Kliker.info

Oficir Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), konsultant Parlamentarne skupštine OSCE-a i Vlade Srbije na pitanjima nuklearne energije, državni sekretar u Ministarstvu nauke Srbije…, samo je dio backgrounda koji Ivana Videnovića, profesora na Fakultetu za fiziku Univerziteta u Beogradu, čine aktuelnim sagovornikom.

Dok Ukrajinom divlja rat koji je inicirao ruski predsjednik Vladimir Putin, Videnović se u seriji postova na društvenim mrežama odlučno suprotstavio proruskim narativima koji su od početka invazije zahvatili i njegovu rodnu zemlju Srbiju, jednu od rijetkih na čijim su ulicama viđena okupljanja podrške ruskoj invaziji.

Videnović je, pak, interesantan i ako govorimo o nuklearnim prijetnjama koje je izazvala invazija Rusije na Ukrajinu, a upravo je nuklearna energije jedna do njegovih specijalnosti.

Prvog dana agresije, ruske trupe zauzele su nuklearnu elektranu Černobil, poprište najveće nuklearne katastrofe u historiji. Nekoliko dana poslije, pod svoju kontrolu stavili su i nuklearnu elektranu Zaporožje, najveću u Evropi, prilikom čega je u centrali buknuo požar.

Radijacija u Zaporožju nije prijavljena, no jeste u Černobilu, blizu granice sa Bjelorusijom, što je u Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju (IAEA) uključilo alarm, tim prije što su komunikacioni kanali sa Kijevom i IAEA-om u prekidu, pa na Zapadu niko sa sigurnošću ne može reći šta se tačno zbiva u ukrajinskim nuklearnim elektranama. No, bojazan zbog mogućeg nuklearnog incidenta koji bi se nadvio nad Evropom i dalje je tu.

Videnović, koji je u Bazelu stekao doktorat iz fizike, stava je da je napad na nuklearne centrale „neposredno kršenje Konvencije o bezbednosti nuklearnih materijala i nuklearnih postrojenja“.

„Nuklearne elektrane su civilni infrastrukturni objekti, koje su projektovane da izdrže zemljotrese, cunamije, pa čak i pad putničkog aviona. Ali nisu projektovane kao utvrđeni vojni objekti u čijem se krugu mogu odvijati borbena dejstva. Najranjiviji objekti su izvan samih nuklearnih reaktora – sistemi za hlađenje i skladišta istoršenog nuklearnog goriva, koje je i dalje visokoradioaktivno“, tvrdi.

„Ako se može razumeti taktička potreba agresora za zauzimanjem ključnih energetskih objekata, ono se moglo dogoditi na različite načine, opkoljavanjem, presecanjem kanala komunikacije i snabdevanja i primoravanjem osoblja na predaju. Apsolutno je nezamislivo bilo sprovoditi vatrena dejstva u krugu nukelarne elektrane. Ovo dodatno govori o rešenosti Rusije da se potpuno odmetne od međunarodnog pravnog poretka i sistema UN-a uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata“, kaže u razgovoru za Al Jazeeru.

• Černobil je pod zaštitnom kupolom, koja sprječava širenje radijacije, a pod kontrolom je Rusije. Ukoliko dođe do bilo kojeg većeg defekta u elektrani, kakve mogu biti posljedice?

– Nade međunarodne zajednice se polažu u to da je agresor država sa velikim iskustvom na polju nuklearne sigurnosti i da sa te strane ima ljudi koji znaju šta rade. Černobil je danas sistem skladišta radioaktivnog otpada. Nekoliko dana je bio bez napajanja električnom energijom i sistemi za hlađenje i ventilaciju su radili na agregate. Sada je visokonaponski vod koji napaja kompleks popravljen. Trenutno je u prekidu onlajn monitoring inspektora IAEA-a, a smena od 211 radnika nije zamenjena od 23. februara. Trenutno oko Černobila nema borbenih dejstava i neposredne opasnosti od oštećenja i oslobađanja radioaktivnosti. Ali situacija je apsolutno neregularna i zavisna od daljeg toka sukoba.

• Sukob u Ukrajini povukao je pitanje rizika od nuklearnog rata. Plašite li se Vi nekog takvog scenarija, ako pretpostavimo da je Putin u očima zapada već prešao mnoge ‘crvene linije’, pa možda može i onu posljednju – korištenje nuklearnog oružja?

