Kliker.info

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji objašnjava kakav dil su svojevremeno sklopili bivši šef diplomatije SR Jugoslavije Goran Svilanović i tužiteljica Karla del Ponte, po čemu su slični, a po čemu različiti Mladen Ivanić i Milorad Dodik i da li se lični odnos entitetskog predsjednika RS-a sa premijerom Aleksandrom Vučićem preslikava na odnose BiH i Srbije.

Da li će BiH pokrenuti postupak revizije tužbe protiv Srbije za genocid pred Haškim sudom?

– Činjenica da se to pitanje pokreće svega petnaestak dana pred istek zakonskog roka budi sumnju da je Bosna i Hercegovina zainteresovana za obnovu tog procesa. Iako Haški sud nije dozvolio obelodanjivanje dokumenata koji su u tom smislu bili relevantni, dokazi o umešanosti Srbije u rat u BiH nisu sporni. Uprkos tome, bošnjački deo političke elite u BiH i dalje vaga, iako je revizija sudskog postupka, po mom sudu, njihova i moralna obaveza.

Zašto se bošnjački političari dvoume?

– Ponekad deluje da sve tri strane u BiH imaju neku svoju računicu, da jedni drugima neprekidno čine određene ustupke. Naročito se to odnosi na Srbe i Bošnjake, između kojih se vodi politička igra sa ciljem da se pod kontrolom drži isključivo vlastito “dvorište”.

Važna bitka

Sa druge strane, čini mi se da ni u prvom sudskom procesu bošnjačka strana nije bila dovoljno zainteresovana za taj postupak, verujući da će sve moći da se završi bez njenog preteranog angažovanja. Naprosto, olako su se oslonili na podršku međunarodne zajednice koju su u to vreme imali. Međutim, pokazalo se da, čim se pređe na teren prava, sve postaje neuporedivo ozbiljnije i komplikovanije. Uostalom, srpska strana je, uloživši ogromni i materijalni i pravni kapital kako bi konačna presuda izgledala upravo onakva kako danas izgleda, pokazala koliko je to za njih važna bitka.

Ipak, u presudi se kaže da Srbija nije spriječila genocid…

– U ovdašnjim interpretacijama taj se deo presude namerno zanemaruje. Nažalost, takvoj presudi doprineo je i dogovor tužiteljice Carle del Ponte i Gorana Svilanovića, u to vreme ministra spoljnih poslova SRJ, koji su se saglasili da bi dostavljanje dokaza o umešanosti Srbije u rat u BiH ugrozilo srpski nacionalni interes. Carla del Ponte je taj “argument” uvažila, verujući da će, praveći ustupke Beogradu, Srbiju obavezati da joj isporuči Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Jasno je da takva politizacija prava i sudskog procesa ima veoma loše posledice.

Kakav je “nacionalni interes” sakriti ulogu Srbije u ratu u BiH?! Zar takvim “argumentima” Svilanović nije cio srpski narod identifikovao sa Miloševićevim, Karadžićevim i Mladićevim zločinima?

– Jeste. Ali, nije to bio argument Gorana Svilanovića; reč je o interesu države Srbije. Srpska politička i intelektualna elita, naime, nikada nije bila spremna da do kraja prizna zločine koje je Srbija počinila u ratovima devedesetih, da ih jasno osudi, da se distancira od ratne politike Beograda, verujući da bi time, po njihovoj oceni, i sama država bila dovedena u pitanje. Uostalom, setite se da se u odbranu Srbije od odgovornosti za genocid u BiH bila uključila gotovo sva pravna, čak i ona liberalna elita, koja je svojim savetima ili na druge načine pomagala da Beograd bude oslobođen direktne odgovornosti. Naravno, u sve su se umešali interesi velikih sila, koje nikada neće dozvoliti da međunarodno pravo bude jednako za sve države.

U svakom slučaju, odlukom Međunarodnog suda pravde za genocid osuđeno je isključivo političko i vojno rukovodstvo Srba iz BiH, što ne samo da nije istinito i pravedno – ponavljam, umešanost Beograda nije sporna – nego se i sprečavaju pomirenje i normalizacija odnosa unutar same BiH. Pored toga, navedena presuda sokoli Beograd da ne odustaje od svog strateškog cilja, a to su osamostaljenje RS-a i njegovo pripajanje Srbiji. Toj bi se državi, vidimo poslednjih meseci, pored dela BiH, pridružile i Crna Gora i deo Kosova.

