Kliker.info

Novinar, pisac i poznati kosovski intelektualac govori o svojoj knjizi Zmijske noge, prošle nedjelje promovisanoj u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju i objašnjava zbog čega se na Balkanu žrtva tako lako preobrati u dželata i zašto mu BiH i Kosovo danas liče na splav koji besciljno pluta po otvorenom i uzburkanom moru.

“Ni u jednoj od balkanskih kultura, posebno ne u kosovskoj, zmija nije naročito omiljena životinja. Zato i čudi da je Hašim Tači, premijer, zatim i predsednik Kosova, odgovoran za negativan tok kosovskih društvenih procesa, sebi dao nadimak Zmija”, kaže Veton Surroi. “Zmija nema noge i naslov moje knjige pokušaj je da se u toj igri reči, u tom skrivanju otkrije izvesna simbolika.”

Hoćete da kažete da se Hašim Tači nadimkom Zmija samodefinisao?

Birajući nadimke, ljudi valjda pokušavaju da sebe predstave u boljem svetlu. Ipak, kako bismo izbegli psihologiziranje, bolje je da stručnim ljudima prepustimo odgovor na pitanje zašto je Hašim Tači, zvani Zmija, sebe definisao na takav način.

Jasno je da su primitivizam, upotreba sile, grabež i otimanje karakteristike svih posleratnih jugoslovenskih društava, u kojima su vladajuće političke elite nasilno uspostavljene. Nasilje je postalo osnovna vrednost i tih ljudi i tih društava. Znanje, pristojnost, obrazovanje kod nas nisu na ceni; umesto toga, dominira snalažljivost u upotrebi sile.

Kada kažete da je rodno mjesto većine postjugoslovenskih elita nasilje, mislite na…

Mislim na rat, na posleratni grabež teritorija, imovine, istorije, javnog prostora, ali i na predratno nasilje u smislu verbalnih napada i poziva na linč određenih ličnosti ili celih naroda. Znate, ratovi nikada ne dolaze niotkud i iznenada; oni se spremaju. U SFRJ je početkom osamdesetih postojao veoma jasan ratni narativ. Na Kosovu je on bio jače izražen, budući da se praktično od 1981, od vremena velikih demonstracija, živelo u vanrednom stanju. Koje je blizak rođak ratu. E, to su situacije iz kojih su izrastale jugoslovenske političke elite.

Nesposobnost pronalaženja demokratskog puta za razrešenje konflikta u tadašnjoj SFRJ, kao i raspad komunizma, otvorili su novu dimenziju društvenih komešanja i sukoba, nakon čega je, umesto ozbiljnog procesa koji zahteva energiju, sposobnost, kreativnost i znanje, izabran kraći i lakši put, a to su nasilje i rat. Jer, u ratu je lakše homogenizovati ljude, uvesti ih u poznati obrazac: s jedne strane smo “mi”, sa druge “oni”. Intelektualnu analizu zamenile su različite gadosti, u kojima su se, budući da je Beograd bio generator nasilja, u brutalnosti i destrukciji utrkivali razni ćosići, isakovići, crnčevići, bećkovići…

U to vrijeme na Kosovu je stvorena veoma ozbiljna intelektualna politička grupa – Ibrahim Rugova, Fehmi Agani, Bajram Kosumi, Redžep Čosja, Škeljzen Malići, vi… – koja je pokušala da do slobodnog i demokratskog Kosova dođe nenasilnim putem. Krajem devedesetih, te su ljude sa političke scene zbrisali Hašim Tači, Enver Hodžaj, Jakup Krasnići, Ibrahim Gaši… “Istorija Kosova”, kažete ironično u Zmijskim nogama, “mogla je izgledati drugačije da je, kao što nije, Hašim Tači u proleće 1999. odlučio da postane nastavnik istorije u Mališevu”. Šta se dogodilo?

Dve su okolnosti dovele do promena o kojima govorite. Prvo, veoma je teško na duže staze održati nenasilan put borbe bez vidljivih rezultata. Osam godina nakon procesa evolucije i osamnaest nakon kontinuiranog vanrednog stanja, kosovsko društvo očito je bilo došlo do dna u kojem je svako ko je opalio pušku odmah bio proglašen za heroja. Za razliku od saradnika Ibrahima Rugove, koji su se za Kosovo borili javno, struktura koja je te ljude zamenila – govorim o Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) – do tada je delovala u ilegali, tajno. Te 1999. osetili su momenat i, iako ništa nisu oslobodili – Kosovo je, naime, oslobodio NATO – sebe su proglasili oslobodiocima.

