Kliker.info

Sofija Todorović je diplomirana pravnica i programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji (YiHR). Više od sedam godina bavi se edukacijom mladih o ljudskim pravima i sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Za svoj aktivizam i doprinos izgradnji mira dobila je nekoliko nacionalnih i regionalnih priznanja.

„Mi upravo kroz mnoštvo programa koji su namenjeni mladima sa Kosova i iz Srbije dokazujemo da je dijalog moguć, pa čak i onaj o temama koje najčešće polarizuju. Ne postoji način da se istinski razumemo ako se pravimo da ne postoji sve ono što nas sprečava da jedni sa drugima razgovaramo“ – kaže Todorović u razgovoru za BUKA magazin.

U kom pravcu idu protesti „Srbija protiv nasilja“ kada je riječ o mehanizmima građanske borbe? 

Ja mislim da su ti protesti veliki uspeh građana Srbije, i građani su jasno pokazali kako ocenjuju nivo nasilja u našoj zemlji kao veoma visok i veoma štetan. Koliko i na koji način je svako od nas spreman da doprinese borbi protiv nasilja u Srbije, to je već druga tema koja se po mom mišljenju odnosi na sledeće korake. Brojnost i masovnost ovih protesta jasno pokazuju da nije u pitanju zanemarljiva grupa ljudi i da su svi ti ljudi očigledno nezadovoljni radom državnih organa na polju suzbijanja nasilja. Ovi protesti su priču o nasilju ogolili i raščlanili i definitivno smo imali prilike da čujemo koji sve oblici nasilja uznemiravaju i nanose štetu svima nama. Svaki protest ide u pravcu javnog iznošenja određenih zahteva iza kojih stoji određenja grupa ljudi, ovde se to već desilo i za te zahteve su ljudi šetali nedeljama i verujem da će sami protesti polako utihnuti, što je ok. Ako smo dobro čuli poruke sa ulica onda je na svima nama da vidimo kako možemo da doprinesemo ispunjenju ovih zahteva.

Kako ocjenjujete novinarski diskurs kada je riječ o izvještavanju o protestima „Srbija protiv nasilja“?

Medijski diskurs u Srbiji već neko vreme prate veoma loše ocene, posebno kada govorimo o slobodi medija. Izveštavanje o protestima kao da je bilo rezervisano za medije koji nemaju nacionalnu frekvenciju dok su se sa nacionalnih kanala uglavnom mogle čuti uvrede na račun svih kojih šetaju, a da se pritom uopšte nije govorilo o tome šta su zahtevi, zbog čega su ti ljudi na ulici, već su se protesti koristili kao povod za napad na opoziciju. Takođe, strašno mi je smetala ta podvala kako su “protesti politizovani” ili kako su “politički”, kao da uopšte postoje nepolitički protesti. Svaki protestni izlazak na ulicu je politički čin, i to je dobro i tako treba da bude.

Koju ulogu građanska pobuna u Srbiji ima u regionalnom kontekstu? 

Mislim da je igrala ulogu na polju solidarnosti, mnogo ljudi je pratilo te proteste širom regiona i čuli su za njih. Deluje mi da ovakva vrsta pobune u Srbiji šalje poruku da postoji dobar deo Srbije koji nije zadovoljan stanjem u medijima, načinom na koji institucije rade svoj posao, a pre svega da postoji jedna opšta zabrinutost koja se tiče glavnih uzroka i generatora nasilja u našem društvu. Videla sam puno poruka podrške i mnogi ljudi širom regiona su delili i svoja nezadovoljstva što je samo pokazalo koliko ima sličnosti u problemima i izazovima koji su pred svima nama.

Da li su institucije u Srbiji prepoznale bitnost svoje uloge u borbi protiv nasilja? 

Nažalost, nisu. Institucije u Srbiji opet brane pogrešnu titulu, a to je titula onih koji sve prekasno shvate. Umesto da se borba protiv nasilja vrati u institucionalne okvire, ova šansa je ukinuta suspendovanjem rada Anketnog odbora koji je formirala Narodna skupština, a koji je trebalo da se bavi utvrđivanjem činjenica i okolnosti koje su dovele do dva masovna ubistva početkom maja. Imali smo samo ostavku Ministra prosvete, Branka Ružića, koje usledila nakon velikog pritiska javnosti zbog neprimerenih izjava neposredno nakon tragedije. Međutim, jedna ostavka bi trebalo da bude samo uvod u najteži deo, a to je sistemsko rešavanja problema nasilja koje je rasprostranjeno.

