Kliker.info

Konačna presuda Radovanu Karadžiću u srbijanskoj javnosti neće proizvesti dugo očekivanu katarzu, a način na koji srbijansko društvo šuti na činjenicu da je ratni vođa bosanskih Srba osuđen na doživotni zatvor govori kako je poricanje zločina “normalno” stanje.

Srbija se ne želi suočiti i s mnogim drugim “istinama o ratu”, a o agresiji koju je počinila na Bosnu i Hercegovinu uopće se ne govori i ta je riječ, baš kao i termin genocid, “zabranjena za pominjanje” u srbijanskom društvu, kaže novinar i publicist Bojan Tončić.

“A zločini su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija”, decidan je Tončić kad govori o ulozi Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini i baš je zbog takvih stavova desetljećima na meti nacionalističkih krugova.

Tončić je komentator i kolumnist magazina XXZ i saradnik brojnih medija u regiji. Glavne teme njegovih napisa jesu ratni zločini i suočenje s prošlošću.

Dobitnik je nagrade “Dušan Bogavac”, koja se dodjeljuje za novinarsku etiku i hrabrost.

• Presuda Radovanu Karadžiću preinačena je u doživotnu kaznu zatvora. Kako komentirate tu odluku? Je li pravda zadovoljena kad se uzme u obzir razmjer zločina za koje se Karadžić teretio?

Reč je o najtežoj kazni koja se može izreći i možemo samo da žalimo za tim što su na slobodi zlikovci koji su prepušteni prijateljskim domaćim pravosuđima. Neke od njih teško, rekao bih: neoborivo, optužuju svedočenja u procesu vođenom protiv Karadžića. Ako je svrha kažnjavanja satisfakcija žrtava, neka one govore o njoj. Ona druga, pokušaj da se iz tog zlikovca izvuče čovek – osuđena je na propast.

• Radovan Karadžić osuđen je za genocid u Srebrenici, a za ostalih sedam općina faktički je “amnestiran”. Koliko takvo postavljanje presuda zanemaruje činjenicu da je agresija na Bosnu i Hercegovinu počinjena na cijeloj njenoj teritoriji?

U senci maksimalne kazne ostali su toponimi zločina i monstruoznosti počinjenih u sedam opština izuzetih još u prvostepenoj presudi. Tu su logori u kojima je neljudskost imala zastrašujue razmere, ali i uticaj na stvaranje nepodnošljvih uslova za život. Tu se može govoriti o genocidu, ja mislim da jeste.

U Srbiji o agresiji na Bosnu i Hercegovinu niko ne govori, ta je reč, baš kao i “genocid”, neformalno zabranjena, toleriše se ruganje žrtvama i negiranje bilo kakvog zločina koji su počinili Srbi. A zločini su bili državni posao, počinile su ih oružane snage Srbije, vojska i policija. Ključna je činjenica da u Bosni i Hercegovini nije bilo paravojnih formacija jer je sve jedinice, kako god sebe nazivale (recimo, “Osvetnici” Milana Lukića), opremala država, dajući im za učešće u ratu mogućnost da nekažnjeno ubijaju i pljačkaju.

• Među tih sedam općina jesu i one u Bosanskoj krajini. Na koji će se način sada gledati na, recimo, sistem koncentracijskih logora (Manjača, Omarska, Keraterm…) ili na masovna ubistva u Prijedoru i Sanskom Mostu?

Gledaće se uz cinično, podmuklo pitanje “Šta je to?” U Srbiji ima ljudi koji znaju za logore, ima nevladinih organizacija koje obilaze te toponime zločina, ali većinsko je raspoloženje negiranje i neverica, odnosno potpuna nezainteresovanost. Slično je kao i 1992, kada je Beogradski krug ukazivao na patnje i stradanja u Sarajevu.

• Koliko će nakon svega, nakon okončanja suđenja u Hagu, postojati svijest da je rat u Bosni i Hercegovini zapravo vođen i planiran iz Beograda i hoće li svi ti ljudi Miloševićevog režima biti abolirani odgovornosti za počinjena zlodjela?

Nažalost, kasno je sada postavljati to pitanje budući da su zlikovci definitivno heroji, u državnim i privatnim medijima, prema tretmanu koji uživaju u društvu, ali i u udžbenicima. Ne vidim naznaku promena odnosa prema ratnim zločinima i zločincima – evo, danas je profašistički Vladin dnevnik Večernje novosti objavio tupave aforizme Radovana Karadžića. Ljudi iz Miloševićevog režima, učesnici u zločinima, uglavnom su napredovali, mnogi su i sada u vlasti, neki su zlikovci i dalje ugledni oficiri vojske i policije, neki su razvili uspešne poslove sa državom. Ispostavlja se da je ratni zločinac iza rešetaka gotovo incident.

• U Srbiji je još živ narativ o “srpskim stradanjima”, koji niko ne želi negirati, ali postoji li istinska svijest o tome šta ta sintagma znači? Recimo, kao kolektiv Srbi su prognani iz Hrvatske i nesporna je činjenica da ih više nema u pola Bosne i Hercegovine. Ima li svijesti o tome da je za taj kolektivni egzodus najodgovrnija srpska politika?