Zašto kažem da OVK nije oslobodio Kosovo? Zato što nevešto organizovana vojna struktura to naprosto nije ni mogla da učini. Naravno, vođe OVK-a ta činjenica nije sprečila da, jedva dočekavši oslobođenje i proglasivši sebe za oslobodioce, počnu bezobzirnu, najprimitivniju, vulgarnu otimačinu imovine, radnji, stanova, istorije, celokupnog političkog i javnog prostora. Nedugo nakon oslobođenja, upadali su u tuđe stanove, u stanove Srba, na čijim vratima bi napisali: UČK, ne diraj! Uostalom, “grabiti” i “otimati” glagoli su koji valjda najpreciznije definišu prirodu nas dinarskih naroda…

Počeli su, dakle, od stanova, završili sa Univerzitetom. Kosovo danas ima hiperprodukciju doktora nauka koji čak ne znaju pravilno da pišu i da govore albanski jezik. Rektor Univerziteta je, kao dokaz da je objavio naučni rad, naveo nekakav internet-portal u Indiji, na kojem je, za svega osamdeset dolara, moguće objaviti “naučni rad”.

Šta je još dovelo do dominacije strukture o kojoj govorite?

Objašnjenje bi trebalo potražiti i u činjenici da je posleratno Kosovo postalo svojevrsni eksperiment. Naime, UN na Kosovu i danas radi ono što nije radio nikada i nigde do sada – vodi državu. Početkom oktobra 1999. general Jackson, koji je u to vreme komandovao KFOR-om, na Kosovu je pod svojom komandom imao više od 30.000 vojnika. Sa vojne strane gledano, KFOR je, dakle, situaciju držao pod kontrolom.

Uprkos tome, UN je još uvek uspostavljao svoju misiju, što možemo uzeti kao ilustraciju tragičnog nedostatka institucija. Svi koji su tih godina učestvovali u tome, uključujući i ove koji su radili na okupaciji Iraka, moraju da znaju da su za tok događaja najbitniji prvi posleratni dani. Titovi partizani su to odmah shvatili, pa su od AVNOJ-a 1943. krenuli u pripremu preuzimanja vlasti.

Rugovin nenasilni ali veoma organizovani pokret je na prvim posleratnim izborima dobio gotovo pedeset procenata podrške kosovskih građana. Međutim, kosovsko društvo u tom trenutku očito nije bilo spremno za konsenzus…

Oko čega?

Oko predloga da se odmah po završetku rata uspostavi tranziciona vlast koja će, zajedno sa međunarodnom zajednicom, do izbora raditi na organizovanju društva. Nakon oslobođenja 1999. Zapad je shvatio da na Kosovu zapravo nema sa kim da radi. Rugova je imao jedne planove, OVK je po svaku cenu želeo da Hašima Tačija, zvanog Zmija, postavi za premijera. Tako su te prve posleratne godine išle svojim logičnim tokom: ka nedemokratskom osvajanju prostora.

U knjizi kažete kako je, nakon parlamentarnih izbora 2010, ignorišući “industrijsku krađu” glasova, Catherine Ashton u prvi plan postavila dijalog Beograda i Prištine.

Odnos Zapada prema zemljama bivše Jugoslavije polazi od dve premise, dve predrasude. Prvo, ljudi na Balkanu ne znaju drugačije osim da žive sa kriminalom i drugo, veruju da će ti “nedostaci” biti regulisani tokom procesa integracije u EU.

Drugim riječima, balkanske narode će Evropa postepeno civilizovati. U međuvremenu, neka premijer Aleksandar Vučič radi šta hoće, neka guši slobodu medija, neka zavodi teror, neka se svađa sa susjedima… Dok nam obavlja posao oko Kosova, podržavaćemo ga. Je li to ta logika?

Jeste… Negde 2001. bio sam gost Tima Sebastiana u emisji HardTalk, u kojoj je autor, iako je znao da nikada nisam bio na vlasti i da sam otvoreno pisao o svim problemima kosovskog društva, odmah krenuo u napad.

“Zašto ubijate Srbe, šta se to događa na Kosovu?!”, pitao je.

“Slušajte”, rekao sam mu, “pokušajte da, ne šest meseci ili šest godina, nego šest dana, živite bez zakona, bez sudova, bez vlade, bez policije… Izvedite taj eksperiment u Londonu, pa ćete videti hoćete li se potući, hoćete li uspeti da izbegnete sukobe!”

