Kliker.info

Zašto ste toliko angažirani u odbrani prava bivših mudžahedina?
– Zato što kroz tu borbu branim i svoje pravo. U onom u čemu su oni ugroženi i ja se osjećam individualno ugrožen. Ugroženi su i pripadnici nešeg Saveza dobitnika najviših ratnih priznanja, jer među tim ljudima ima i dobitnika Zlatnih liljana. Također, ugrožene su i tekovine naše borbe za Bosnu i Hercegovinu, njen ustavni poredak i uređenje. Ako onaj ko je u ovoj zemlji dobio njeno najviše priznanje nije zaslužio državljanstvo, ne znam šta neko treba da uradi pa da ga dobije.
Kod koliko dobitnika Zlatnih ljiljana se preispituje državljanstvo?
– Ne znamo ni koliko se ljudi ispituje, pa zbog toga ne znam ni broj naših članova. Sigurno znamo da se ispituje Abdulah Karači, koji živi i radi Zavidovićima, tamo ima porodicu.
U novinama se pojavila informacija da je od do sada ispitanih 800 stotina ljudi, 300 dobilo odbijenice.
– Nemamo nikakav kontakt sa komisijom, pa nemamo ni informacije. Napravili smo upit ispred našeg Saveza da nam dostavi informaciju i još uvijek je nismo dobili.
Koliko ima dobitnika Zlatnih ljiljana koji su u ratu dobili državljanstvo?
– Dvadesetak, što živih, što mrtvih. Najveći dio je poginuo, jedan dobar broj više ne živi u BiH, tako da je sada aktuelno pet dobitnika…
Kakvo je sada raspoloženje kod njih?
– Znate kako je to, najgori je osjećaj neizvjesnosti. On rađa nervozu i strah. Ne strah zbog svog života, nego zbog egzistencije familije. Oni se i boje da im neko iz ko zna kojih razloga nešto ne prišije, jer je to danas jako popularno. Naime, kako smo u novinama pročitali, komisija sada vrši provjeru ne samo dobijanja državljanstva, nego i da li su ti ljudi uključeni u neke terorističke aktivnosti…  

Vi ste ratovali zajedno s njima…
– Jeste, bili su mi saborci. Mnoge lično poznajem, već dugi niz godina.
Jedno vrijeme su ratovali u okviru Sedme muslimanske brigade. Nakon toga su se odvojili i formirali El Mudžahid. Već u vrijeme kada ste Vi bili ratni komandant, njih više nije bilo u brigadi. Zašto su se odvojili?
– Da budemo iskren, meni je bilo jako žao kada su se oni izdvojili iz brigade. Kada je u pitanju izvršenje borbenog zadatka, daleko je lakše bilo s njima nego bez njih. Bili su izuzetno hrabri i odlučni borci. Tužan sam kada vidim da sada od njih dižu ruke ljudi koji su ih slali na izvršenje najtežih borbenih zadataka. Ja ne znam zašto oni nisu bili više u Sedmoj…
Govorilo se da su na tom insistirali iranski vojni instruktori… – I danas slušam ljude kako pričaju o sukobu različitosti u islamu, a ni tada ni danas ne vidim postojanje tog sukoba. U to vrijeme, i jedni i drugi su razgovarali s nama. Naravno, pitanje je o čemu se razgovara. Kada je u pitanju izvršenje borbenog zadatka, nije bilo problema. Kada se govorilo o uređenju društva, onda je bilo razmimoilaženja. Ali, mene kao vojnika to tada nije zanimalo. Zanimalo me samo kvalitetno izvršenje borbenih zadataka. U tom kontekstu su oni bili jako potrebni. Ne samo meni, nego svakom komandantu koji je razmišljao da njegova jedinica izvrši borbeni zadatak. Jer, kao Armija smo bili naslonjeni na ljudski potencijal, faktor čovjeka nam je bio presudan. Danas pojedinci govore da nam oni nisu bili potrebni…  