Pozivajući se na tekst bivšeg britanskog diplomate, Milorad Dodik je, u novogodišnjem intervjuu za jedan beogradski tabloid, govorio upravo o toj državi, odnosno o novom prekrajanju granica na Balkanu. Ova ideja je dobila veliki prostor u javnosti pre svega zahvaljujući Rusiji, čiji je Milorad Dodik direktni eksponent.

Srpski član Predsjedništva BiH Mladen Ivanić kaže da neće biti rata, biće incidenata.

– Čekajte, šta to znači?! Ko će te incidente da kontroliše? Zar upravo “incidentima” nisu počeli i ratovi devedesetih?

Uzgred, osim što Dodik svoj nacionalizam i namjeru da destabilizuje BiH iskazuje direktno, dok Ivanić, makar verbalno, to ne radi toliko brutalno, po čemu se ova dvojica političara zapravo razlikuju, imate li ideju? Ivanić je Dodiku pokušao da se suprotstavi preko borbe protiv korupcije i kriminala. Međutim, shvativši da od te bitke nema mnogo vajde, Ivanić se vratio na uvek sigurnu kartu – na nacionalizam. Odlukom da uprkos stavu Ustavnog suda BiH 9. januara postroji vojsku u Banjoj Luci, srpski član Predsedništva koji je i u Sarajevu i u međunarodnim krugovima jedno vreme imao dosta dobar status, odlučio je da sa Dodikom uđe u bitku oko toga ko je veći Srbin. Što sve zajedno pokazuje da je razlika između ove dvojice bh. političara veoma tanka.

Kako Vam izgledaju lični odnosi Milorada Dodika i premijera Aleksandra Vučića?

– Vučić očito želi da u javnosti ostavi utisak političara koji se strogo drži Dejtonskog sporazuma: podržava RS, ali i teritorijalni integritet BiH. Za razliku od Tomislava Nikolića, na primer, koji ponavlja da je BiH neodrživa. Iako bi to lično možda i voleo (pitanje je da li je Vučić, takav kakav je, ikada Dodiku oprostio podršku i pomoć koju je ovaj 2012. pružio Borisu Tadiću kao kandidatu za predsednika Srbije), srpski premijer i dalje nema snage da sa Dodikom definitivno prekine.

”Adekvatna kompenzacija”

Možda i zato što veoma dobro zna da ceo blok na čijem je čelu, uključujući i dobar deo opozicije, zagovara otcepljenje RS-a od BiH i pripajanje Srbiji, što bi bila “adekvatna kompenzacija” za izgubljeno Kosovo. Ta politika je toliko čvrsta i dominantna da je Vučiću teško da to konačno preseče. Uostalom, znamo kako su prolazili političari u Srbiji koji su kroz istoriju pokušavali da se okrenu od politike teritorijalnih pretenzija prema drugim državama.

Mislite da je Dodik toga svjestan?

– Dodik svakako oseća Vučićevo kolebanje i pošto sa premijerom Srbije ipak nema tako blizak odnos kakav je imao sa Borisom Tadićem, nastoji da nađe alternativu…

Kakvu alternativu?

– Po onome što znam, u izborima za predsednika Srbije Dodik za sada još tajno podržava svog starog prijatelja i partnera Vuka Jeremića.

Dodik u intervjuu za TV Prva kaže da indirektno podržava Nikolića…

– Dodik shvata da su predsednički izbori za Srbiju veoma važni, zato se i meša. Drugo, zar sam Tomislav Nikolić nije najavio da će, ako ne dobije podršku Aleksandra Vučića, podržati Vuka Jeremića? Što nije čudno, budući da je, ponavljam, reč o korpusu koji je pod uticajem Moskve. Nažalost, Rusiji je dozvoljeno da pruža otvorenu finansijsku, propagandnu i logističku podršku političarima koji su spremni da se, zarad svojih interesa, igraju vatrom i da destabilizuju region.

Sa druge strane, činjenica je da EU, uprkos naporima, nije uspela da napravi dovoljno jaku arhitekturu na prostoru zapadnog Balkana, što je Rusiji, koja iz svojih interesa podupire srpski velikodržavni projekat, omogućilo da izazove stanovite turbulencije u Makedoniji, u BiH, na Kosovu, kao i u do sada najstabilnijem društvu na Balkanu – u Crnoj Gori. Dakle, jasno je da je cilj Moskve da pomoću svojih političkih eksponenata napravi novi ukrajinski scenario. Primer je ono što se dogodilo u Podgorici na dan izbora.

Tamara Nikčević (Dani)