Zapad očito teško razume da su institucije koje su u njihovim zemljama građene decenijama, stolećima, nama još uvek daleke i nepoznate. Sa druge strane, kako to da Kosovar, Crnogorac, Bosanac, Srbin, čim ode u Švajcarsku, lako prihvati tamošnji sistem? Zašto ne ostane divljak kakvim ga zamišljaju? Predrasude o tome da smo postali genetski divljaci, budući da smo dugo živeli van pravila, van institucija, strašna je. Posledica te predrasude je stav da je za nas na Balkanu sve dobro: i UN i Vučić i Hašim Tači, zvani Zmija… Mera uspeha Zapada je stabilnost regiona. I to ne istorijska stabilnost.

Nego?

Stabilnost u okviru trajanja jednog predsedničkog, premijerskog ili ambasadorskog mandata. Ambasadori na Kosovu stabilnost ne mere od 1999. do danas, ne; mere je od momenta kad su došli u Prištinu do momenta kada je napuštaju. Ako se u tom periodu ništa značajno ne dogodi, ako se situacija ne pogorša, njihova diplomatska karijera može da ide uzlaznom putanjom. To što “stabilnost” regiona održavaju ljudi poput Tačija, zvanog Zmija, ili Vučića, to je za zapadne diplomate irelevantno.

Tim Sebastian vam je, kažete, postavio pitanje ko ubija Srbe na Kosovu, koje ste, u uvodniku za Koha Ditore, i sami postavili septembra 1999. Kako se i kada, gospodine Surroi, žrtva višedecenijskog terora pretvori u dželata? To smo videli i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini…?

Ljudska priroda nije ni dobra ni loša. Čovek može da postane dželat, da živi kao žrtva ili da, pak, vešto izbegne ulogu bilo kojeg od ta dva ekstrema. Kosovski, bosanski ili izraelski slučaj pokazuju da su pojave o kojima govorite u tesnoj vezi sa nametanjem i uspostavljanjem vrednosti koje zagovaraju konkretna politička vođstva. Ako ste već u toj poziciji, zašto ne pokušate da u društvo integrišete i one protiv kojih ste se borili? Doduše, za to je potrebno mnogo intelektualne, političke, pa ako hoćete i ljudske dubine.

Očekivati da taj zadatak sebi postavi Zmija, čovek koji je 1999. imao dvadeset i devet, trideset godina i koji se u to vreme nalazio pred životnim izborom – da li osvajati, grabiti prostor ili se kao nastavnik istorije vratiti u Mališevo – besmisleno je. Ono što Zmiji nikada ne bi palo i što mu ni danas ne pada na pamet je razmišljanje u istorijskim kategorijama inkluzivnosti: kako se, dakle, pomiriti sa onima sa kojima smo se do juče borili, kako doći do kraja rata.

To je pitanje koje bi, recimo, profesor Fehmi Agani sigurno sebi postavio. Da, ali profesor Agani je ubijen 1999… Na Balkanu nije bilo mnogo ljudi koji razmišljaju kao Fehmi Agani. Upravo zato je i preokret o kojem ste govorili sindrom kraja svih naših ratova. Samo narodi i društva koja imaju sreće sa svojim političkim elitama, kraj rata doživljavaju kao šansu da istoriju promene nabolje.

Kada će na jugoslovenske ratove biti stavljena tačka?

U Evropi je Drugi svjetski rat završen pobunom 1968. Rat u bivšoj Jugoslaviji prestaće onoga momenta kada građani na ulice izađu protestujući protiv stanja u društvu. Pritom, nama će na Balkanu biti mnogo teže da završimo rat nego što je to bilo Nemcima i Francuzima, koji su, nakon Drugog svetskog rata, imali jasne linije razgraničenja, jasnu podelu na gubitnike i dobitnike, na agresore i žrtve. Ko je pobednik ratova na Balkanu? Ko je žrtva?

Najbolji primer te nedefinisanosti je Dejtonski sporazum, koji je u suštini bio pokušaj da se bez jasnog razgraničenja po tim pitanjima ratni sukobi u Bosni i Hercegovini završe po svaku cenu. Danas svi krive političko vođstvo i građane Bosne i Hercegovine, prebacuju im da je njihova država nefunkcionalna, da je vodi korumpirana elita, što je tek delimično tačno. Jer problem BiH je pre svega strukturalni i leži u činjenici da je ta zemlja prošla užasan rat, a da u mir nije ušla definisana i sa ustavnim dokumentom. BiH je realnost o kojoj se doslovno svakodnevno pregovara. A ljudima je neophodna stabilnost; neophodni su im temelji da bi se osećali sigurno. Umesto tih temelja, dobili su državu koja liči ne na uređenu zajednicu, nego na splav koji besciljno pluta po otvorenom i uzburkanom moru. I onda vam neko sa strane kaže – ne umete da upravljate splavom. Pa, naravno da ne umemo!