– Zaista ne znamo u kom pravcu idu Putinove namere i kako će postupati suočen sa jakim otporom Ukrajinaca, nezapamćenim nivoom sankcija i jedinstvom EU-a i NATO-a. Vidimo da je najavio oštar obračun sa “petom kolonom” u Rusiji, a to su, kako je opisao, otprilike svi Rusi kojima se dopada udobnost života u 21. veku i koji nisu spremni to da žrtvuju na oltaru “velike Rusije”. Sa druge strane, NATO je pod sve većim pritiscima javnosti da spreči ogromnu katastrofu i uništenje Ukrajine. I objektivno, postoje mnogo jači razlozi za intervenciju NATO-a u Ukrajini nego što su bili za intervenciju na Kosovu. NATO se ogleda u tom ogledalu – da li će, u strahu od nuklearne pretnje, dopustiti potpuno uništenje Ukrajine i time osnažiti Putina ili će stati pred nasilnika i aktivno pomoći ukrajinske snage, rizikujući i nuklearni sukob.

Taj sukob nije isključen niti ako NATO dopusti Putinu da razori i okupira Ukrajinu. Za sada NATO ne pokazuje neophodan integritet u tome, a nije izvesno ni da bi reagovao i ako bi Putin napao neku od “manje ekskluzivnih” NATO zemalja. On će, sa druge strane, nastavljati svoju agresiju sve dok ne bude zaustavljen. Za nas na Balkanu je od vitalnog značaja da njegov kraj bude u Ukrajini. Ako tu izađe kao pobednik, negde u redu smo mi.

• Upravo se o tome priča već neko vrijeme: o mogućnosti da se konflikt preseli i na Zapadni Balkan, gdje je i Bosna i Hercegovina. Može li se to desiti ili će se proruski političari povući iz straha od reakcije Zapada?

– Mislim da je do povlačenja snaga oslonjenih na Rusiju već došlo. Oni su zatečeni brutalnošću ruske agresije na Ukrajinu i još više jedinstvom osude i izolacije kojoj je izložena Rusija. Most za bezbedno izmicanje nakon izazivanja novih nestabilnosti na Balkanu je već presečen i dugogodišnji nacionalistički igrači to osećaju. Do pre samo nekoliko meseci očekivalo se da će se sukob Rusije i Zapada otvoriti na Balkanu, pre svega u Bosni i Hercegovini, koja je dnevno strepela od obnavljanja sukoba. Do toga, međutim, ne dolazi i vatrene separatističke najave, pre svega u Republici Srpskoj, su utihnule. EU i NATO pokazuju novu odlučnost da se ukrajinski rat ne prenese na Balkan, a Rusija iz dana u dan ima sve manje da ponudi. Mislim da su svi shvatili da bi brzo ostali sami i anhilirani u svojim rušilačkim ambicijama.

• U posljednje vrijeme vidimo i mnogo poređenja rata u Ukrajini i rata u Bosni i Hercegovini. Mogu li se povezati ta dva konflikta?

– Zapanjujuće je da je nakon 20 godina vlasti Putin na globalnoj razini došao na lokalne ideje Dobrice Ćosića i Slobodana Miloševića od pre 30 godina. Tu je najpre Ćosićeva ideja o ugroženosti i potcenjenosti ruske nacionalne veličine u globalnom multilateralnom poretku, a potom i Miloševićeva ideja o zaštiti “svog naroda” van granica svoje države. Pod parolom “svoje ne ostavljamo”, Rusija sprovodi agresije na međunarodno priznate države i pokušaje osporavanja suverene i legitimne volje građana tih država da biraju svoje vlasti i svoj državni put. Cilj je sličan – prekompozicija postojećih granica. Naravno, suštinska razlika je u tome što su se sukobi na Balkanu odvijali u jeku raspada Jugoslavije, nakon kojih je nastupio mir i međusobno priznanje svih država. Rusija danas ruši mir i uspostavljeni poredak koji je priznavala 30 godina.

• Treba li čuditi to što se, dok gotovo cijeli svijet osuđuje Rusiju, u Srbiji i u Republici Srpskoj vlada suprotno mišljenje? Šta nam to govorio o ovdašnjim (ne)prilikama?

– Srbija i većina Srba u regionu se još uvek nisu izlečili od trauma i nacionalnog poniženja koje im je priredio Milošević u devedesetim godinama. Svi ključni vinovnici poraza Miloševićeve Srbije su neprekidno politički aktivni od tog doba i ne dozvoljavaju da se Srbija souči sa tim porazima i emancipuje od njih. Nemačka je, 30 godina nakon puno goreg poraza u Drugom svetskom ratu, već bila ekonomski i demokratski lider Evrope.