Kada je riječ o nasilju u srpskom društvu, postoji li saglasje mladih o odnosu prema ratnim zločinima i ratovima devedesetih? Da li se prekid ćutnje konačno realizuje? 

U Srbiji je uvek bilo mladih koji su javno i glasno govorili kako bi odbranili sopstvenu budućnost od uopšte mogućnosti da do konflikata i ratova dođe, međutim, oni su uvek bili u manjini, a najčešće su osporavani i napadani sa različitih strana. Ali ono što me ohrabruje jeste da ih ima uprkos formalnom obrazovanju koje im ne pruža gotovo nikakve informacije, propagandi i konstantnom političkom zaoštravanju retorike i odnosa. O nekakvom institucionalnom prekidu ćutanja ćemo moći da govorimo tek kada bude došlo do drugačijeg odnosa prema prošlosti od strane onih koji vrše neke od najvažnijih funkcija.

Kako funkcioniše neformalno obrazovanje mladih o ratovima devedesetih, državnom nasilju u tom periodu, nacionalističkim narativima i istoriji? Vladaju li mladi mehanizmima suočavanja sa prošlošću i znanjem o tranzicionoj pravdi?

Dobra stvar je što neformalnih obrazovnih programa ima, u mnogo manjoj meri nego ranije, ali ih ima i čini mi se da se konačno uviđa potreba da ih bude i da tu ne bi trebalo gubiti kontinuitet. Većina mladih u Srbiji ima veoma malo znanja o mehanizmina suočavanja sa prošlošću, nije im jasno čemu oni uopšte služe, a termin tranziciona pravda nije pojam sa kojim su upoznati. Zbog toga su programi koji teme iz prošlosti obrađuju sa ciljem izgradnje budućnosti u kojoj sukobi nisu realna opcija veoma važni. Mir nije puko odsustvo rata i mislim da veliki broj mladih to prepoznaje na jednom intuitivnom nivou ali potrebno je puno rada kako bi razumeli i smestili svoja znanja u određeni kontekst. Dodatni problem predstavljaju etnocentrični pristupi kulturi sećanja i manjak razumevanja zašto nam je neophodna regionalna saradnja jer govorimo o generacija koje odrastaju u nacionalnim državama u kojima se svaki razgovor o prošlosti predstavlja kao “vraćanje u prošlost” kao da je budućnost nekakva tikva bez korena pa može sama ni iz čega da nikne divna.

Da li medijsko izvještavanje doprinosi pomirenju i izgradnji povjerenja u regiji? Imaju li mediji kapacitet za takav angažman?

Zavisi koje medijsko izveštavanje i kog medija. Neki od najčitanijih i najgledanijih medija u Srbiji upravo su negativan primer i svakako ne doprinose izgradnji već razgradnji poverenja. Mediji koji su regionalni su mnogo senzitivniji prilikom izveštavanja i shvataju važnost pridržavanja etičkog kodeksa uz poštovanje standarda profesionalnog izveštavanja, ali nažalost takvih medija je malo. Ono što već neko vreme primećujem je velika nepreciznost prilikom izveštavanja o pravnim stvarima, a takođe u Srbiji postoji velika nezainteresovanost za izveštavanje o postupcima za ratne zločine koji se odvijaju u Srbiji ili postupcima koji se tiču reparacija. Ako govorimo o nezavisnim medijima, mislim da tu dolazimo i do problema kapaciteta i iskustva novinara u izveštavanju o temama koje se tiču suočavanja sa prošlošću.

Inicijativa mladih za ljudska prava podnijela je prijave za uklanjanje više od 300 murala i grafita posvećenih Ratku Mladiću? U kojoj je fazi rad državnih institucija u kontekstu te inicijative? Šta pokazuje takvo označavanje javnog prostora u kontekstu suočavanja s prošlošću?