Sa sličnim se problemima suočava i Kosovo, koje je, baš kao i BiH, nedovršena država. One će takve i ostati sve dok BiH ne dobije ustavni identitet i funkcionalnost, a Kosovo svoj međunarodni identitet i funkcionalnost u celini. Ključno je da Srbija u tome učestvuje, da pomogne BiH i Kosovu.

Možete li uopšte zamisliti takvu situaciju?

U tome i jeste problem! Ne možete kriviti BiH za nefunkcionalnost, a onda reći da Srbija sa tim nema veze. Izvor nefunkcionalnosti BiH je insistiranje Srbije i srpskog nacionalizma na status quo. Kako možete da odete u Srebrenicu, a da istovremeno u svemu podržavate Republiku Srpsku?! Tim pre što znamo kako je nastao RS.

Kako je nastao?

Svakako ne demokratskom voljom građana BiH. Pre će biti da su granatiranje i nasilje uticali na njegovo formiranje. U tom smislu, mogli bismo reći da je RS zapravo “kreacija” Ratka Mladića.

Šta Kosovo može da nauči od BiH?

Odmah nakon rata, u Sarajevu je održana međunarodna konferencija, posle koje je bilo jasno koliko su bili naivni oni Bosanci i Hercegovci koji su poverovali da će, umesto njih samih, Zapad srediti sve probleme. Tu sam naivnost, priznajem, prepoznavao i kod sebe.

Kada?

Kada sam 1999. u Rambujeu, tokom mirovnih pregovora, čuo da će UN voditi Kosovo, da će nam pomoći da stvorimo uslove za fer i slobodne izbore, nakon čega bi kosovsko društvo konačno dobilo demokratiju. Ta su obećanja divno izgledala na papiru. Verovao sam da će u Prištinu stići svi oni prijatelji sa kojima sam se prethodnih godina viđao u Nemačkoj, u Americi, u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji; da će, dakle, upravo oni pomoći i meni i društvu iz kojeg dolazim da od Kosova napravimo pristojnu zemlju. To se nije dogodilo. Zašto? Zato što ni oni najbolji i najdobronamerniji među njima ne mogu da nadomeste nedostatak institucija i unutrašnje političke volje. To je nešto što moramo izgraditi sami.

Pritisnuta užasima rata, 1995. BiH je ušla u period u kojem je mogla odahnuti. Dobila je mir, završeno je klanje i videćemo šta ćemo dalje. I, šta smo videli? To da, u protekle dve decenije, bosanskohercegovačko društvo nije mnogo odmaklo. Pre bih rekao da je i danas tu gde je bilo 1995.

U kom smislu?

U smislu da su cementirani ne samo međunacionalni odnosi nego i ratne odluke. Šta smo onda mi Kosovari mogli naučiti od BiH? Najpre to da i Zapadu i svojim građanima moramo ponuditi sopstvena rešenja. Vođen takvim motivima, početkom 2000. insistirao sam da Kosovo, umesto Rezolucije UN-a 1244, dobije svoj ustav. Međutim, kako je u to vreme među kosovskom vladajućom elitom već bio započeo proces grabeži, moj je predlog malo koga zanimao… Negde 2001. u Prištinu je, kao šef misije UN-a, stigao Hans Heakkerup, koji je bio zainteresovan isključivo za tri stvari.

Prvo, tražio je da u kući koju je unajmio vlasnik izgradi bazen za njegovog sina i ćerku; drugo, zahtevao je da njegov posao počne u devet sati ujutro i da se završi najkasnije u šest popodne; treće, insistirao je na tome da nakon završetka radnog vremena isključi telefon, kako ga ne bismo nepotrebno uznemiravali. Život na Kosovu se tih godina mogao odvijati isključivo u intervalu koji je ograničio Hans Heakkerup, bivši ministar odbrane Danske, koji je, tokom svog UN-mandata na Kosovu, napisao dokument i nazvao ga ne ustav, nego – ustavni okvir. Šta će Kosovo dobiti tim okvirom, e, to Heakkerupa nije mnogo brinulo.

