Kliker.info

‘Dobro veče, ovo je već rat’ – rečenica je kojom je novinar Senad Hadžifejzović počeo Dnevnik 2. aprila 1992. godine. Ritam života mu je takav da nema pojma šta je juče bilo i mora da se prisjeti šta se sve desilo ali tog dana se sjeća iz sata u sat. Pamtim ga jer je to bio najodgovorniji dan u mom životu, kazao je Senad Hadžifejzović u emisiji “Knjiški ljudi”, autora Đorđa Šćepovića, na Gradskoj RTV.

“To je bio najopasniji i najteži momenat u mom životu u svakom smislu. Nisam znao do pola 8 da li ću to da izgovorim i na koji način ću da izgovorim. Ako ublažim, koliko ću biti odgovoran za ljude koji nemaju informaciju i biće ubijeni te noći jer je počelo tog dana, a ako dramatiziram šta ću napraviti? A tolika je drama da i ne mogu to da dramatiziram. To je vrlo čudno”, kazao je Hadžifejzović.

Suštinski, kaže, sve je ovo rat odgovarajući na pitanje da li je na Balkanu rat ikad završio ili je nastavio da se javlja u ciklusima i u drugačijoj menifestaciji.

“Ja ga jesam najavio 2. aprila 1992. godine i nisam ga odjavio nakon Dejtona 1995. godine iako je baš tog dana pravo iz Dejtona u studio došao potpisnik tog Dejtonskog sporazuma, predsjednik države (Alija) Izetbegović, pa je logično bilo da nakon intervjua s njim provjerim da li će Dejton funkcionisati kao mirovni sporazum, dakle bez pucanja. Nisam ga odjavio jer sam tada znao, a sada nažalost svi znamo, da to nije prestalo tri decenije i ne znam kada će prestati. Ali , kako taj rat da definišemo? Pravi je to rat ali srećom nije oružani”, ističe Hadžifejzović.

Priča o teritorijama i granicama prokletstvo balkanskih naroda

Pojašnjava da je ta priča o krvi, o tlu, o granicama, teritorijama… Ovo je moje, ovo je bilo naše… nažalost prokletstvo svih naših naroda.

“Znam kada bih mogao da ga odjavim. Možda u dva momenta – da svi, cijela bivša Jugoslavija, postanemo članice NATO-a i onda ćemo vjerovatno ratovati naša djeca u tim uniformama ili na drugi način u službi NATO-a i u drugoj boljoj varijanti, a u obje je NATO, da svi pristupimo i Evropskoj uniji jer su tada granice manje važne. Nama su sada granice u glavama i samo se bavimo granicama i time gdje je čija međa”, ističe Hadžifejzović.

Ukoliko se desi da sve bivše države Jugoslavije postanu članice i NATO-a i EU onda bi, procjenjuje, mogla da ide odjava da je ‘barem ovaj rat završen’.

“To je fenomen da oni koji su učestvovali u ratu prije 30 godina i dalje su na čelnim pozicijama u Crnoj Gori i Srbiji i govore ajmo naprijed, a politike su im nazad. Oni su u 2023. ali su u ideologijama, politici, planovima, ciljevima još u toj ‘91 – ‘92. godini. Novinarski mene je taj rat obilježio i smeta mi kad ljudi kažu: on opet o ratu. Govorim im da sam ja sigurno novinar koji bi to odjavio i koji nikad ne bi to pomenuo već se mi moramo baviti njihovim izjavama koje su ratne, ratničke i pominju mir – samo neka bude sve mirno što je isto na neki način asocijacija na rat”, naglašava Hadžifejzović.

Nije do novinara, do političara je

U prevodu, nije do novinara nego je do njih jer, kako ističe, kroz politiku i izjavu, napetost i kupovinu oružja stalno ljude prepadaju.

“U tom smislu rat i u tom smislu još nije prestao. To je neko psihološko stanje u koje nas drže naši vladari jer tako lakše vladaju nad nama. Tim prepadanjem, konstantnom tenzijom i pričom o granicama, da ništa nije sigurno. Sada Ukrajina Rusija. Samo da kod nas bude mir. Ljudi se prestrave. A i kada mirno govore o miru to je vrlo nemirno”, smatra Hadžifejzović.

Priča o genocidu u Srebrenici je, kaže, vrlo jednostavna i šta god da pričamo o pomirenjima ipak to ne možemo da preskočimo.

“Ne mora kao Vili Brant, ali dok Vili Brant nije kleknuo i stavio jevrejsku kapicu pred spomenikom žrtvama holokausta nije se moglo naprijed. Kada je to uradio onda je sve krenulo naprijed ne samo između naroda, Njemaca i Jevreja, i država već je to bila opšta relaksirajuća situacije. Rekao sam (Aleksandru) Vučiću da ne mora taj čin da napravi jer svi znaju da genocid u Srebrenici nije uradio jedan, dva ili tri naroda protiv jednog već se tačno znaju počinioci. U tome politika treba da nađe sebi alibi koji je objektivan i legitiman”, ocijenio je Hadžifejzović.

Bosna i hercegovina, podsjeća, nikad nije rekla da je to uradio jedan narod.

“To je lako reći – kriv je Milošević, kriv je njegov sistem, kriv je njegov režim – i to nije mali broj ljudi. To su desetine i stotine hiljada ljudi koji su bili u tom sistemu, za taj sistem, u tom projektu i za njega. Lako je te ljude odvojiti, iako im se nikad neće znati tačan broj, od 6 ili 7 miliona pripadnika tog naroda. Zašto taj korak ne naprave meni je neobjašnjivo”, kazao je Hadžifejzović.

Izjava premijera Crne Gore u tehničkom mandatu Dritana Abazovića u Potočarima na komemoraciji povodom 27 godišnjice genocida u Srebrenici koji je, pored ostalog, kazao da ‘Genocid nije počinjen nad Bošnjacima, nego nad ljudima. I nijesu ga počinile vojske, nego politike zla, smrti i prevara‘, može se, kaže, tumačiti kao univerzalna poruka i možeš da je iščitaš u Aušvicu, ali ne i u Potočarima.

“Njegova poruka u Potočarima je bila šokantna jer se taj dečko školovao ovdje među nama i te godine provedene s nama moraju te i u karakteru obilježiti. Morao je da razmisli šta će da kaže, ali čim ju je tako formulisao kao univerzalnu poruku, gotovo pjesničku, to je katastrofalna izjava i ne mogu da vjerujem da je samo greška”, kazao je Hadžifejzović.

Dešavanja iz prošlosti moramo pamtiti da se ne bi ponovila

Odnosi između Crne Gore i Bosne i Hercegovine su, kaže, veličanstveni što je pokazalo i zajedničko navijanje na sportskoj utakmici na kojoj su igrali jedni protiv drugih. Evropska unija na balkanske zemlje gleda kao na predgrađe čiji uticaj, kako kaže, smatra najopasnijim za područje Zapadnog Balkana.
“Te diplomate uglađene koje dolaze iz komunističkih zemalja – oni su najopasniji po nas. Ko je desnica u EU? Svi lideri bivših komunističkih zemalja“, rekao je Hadžifejzović i puručio da se dešavanja iz prošlosti moraju pamtiti kao opreznost da se ne ponove.

Cijelu emisiju “Knjiški ljudi” možete pogledati u nastavku:

(Gradski.me)