Da su donijeli više štete nego koristi…
– Ne možemo na taj način procjenjivati stvari. Kao kada bi procijenili da li je referendum o otcjepljenju BiH donio više štete ili koristi.
Ipak, pokazalo se da su neki od tih stranih dobrovoljaca imali veze sa terorizmom, to je dokazano…
– Ja govorim o ljudima koji su bili spremni za pomoć bosanskom narodu, u ime Boga, žrtvovati vlastiti život. Da li je neko iz Engleske, Francuske ili neke druge zemlje ubacio čovjeka kroz obavještajni rad, drugo je pitanje? Bili smo svjedoci da je i bilo takvih. Koji idu na namaz s nama, smješkaju se… Oni uglavnom nisu htjeli u akciju i sigurno je da su radili za neke druge interese. O njima neću ni raspravljati. Oni i nisu stekli državljanstvo BiH svojim učešćem u odbrani. I ako su ga stekli, onda su zloupotrijebili tu mogućnost, kupili potpis od nekog komandanta ili službenika u općini. Ali, oni mene i ne zanimaju…  

Da se vratimo na događaje u Sedmoj muslimanskoj brigadi. Pričalo se da su neki od njih pokušali da izvrše atentat na tadašnjeg emira jedinice Mahmuta efendiju Karalića…
– Znam za to, ali mi smo tada bili na terenu. I vraćamo se na prethodnu tezu, ako su oni bili sa mnom na terenu, kako su onda mogli izvršiti pokušaj atentata. I ko su onda ti drugi? Na kraju krajeva, nije postojao direktan sukob između Sedme i njih, samo neka drugačija mišljenja. Sada vidim da su oni u nekim stvarima bili u pravu. Naše društvo nije doraslo demokratiji. Mi nismo mogli omogućiti da oni slobodno žive u Bočinji, sa svim specifičnostima svog načina života. U Americi je to moguće, moguće je da se zajednica uredi u okviru svojih specifičnosti. Kada branim njih ja branim temeljne vrijednosti našeg društva, poštivanje različitosti.
Da li Vi znate ko su ljudi koji su davali ta državljanstva koja se danas analiziraju? Valjda i oni trebaju da odgovaraju…
– Da li trebaju odgovarati oni koji su izdavali lažne potvrde o učešću u Armiji? Da li trebaju odgovarati ljudi koji su se za vrijeme rata bavili švercom, kupovali nekretnine za niske sume i poslije rata ih prodavali. Da li iko od njih odgovara? Naravno da ne. Treba da odgovaraju pijuni! Valjda je normalno da treba odgovarati onaj ko je pogrešno izdao državljanstvo. Ne, to ovdje nije normalno…  

Čiji su potpisi na državljanstvima?
– To sigurno znaju oni koji vrše istragu.
Kako Vi objašnjavate činjenicu da za zločine koje su počinili pripadnici odreda El Mudžahid obavezno odgovaraju domaći ljudi? Zašto nema pojedinačnih imena zločinaca?
– Kada je u pitanju odnos prema zločinima gubi se pitanje individualne odgovornosti u ovim slučajevima. Ako smo dovedeni u poziciju da 1993. godine budemo potpuno izolirani, bez vode, struje, mogućnosti komunikacije, hrane, uslova za život… Ko nas može osuditi zbog toga što smo uzeli za prijatelje ljude koji, kako kažu, imaju kriminalne dosijee? Pa nas nakon toga stavljaju u poziciju jednakosti sa ratnim zločincima. Pa nema individualne odgovornosti nego se stavlja komandna… To je apsurd našeg društva…
Mnogi poistovjećuju Sedmu muslimansku i odred El Mudžahid. Koje su sličnosti, a koje razlike?
– Kada je u pitanju organizacijsko-formacijska struktura, nema sličnosti, jer je jedno brigada a drugo odred. Sličnosti postoje i kada je u pitanju odnos prema praktikovanju islama. Ostalo je uglavnom različito. I jedna i druga jedinica bile su direktno na komandi korpusa. I jedna i druga su jako puno vrijedile u izvršavanju borbenih zadataka. Svi komandanti korpusa i operativnih grupa željeli su da jedna od tih jedinica dođe na teren, jer su znali da će zadatak biti izvršen.
I pristup islamu se razlikovao. Da li je zbog toga bilo problema između te dvije jedinice?
– Ne, apsolutno nikada. 