Uzgred, u ustavnom okviru, preslikanom i u aktuelnom kosovskom ustavu, postoji obaveza da najmanje jedan ministar u Vladi Kosova bude Srbin, a da jedan dolazi iz drugih etničkih zajednica. U slučaju da Vlada ima više od petnaest ministara, dvojica moraju biti srpske nacionalnosti. Koliko znam, nema tog ustava na svetu u kojem ćete naći sličnu odredbu. Zamislite da u najvišem pravnom aktu Velike Britanije piše da jedan ministar mora biti Pakistanac. Ili da Ustav Francuske propisuje da član premijerovog kabineta obavezno bude Marokanac. To ne može biti, naravno.

Kako je onda socijaldemokrata Hans Heakkerup, koji je u Prištinu došao iz uređene zemlje kakva je Danska, mogao tako otvoreno da kaže da ono što ne važi za njega, važi za nas? I to u formi –take it or leave it / uzmi ili ostavi. Bilo kakva dalja diskusija o tom problemu nije dolazila u obzir. Gde to ima?

Da, ali gdje ima da bivši borac OVK-a i gradonačelnik Kačanika, pravosnažno osuđen za kriminal, na sudu izgovori: “Kakav je to zakon koji osuđuje heroje?!”, o čemu pišete u knjiziZmijske noge? Kada su Dragana Jočića, bivšeg ministra policije u Vladi Vojislava Koštunice, pitali zašto je u mladosti obijao trafike, odgovorio je na sličan način: “Kako vas nije sramota da me to pitate dok gori Hilandar?”

Kosovski slučaj koji navodite još je komplikovaniji, još groteskniji. Džabir Žarku je švedski građanin, koji, iako je na Kosovu pravosnažno osuđen, svake nedelje na društvenim mrežama postavlja svoje fotografije iz Švedske: na jednoj muze kravu, na drugoj uređuje baštu, na trećoj je pustio bradu… Švedska je, pritom, jedna od najuređenijih zemalja Evrope, koja svakako ne bi dozvolila da izvesni Džabir Žarku, na Kosovu osuđen zbog ucena, kao i zbog toga što mu je u kući nađeno ne zna se koliko kalašnjikova, izbegne izvršenje sudske odluke. Ponavljajući mantru o pravnoj državi, Švedska, dakle, dopušta Žarkuu da iz kosovske realnosti pobegne u švedsku pravnu državu, odakle nas sve zajedno otvoreno ismeva.

Ismijavate li vi tog istog čovjeka kada pišete da je, s idejom da ga nekako “evropeizira”, odlučio da u gradu na obroncima Šar-planine zasadi – palme? Ili kada opisujete kako je James Rubin u Rambujeu ubijedio Hašima Tačija da potpiše mirovni sporazum?

Sve se to zaista dogodilo. Kao član kosovske delegacije na pregovorima u Rambujeu, Hašim Tači, zvani Zmija, 1999. zaista je odbio da potpiše mirovni sporazum. E, onda se James Rubin dosetio i obećao mu da će zamoliti svog prijatelja iz Hollywooda da napravi film o OVK-u, u kojem će Hašim Tači, zvani Zmija, biti glavna ličnost. Naravno, polaskan Rubinovom ponudom, Zmija je odmah potpisao dokument. O tom događaju pisao je i zamenik Madeleine Albright James O’Brian u Financial Timesu… I, ko zna: možda je upravo ta bizarna epizoda promenila tok istorije.

Ima li u vašem opisu Hašima Tačija, tog, kako kažete, seljačića opsjednutog svojim mjestom u velikoj istoriji, i malo zlobe?

Nema… Kosovsko društvo je, nema sumnje, prošlo kroz veoma dramatičan preobražaj, i to veoma brzom evolucijom. Njega nisu izgradila gradska, nego seoska deca, koja su do škole morala hodati satima; koja su pohađala provincijske gimnazije, pedagoške škole, prištinske fakultete… Hašim Tači, zvani Zmija, odbacio je takav evolutivni put, svestan da on košta: čovek mora da uči, da se dokazuje, da postane nastavnik istorije u Mališevu, da bi onda, stepenik po stepenik, stigao do svog cilja. Ne, Hašim Tači, zvani Zmija, izabrao je kraći put. Biću odmah premijer, sve ću da otmem, zašto bih čekao, rekao je sebi; imam pušku, imam strukturu, znam kako ću taj cilj postići i… Taj cilj je i postigao. U tom smislu, podsmeh koji ste primetili više je literarno sredstvo, ali i pokušaj da se nekako odbranite od banalnosti i gluposti.

