tadašnjeg DOS-a, srpski akademici, policija, vojska, crkva, antifhaški lobi, organizovani kriminal – ujedinjeni u sabornosti na koju je pozivao tadašnji patrijarh Pavle – ubijen je prvi demokratski premijer Srbije; prvi demokratski premijer Crne Gore uspeo je da im izmakne i to ih boli. Nažalost, nakon atentata na Zorana Đinđića, osnovni problem Srbije postao jetaj da normalni, pristojni, vredni i radni ljudi nemaju svoje predstavnike u politici, medijima, u biznisu, kulturnom i javnom životu. Svi su se povukli.

ANALITIKA: U jednom momentu ste se, napuštajući Liberalno demokratsku partiju, i sami povukli.

SAMARDŽIĆ: Ne, nije stavar u tome… Prvo, kao što sam i rekao: Srbija je razoreno društvo koje nije uspelo da istera na čistac svoju totalitarnu prošlost. Drugo, ovde se istorija stalno ponavlja. Sećate se kada je Slobodan Milošević zatvorio sve medije u Srbiji i počeo da bulazni o terorističkim grupama – Pauk, i još neka, tako se zvalo – koje su, navodno, predstavljale pretnju njemu lično i poretku ove zemlje? To je bio uvod u Miloševićev kraj. Gotovo na isti način – kontrolišući medije, proizvodeći afere, izmišljajući neprijatelje – Tadićeva administracija ulazi u siguran početak svoga kraja. Doduše, ipak se nadam da Tadić – koji, kao o uvodu u diktaturu, danas razmišlja i o trećem mandatu – neće završiti na onaj način na koji je svoju političku karijeru okončao bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije… Znate, uprkos Ugričićevom nesrećnom slučaju, koji pokazuje da se istaknute ličnosti srpske kulture, umesto egzistencijalne nesigurnosti, ponekad radije opredele za diktaturu, obična, normalna, pristojna Srbija nije spremna da još dugo podnosi ovakve pritiske.

Što se tiče povlačenja o kome govorite, iz LDP-a se nisam povukao; postao sam suvišan onoga trenutka kada je trebalo realizovati naš zajednički izborni rezultat u beogradskoj vlasti. Bio sam, možda, i neprijatan svedok. Ali, vratiću se.

ANALITIKA: Kada?

SAMARDŽIĆ: Videćemo. Dok imate birače, imate šansu da se vratite. Mislim da ih zasada imam nekoliko. I te mi glasove više niko neće ukrasti.   (Tamara NIKČEVIĆ, specijalno za Portal Analitika)