Da li ste se osjećali povlaštenim što ste pripadnik Sedme muslimanske brigade? Ta brigada bila je bolje opremljena od drugih, hrana je bila bolja nego u drugim jedinicama, pričalo se o novčanim nagradama. Sem toga, Alija Izetbegović joj je bio počasni komandant…
– Jesam, osjećao sam se povlašteno. Zahvaljujem Allahu što mi je omogućio da u najtežim trenucima za državu budem u Sedmoj muslimanskoj brigadi. Povlašten položaj mi je bio što sam tamo stekao novu braću. Povlašten sam bio i u tome što sam borbene zadatake ispunjavao s lakoćom i što je brigada postajala slavna i viteška. Zbog uspjeha na bojnom polju normalno da je i predsjednik Izetbegović, koji je bio na čelu Oružanih snaga, volio takvu jedinicu. Zaista sam bio počašćen, osjećao sam tu privilegiju, ali smatram da ona nije bila nezaslužena.  

S kojim činom ste izašli iz rata?
– S činom pukovnika koji sam dobio 1993. godine, kada sam dobio i priznanje Zlatni ljiljan, kada sam ranjen i kada sam zaradio procenat invalidnosti od 100 posto.
Optužuju Vas da ste dobili izuzetno povoljne kredite zbog svog učešća u Armiji…
– Uzeo sam kredit 1997. godine za deset krava. Bio je to povoljan robni kredit. Sa braćom i rahmetli babom u svom rodnom selu pokrenuo sam pogon za proizvodnju mlijeka. Od tada sam uzeo još četiri ili pet kredita, da bih otvorio i pogon za preradu. Trenutno sam dužan, na osnovu kredita, 500 hiljada KM. Založio sam pod hipoteku kuće od oca i brata kao i svu zemlju koju smo imali. Samo za taj prvi, robni kredit, uslovi su bili izuzetno povoljni. Ti što me optužuju žive isključivo od politike i mene bi to bilo sramota – da živim na grbači privrede.  

U nekoliko navrata spominjani ste u svjedočenjima u Haagu. Očekivala se i optužnica…
– Optužbe da sam izvršio ubistvo Zvonka Rajića i još 12 Hrvata na prostoru sela Dusina u Lašvanskoj dolini su povučene. Rajićeva supruga Željka, koja je u Haagu izjavila da sam ja ubio njenog suoruga, promijenila je iskaz. Navodno, ona je tek kasnije shvatila da to nisam bio ja, nego da se neki drugi vojnik predstavio kao ja. Ona je govorila i da je te događaje gledala iz svoje kuće, a njena kuća je udaljena, vjerovali ili ne, tri kilometra vazdušne linije odatle! Sada sam čuo da i četnici prikupljaju neke podatke o meni. Oni će za svaku čuku koju su izgubili u borbi sada tražiti nekog ratnog zločinca. Ne plašim se tih optužbi. Plašim se samo montiranih procesa, jer je sada vrijeme kada je opasno biti musliman.  

Šta će Vaše Udruženje učiniti ukoliko Vaši članovi izgube državljanstvo?
– Sredinom februara napravićemo svenarodne proteste. Sve ćemo učiniti da zaštitimo te ljude. Pazite, nije problem, neka im svima oduzmu držaljavljanstvo jer su ga stekli u ratu, ali svi ga ponovo mogu steći zato što su ovdje zasnovali bračnu zajednicu, zato što ovdje žive i rade. Nećemo odustati od borbe za njihova prava – pravo na život, pravo na porodicu i pravo na imovinu. Ali, šta će se desiti ako oni budu preko noći izvedeni iz BiH? Ako se to desi, Bosna i Hercegovina je najgore mjesto za život u BiH.  