Nije, dakle, riječ o zavisti? Jer, u idealnom svijetu, u idealnim okolnostima, ko bi bio bolji premijer ili šef diplomatije Kosova od sina nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Boliviji, Meksiku i Španiji? Dakle, od vas koji ste završili najbolje škole, koji govorite nekoliko jezika? Niko. Najmanje Hašim Tači, koji je, eto, sticajem okolnosti, upravo to i postao.

Ne, ne verujem da je bilo zavisti, budući da sam knjigu napisao nakon što sam odlučio da se više aktivno ne bavim politikom. U tom smislu sam bio oslobođen i zavisti i političkih ambicija i eventualnog pokušaja da se preko knjige koju sam napisao autopromivišem. Zmijske noge nisu autopromocija; one su način da i sebi i drugima objasnim neke od pojava koje muče kosovsko društvo. Inače, reč je o prilično zakržljalom intelektualnom miljeu, o društvu koje stagnira u svemu, pa i u načinu debatovanja. Taj pad se možda nabolje vidi u Beogradu, koji je u vreme socijalističke Jugoslavije u tom smislu bio neuporedivo življi.

Urednik beogradskog nedeljnika Vreme Dragoljub Žarković je, govoreći o vašoj knjizi, rekao da su Zmijske noge veoma opasno štivo i da ste, pristajući na to da knjiga bude prevedena u Beogradu, rizikovali da vas ovdašnji političari i novinari zloupotrijebe: da uzmu određene dijelove i kažu – evo, to je Kosovo o kojem smo govorili, tako ono izgleda. Jeste li bili svjesni tog rizika?

Ne mogu kontrolisati šta će uraditi srpski političari i štampa. Uostalom, odavno sam navikao na tu vrstu zloupotreba. Ako je intelektualno pošten, čovek ne bi trebalo da razmišlja o tome… Kada su na Kosovu paljene moje knjige, a Zmijske noge su javno spaljene čak tri puta, gledajući lica onih koji su pravili lomaču, pokušao sam da saznam šta ti ljudi zapravo misle, šta ih toliko iritira. Na kraju sam shvatio da oni moju knjigu nisu čak ni pročitali. Ipak, bacajući je u vatru, ponavljali su kako su Zmijske noge knjiga uperena protv OVK-a, ne uspevajući da navedu nijedan od delova “protiv”. Ono što sam video pomoglo mi je da razumem da sam, pišući otvoreno o kosovskoj političkoj zbilji, uradio dobru stvar za društvo na Kosovu. To je bilo dobro čak i za one koji su palili Zmijske noge.

Pišući Zmijske noge, pišući uvodnike za Koha Ditore i oštro kritikujući vladajuću političku elitu na Kosovu, niste razmišljali o sopstvenoj bezbjednosti, o napadima, o paljenju knjiga, o progonu? Niste se plašili?

Nisam. Čovek sam koji je imao mnogo različitih života. Kada sam preživeo poslednji rat, kada sam, uprkos svemu, te 1999. uspeo da ostanem živ, shvatio sam da je moja najveća i ljudska i intelektualna i emocionalna obaveza da ostanem iskren i pošten prema sebi, prema vlastitim razmišljanjima i osećanjima. Ako je već neko te 1999. došao da me spasi od gotovo sigurne smrti, osećao bih se bedno da sam odlučio da nemo posmatram nepravdu, organizovani i sistematski progon kosovskih Srba i Crnogoraca nakon oslobođenja. Ko je spasio moju i glavu više hiljada Kosovara? NATO.

Spasili su nas neimenovani ljudi, nepoznati piloti. Glave gotovo stotinu hiljada kosovskih izbeglica je, otvorivši im granice svoje zemlje koja je bila u velikoj ratnoj opasnosti, sačuvao i tadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Nakon NATO-intervencije, otišao sam u Podgoricu kako bih predsedniku Đukanoviću i lično zahvalio, čvrsto verujući da je gest koji je on napravio primer crnogorskog čojstva, ali i otklon od onoga što je bilo suprotno tome – mislim na crnogorski napad na Dubrovnik 1991…

Ko nam je još tih godina pomogao? Vaclav Havel, recimo, Srđa Popović, Vesna Pešić, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Žarko Korać… Zbog takvih sam ljudi imao obavezu da otvoreno kažem šta u tom momentu osećam i mislim.

Tamara Nikčević (BH Dani)