Nema svesti, ali nema ni osećaja odgovornosti ni za šta što su Srbi učinili drugim narodima. U Srbiji se govori o “Oluji”, reč je o vojno-redarstvenoj akciji u kojoj su počinjeni teški zločini nad civilima. Neka sela etnički su očišćena. Niko se, međutim, ne pita kako su ta sela postala isključivo srpska, kako su iz njih prognani Hrvati tokom balvan-revolucije 1991, kako je Srbija potpalila ratni požar u Hrvatskoj. Pod uticajem propagande – ne govorim o opravdanju nego o mogućem uzroku – Srbi su samo žrtve. Mali broj ljudi govori o velikosrpskoj hegemonističkoj nameri i njenoj realizaciji, koja je koštala na hiljade života.

• Kako se u Srbiji danas gleda na intelektualce SANU-a, Dobricu Ćosića, Radovana Samardžića, Matiju Bećkovića? Je li javnost svjesna njihove odgovornosti za te sumanute državne nacionalne projekte, koji su proizveli tolika stradanja?

Oni do kojih ta saznanja i dođu jednostavno ćute, bojeći se vlastitog saučesništva u zločinima. Velikosrpska ideja nije potrošena, naprotiv, ona se samo uvija u drugačiju oblandu, poprima drugačija obličja. Nje se treba bojati kao što se novog pojavnog oblika zaraze boji lekar u filmu Variola vera. Nove ideje kao povod za novu klanicu stanuju i u SANU-u, glavnom logističkom centru Mladićevih I Karadžićevih haubica, ali nacionalizam je u svim segmentima društva.

• Šta znači “srpski kulturni prostor”, o kojem govori srbijanski ministar kulture Vladan Vukosavljević? Obnova na novim uzusima ideje ujedinjenja svih srpskih zemalja? Novi, “meki” projekt “Velike Srbije”?

Upravo ovo o čemu govorimo – neće niko promovisati nekakav novi manifest “zaokruženja teritorije”, ali će govoriti o “kulturnom prostoru”, koji je, zapravo, kartografija nove hegemonije. Srećna je okolnost to što je Srbija razoružana, a nesrećna činjenica da na balkanskom prostoru i dalje može da bude smetnja bilo kakvoj naznaci normalnog života. Nema “mekog” projekta “Velike Srbije”, svaki od njih podrazumeva nemilosrdnu brutalnost, ubijanje, raseljavanje. Ta priča nije završena!

• U kakvom je stanju srbijansko društvo kad opozicijske proteste predvode opetovani fašisti, kakav je Boško Obradović, i deklarirani nacionalist, kakav je Vuk Jeremić?

U jezivom. Antinacionalisti, sve više i antifašisti uopšte, nalaze se u makazama; oni su taoci sumanute politike koja je gotovo identična u vlasti i opoziciji. Manifestacije života koje ste pomenuli pravilo su, a ne izuzetak.

• Društvo je zaboravilo na društveno-političko djelovanje Vuka Draškovića, koji je danas samo pisac, pravoslavni mistik i pomiritelj, i ulogu Vojislava Šešelja u stvaranju ratnohuškačke atmosfere.

Drašković danas kao javna ličnost ne greši (ne govorim o poslednjim romanima, koje nisam čitao), iznosi građanske političke stavove, ukazuje na zablude u kojima je i sam učestvovao. Šešelj je, pak, ornament srbijanske politike, koja se, uglavnom, svodi na opasni nacionalizam, retrogradne ideje i promovisanje neljudskosti i prava građanstva za sve što je sumanuto, suicidno, opasno.

• Hoće li doći do skorijeg međusobnog priznanja Srbije i Kosova, razmjene teritorija, o kojoj se toliko govori u posljednje vrijeme, i, što je ključno, hoće li to podrazumijevati novu “razmjenu stanovništva”?

Krajnje je vreme da Srbija prizna Kosovo, ali o priznanju Kosova kao nezavisne države ona ne odlučuje. Režim šmira zalaganje za umišljenu “teritorijalnu celovitost”, ali sve manje ubedljivo. Opasna je ideja navodnog prihvatanja realnosti koja dolazi i iz nekih zapadnih krugova – nova kartografija je sumanuti potez, nove etnički čiste teritorije znače jedino klanicu.

• Računa li zvanični Beograd na kompenzacije u slučaju priznanja nezavisnosti Kosova, odnosno hoće li Republika Srpska biti “nagrada” Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova?

Mislim da takve računice pravi Milorad Dodik, ali u Beogradu imaju podršku Ivice Dačića, Miloševićevog glasnogovornika smrti, iskusnog u promovisanju bolesnih ideja. Takav je njegov stav o Republici Srpskoj, koja je, kako kaže, “danas možda čak i veći državni i nacionalni interes od Kosova”. Ima u Beogradu još sličnih moralnih i intelektualnih Pigmeja koji traže vlastito mesto u istoriji. Ne treba ih potcenjivati, sposobni su i motivisani da učine mnogo zla.

Jasmin Agić (Aljazeera)