Radio sam intervju s Vama 1996. godine. Mnogo pažnje izazvala je Vaša tadašnja izjava da je tekbir u jedinicama Armije izgubio svoju snagu, da se sveo na besmislene povike…
– Mislim da je to bio kraj rata, da je jedinica promijenila svoj oblik. I danas stojim iza te izjave. To je tada bilo popularno, omogućavalo je političku promidžbu, napredak u Vojsci Federacije, dobijanje činova, pa su to ljudi zloupotrebljavali. Danas sve to nije popularno i isti ti ljudi se odriču toga. Da sam bio tada u pravu pokazuje današnje stanje. Ne odričem se tekbira ni ljudi koji su ga izgovarali. On je proizvod osjećanja pripadnosti islamu.
Da li ste imali problema zbog te izjave? Ja sam imao neprijatnosti, raznih pritisaka…
– Inače sam imao puno problema tada. Bio sam mlad, prilično direktan u govorenju istine, a to ljudi ne vole, pogotovo oni na vlasti. Zato sam završio bez generalskog čina, bez pozicije u vojsci…  

U istom intervjuu rekli ste kako sumnjate da je izdaja kriva zbog propasti deblokade Sarajeva.
– Bio je to posljednji pokušaj deblokade u kom su učestvovala četiri korpusa Armije. Na glavnom pravcu napada Trećeg korpusa nalazila se Sedma muslimanska brigada i ja sam komandovao tim pravcem. Od svih jedinica samo moja je ispunila zadatak još u prvom danu akcije. Ništa više nije učinjeno, a imali smo više od 200 poginulih boraca i utrošili smo 15 miliona metaka. Bio je to loše osmišljen borbeni zadatak. Meni je i danas neobjašnjivo da toliko angažiranih snaga na terenu postigne tako mali rezultat. Tada sam pitao ko je kriv za to, krivac se morao utvrditi. Zato sam imao problema, ne samo zbog intervjua. Počeo sam previše pitati.  

Prošlo je 11 godina od tada, da li ste skupili neke dokaze za tu tvrdnju?
– Zaista se nisam bavio istragom, svakodnevnica mi to nije omogućila. Nemam neka nova saznanja. I tada sam mislio, a i danas, da nam je trebalo 10 do 15 godina za oslobođenje BiH, izlazak naših jedinica na Drinu. Naravno, bez intervencije NATO snaga.  

Kada bi neko želio da istražuje zašto je propala deblokada, koji smjer istrage biste mu preporučili?
– Ušao bih u formacijske strukture jedinica. Jer, komandanti brigada koji su imali linije na tom terenu lagali su o pozicijama i nisu izvršili pripreme. Nemoguće je da komandant nakon dvije godine ne zna osnovne podatke o neprijatelju. Broj vojnika koji je učestvovao na frontu bio je daleko manji od predviđenog. Sem toga, mnogi ljudi su se u jedinicama držali na spisku, a da nikada nisu ratovali. Tako u jednoj borbenoj jedinici po spisku ima 2.000 ljudi, a na teren izađe 20, veliki je to problem. Toliko širok front zahtijevao je ogroman broj ljudi, nije bilo izrađeno težište, niti osigurano uvođenje po dubini. Zadatak je izdat na osnovu pogrešnih informacija. Komandati su lagali, da bi se dodvoravali pretpostavljenim ili iz drugih razloga, da imaju spremne jedinice. Takođe, izgubila se i prisnost, jer je 1995. uveden sistem rukovođenja i komandovanja po principu bivše JNA, pa je razlika između oficira i vojnika postala ogromna. Selvedin Avdić (StartBiH)