Prošle godine u okviru kampanje “Da istina više ne kasni” mapirali smo preko 300 murala i grafita posvećenih Ratku Mladiću uz pomoć građana i građanki u 8 gradova u Srbiji. Više od 120 građana/ki poslalo je fotografije murala i grafita na kojima je lik osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, oko 60% njih nalazi se u Beogradu, dok se oko 20% ovih murala i natpisa nalaze na javnim institucijama u Srbiji. Naravno, ovo je samo jako mali broj onoga što je dostupno, ali hteli samo da baratamo sa što preciznijim podacima. Institucije su odgovorile da su zavele naše prijave a samo u jednom slučaju smo dobili odgovor da je grafit uklonjen. Nakon odlaska do mesta na kom se nalazi grafit, utvrdili smo da nije uklonjen, što dodatno podriva poverenje u institucije. Ovakvo iscrtavanje zidova koje prolazi bez ikakve reakcije pokazuje da suštinski ne postoji volja institucija da se ovakvi ispisi tretiraju kao govor mržnje, jer šta stoji iza crtanja lika ratnog zločinca na zidu? Poruka mira i ljubavi? Pa, ne bih rekla. U krajnjoj liniji, neki od predstavnika institucija su se čak izjasnili da ne znaju da li je Ratko Mladić ratni zločinac, ali da znaju da je branio srpski narod, što je sigurno onima koji su išarali pola grada dalo samo vetar u leđa.

Kako funkcioniše neinstitucionalni, neformalni, interpersonalni dijalog mladih iz Srbije i mladih iz Kosova? S obzirom na iskustvo koje imate u poticanju tog dijaloga i raznolikih aktivnosti, možete li reći koje teme dominiraju u javnim razgovorima mladih iz ove dvije države? 

Mi upravo kroz mnoštvo programa koji su namenjeni mladima sa Kosova i iz Srbije dokazujemo da je dijalog moguć, pa čak i onaj o temama koje najčešće polarizuju. Ne postoji način da se istinski razumemo ako se pravimo da ne postoji sve ono što nas sprečava da jedni sa drugima razgovaramo. Teme koji ih najviše okupiraju tiu se upravo sličnosti naših društava, ustaljenih tradicionalnih obrazaca koji se nameću kao ispravni, a često su teme razgovora sloboda kretanja, ženska prava i slobode, položaj manjinskih zajednica na Kosovu i u Srbiji. Mislim da upravo na tim temama oni mogu da naprave otklon od dominatnih narativa i da kroz konkretne primere sagledaju koliko štete može da nastane koja se ne može pravdati istorijskim nepravdama.  Naravno, gde su mladi, tu je i šala, a i zabava, a to je ja mislim nešto što i priliči mladim ljudima, a do čega često ne dolazi, jer prethodno mora da se prevaziđe nasleđeno nepoverenje.

Kako ocjenjujete omladinsko organizovanje u Srbiji i organizovanje mladih iz Srbije sa mladima iz regiona? Kakvo je iskustvo Inicijative mladih za ljudska prava? 

Ja sam tu veoma pristrasna, jer sam godinama slušala priče i gledala kako izgledaju odnosi generacija pre moje. I baš to mi se dopalo, ti ljudi su razgovarali o apsolutno svemu potpuno neopterećeni etničkim barijerama i istorijskim nasleđem, a kroz razgovor sa njima shvatite da to nije došlo tek tako. Mislim da trenutno u tim nekim manjim krugovima ima mnogo više solidarnosti i povezanosti na regionalnom nivou. Kada vidim mlade ljude koji rade, druže se i stvaraju zajedno, nezavisno od Inicijative, a Inicijativa je bila tačka u kojoj su se spojili, ja sam potpuno sigurna da radimo pravu stvar.

To je direktno ulaganje u budućnost, takve veze nije tako lako pokidati ako su izgrađene na iskrenim i zdravim osnovama. Mnogo je nepoverenja koje je utemeljeno na predrasudama, narativima koji nas dele, generalizaciji i zbog toga je važno da provode vreme zajedno. Naravno, izgradnja poverenja nije laka, nije jednostavna, traži da svako od nas napusti svoju komfor zonu i da razume odakle dolazi ono “sa druge strane”, ali benefiti i spoznaje koje ljudi iz toga dobiju ostaju za ceo život i vredne su tog puta kojim najčešće ne idemo.

Ljupko Mišeljić (Buka)