Srbija, 30 godina posle ratova u Jugoslaviji, još uvek kopa po istim ranama, ne dozvoljavajući im da zarastu i ozdrave. Čitavo to vreme, srpski nacionalistički krugovi neguju narative naroda-žrtve i zapadne nepravde, čekajući da se Rusija probudi i krene u nasilno razaranje međunarodnog poretka uspostavljenog nakon pada Berlinskog zida. Ovo je taj trenutak. Rusija je krenula u uništenje sveta kakvog poznajemo, potpuno se odmetnuvši od multilateralnog poretka civilizacije. Srpskim nacionalistima su potpuno nebitne žrtve ove kataklizmične destrukcije – jesu li one danas ukrajinske, a sutra gruzijske, moldavske, rumunske ili poljske. Potpuno im je nebitno da li stradaju pravoslavni ili nepravoslavni, Sloveni ili neki drugi. Destrukcija po sebi, kao osveta za nepravde nanete Srbima, ispunjenje je njihovih snova. Zato danas imamo ovu, u svetu nezabeleženu sramotu koja se izliva na ulice Beograda, Banjaluke i Podgorice.

• Nemali broj evropskih zvaničnika poziva na isključenje Srbije iz pristupnog procesa za Evropsku uniju ukoliko ne slijedi politiku EU-a prema Rusiji. Koliko ovakva Srbija zaslužuje da se uopšte razmatra njeno članstvo?

– U političkoj praksi Srbije se, kada je reč o pridruživanju Uniji, dugo neguje jedan quid-pro-quo odnos, koji podrazumeva pregovarački proces ravnopravnih partnera, Brisela i Beograda. Od ubistva premijera (Zorana) Đinđića i nužnog ali nevoljnog nastavka evropskih integracija, ključni narativ nosilaca vlasti nije žeja da se bude deo evropske porodice, nego korist koju imamo od toga – šta mi tu dobijamo. Saradnja sa Haškim tribunalom, koja se traljavo razvlačila 16 godina, nije se odvijala iz potrebe Srbije da raščisti sa nečasnom prošlošću i priključi se porodici evropskih demokratija, već isključivo zato što je to bila međunarodna obaveza.

Iz vlasti i opozicije se često u javnost plasira da EU treba prvo da ispuni neki uslov da bismo mi učinili neki korak. Poslednje što smo čuli od lidera najveće opozicione grupacije jeste da će Srbija uskladiti svoju spoljnu politiku prema Rusiji sa EU onda kada bude članica EU. Dakle, prestaću da budem prijatelj neprijatelja EU samo ako od toga budem imao neposrednu i opipljivu korist. To otkriva suštinsku antievropsku, introvertnu i nesolidarnu orijentaciju čitave politčke kaste u Srbiji. Proces evropskih integracija Srbije je odavno zaustavljen na deklarativnoj ravni, suštinskim nedostatkom političke volje Beograda. Ne bi bilo nikakvo iznenađenje da, u svetlu tihe podrške Srbije agresiji Rusije na Ukrajinu i zločinima Vladimira Putina, taj prekid bude i zvanično formalizovan.

• Čini se da Vučić i dalje pokušava sjediti na dvije stolice. Koju će odabrati, ako će uopšte odabrati?

– Vreme balansiranja i koketiranja sa obe strane je prošlo. U Evropi je pala nova čelična zavesa. Rusija je izbačena iz Saveta Evrope i, bez obzira na ishod rata u Ukrajini, ostaće dugi niz godina u potpunoj izolaciji. Agresijom na Ukrajinu, Rusija je prestala biti pouzdan partner za bilo kakav vid saradnje. Mislim da je poseta nemačke ministarke spoljnih poslova Annelene Baerbock, uprkos uobičajenim kurtoaznim tonovima u javnosti, imala za cilj da se Vučiću saopšti šta sledi ukoliko ne dođe uskoro do pune saglasnosti sa spoljnom politikom EU prema Rusiji – suspenzija pregovora i SSP sa EU, ukidanje bezviznog režima i povlačenje svih nemačkih investicija u Srbiji. Podsećam, Nemačka je u samo 10 dana revidirala ključne stubove svoje vojne doktrine i energetske politike – i to pod crveno-zelenom vladajućom koalicijom. Iluzorno je od nje očekivati toleranciju za bilo kakvo dalje koketiranje Srbije sa Rusijom. Mislim da je Vučić u najboljem slučaju mogao da pregovara o grace periodu do izbora 3. aprila.

• Kakve bi mogle biti posljedice po Srbiju ako Vučić i dalje bude insistirao na ‘neutralnosti’ i da bi moglo biti i unutrašnje osude takvog poteza?

– Posledice te “neutralnosti”, koja je po svom sadržaju uvek bila proruska i anti-evroatlantska, bile bi nova ekonomska i politička izolacija Srbije, brz ekonomski krah i unutrašnja nestabilnost u zemlji, sve suprotno od Vučićevih predizbornih obećanja o miru i sigurnosti. Na toj osnovi on nema suštinsku opoziciju u Srbiji.

Muamer Tanović (AJB)