Kliker.info

Predstavom Romeo i Julija, koju kao redatelj potpisuje Predrag Miki Manojlović , završava “Sarajevska zima”, festival za kojeg organizatori tvrde kako “nema relevantnog umjetnika u svijetu koji na njemu nije nastupio”.

Za Manojlovićevu predstavu, nastalu u koprodukciji beogradskih i prištinskih umjetnika, govore da je izazvala mnogo dobrih vibracija, pokušala spojiti nespojivo, pomjeriti granice, ali i zagolicala političku savjest.

Sâm Manojlović podsjeća da se predstava igra na dva jezika, jer se htjelo uspostaviti razumijevanje kada se govori na dva različita jezika i prevazići nerazumijevanje kad se govori na istom jeziku. U razgovoru za Al Jazeeru, Manojlović govori o predstavi, ali i o svom glumačkom i redateljskom putu, statusu kulture te aktualnim političkim događajima.

• Politika i teatar na stvari ne gledaju jednako. Je li predstava Romeo i Julija koju ste režirali i projekt suradnje Beograda i Prištine koji ste inicirali zapravo uputa kako se problem može riješiti, kako se narušeni odnosi mogu popraviti, srušiti zidovi i prijeći mostovi?

– Apsolutno. Nije to bila prva stvar i ideja vodilja, kako je govorio moj otac, nego je to bila potreba da se ljudi koji razumeju besmisao tako bliskog fizičkog prostora koji može biti jedan grad, jedna ulica, dve kuće, a koje su tako udaljene i toliko dugo imaju nesporazume, toliko krvi i mržnje… Postojala je potreba da se progovori, vredelo je pokušati ispričati tu priču sa ljudima koji pričaju drugi jezik, iz neke su druge kuće, druge ulice, da skupa nešto uradimo zajedno… I progovorite o besmislu svega toga. Smatram da su svi primitivizmi uzrok nesreće koju čovek globalno ima, jer netrpeljivosti ima svuda i stalno neko nekoga mrzi i ne podnosi. Stalno nas uče ko je ko. A ko to nas uči, ko nas to prepoznaje, ko to govori oni su loši, a mi smo dobri? Postoje ljudi koji to znaju, koji su odrasli u drugačijim porodicama, imaju drugu vrstu spoznaje sveta, hrabrosti i talenta, pa to pretvaraju u zajednički proces.

• Ostvarili ste bogatu glumačku karijeru, a sad ste se okrenuli režiji. U kojim Vam je cipelama komotnije – glumačkim ili redateljskim?

– Nisam dobar primer za to. Da sam želeo da budem režiser, odavno bih to bio. Usuđujem se da kažem da nikada nisam bio samo glumac, zapravo glumu nisam shvatao kao monodisciplinu jer gluma nije samo uloga, trasa kojom trčim i onda ko brži, ko bolje, ko ima bolji stil, ko postiže rekorde. Gluma nije takmičenje, nego je ona razmena, stalna razmena sa svim koju su na sceni i oko scene, a pogotovo u trenutku egzekucije svega toga. Okrenuti se na partnera, kameru, režisera i morate imati talent koordinacije i kontrole šta se događa u globalu čitave filmske ili scenske priče i kako bi to zapravo trebalo izgledati i kakva je moja uloga u tome. Ne mistifikujem glumu i zato sam radio dobre stvari, zapravo više dobrih nego loših. To je blizu režije i razumevanja režije, jer je ona pogled spolja. Isto tako i glumac koji nema pogled spolja ne može biti ozbiljan, veliki glumac. Tako da je lako bilo to uraditi u mom slučaju i ja, zapravo, nisam ni menjao cipele koje spominjete…

• Obratit ću Vam se imenom lika kojeg ste glumili u filmu Otac na službenom putu, koji je dobio Zlatnu palmu u Cannesu. Druže Meša, bi li Jugoslavija (p)ostala i filmska velesila da se nije raspala, kao što se to govori za druga područja života, ili su i kinematografije nastale raspadom zajedničke države postale svaka na svoj način značajne u svijetu filmu?

– Da nije bilo rata, ne znam da li bi velesilski filmovi koji su snimljeni bili takvi kakvi jesu. Ne mogu to da vidim. Kinematografija ovog prostora i svih ovih država svakako bi imala drugi sadržaj i formu da nije bilo rata. Mogu da nazrem jer su kreativni ljudi osetljivi na minimum socijalnih nemira i promena, a kamoli na rat. Suptilni ljudi su osetljivi na nijanse koje obično oko ne vidi, a veliki glumci i režiseri takođe. Oni možda vide što drugi ne vide, da me pogrešno ne shvatite, ali prepoznaju ono što “obično oko” ne vidi kao bitno. Ne znam kakvi bi filmovi uopšte bili da nije rata, koji nije ništa dobro doneo, i koji se dobri režiseri ne bi pojavili.

• Često govorite da Vam rat nije pokidao veze, nego da ih je ojačao. Je li tako i sa Sarajevom?

– Isto. U mom slučaju je to jedna ozbiljna vrednost koja se potvrdila i kad su veze sa mojim prijateljima u Sarajevu u pitanju, ali i drugim gradovima. Te veze su uvek bile jake, a tokom rata su postale još jače. Svuda su ljudi bili ugroženi, svuda. I u Beogradu su ljudi bili ugroženi, doduše na jedan drugi način nego u Sarajevu – ne fizički, ali su bili ugroženi dugogodišnjim ozbiljnim narušavanjem vrednosti, smisla života i to je ostavilo traga na sve. Kad jednom svojoj deci to i kažem, reći ću da sam ne samo učvrstio veze, nego ih i ojačao.

• Moguće je uspostaviti suradnju među nekad zaraćenim narodima na području ekonomije, kulture, sporta… Zašto ne i na području politike?

– Politika bi trebala biti takvo stanje u kojem narodu treba biti bolje, a političari bi trebali biti u službi naroda. Međutim, okolnosti su takve da se politika stalno svodi na neko otimanje teritorija, što je krajnje primitivno, pogotovo te podele – ovo je moje, ovo je tvoje. I to je dosta jako u tom genetskom kodu političara jer im onemogućuje da se odlepe od toga. Neminovno je da je posle velikih bura, koje su bile u 20. veku i poslednjih na našim prostorima, nužno probuditi krativnost u politici. Mislim i da živimo u trenutku kada se mogu nazreti natruhe političara koji razumeju da se drugim, plemenitijim sredstvima može služenje narodu imati drugi kvalitet.

• Ako postoje takvi političari, o kome je konkretno riječ?

– Pogledajte oko nas, gde to živimo, šta se to događa u gradu u kojem sam rođen i oko njega. Vidim jedan otpor prema svakoj promeni, na svakom koraku i to u meni generalno stvara jedno podozrenje i otkad sam se rodio do danas vidim da, kad neko nešto pokuša da promeni, uvek se nađe neko da kaže: “Ne, nemojte ništa menjati.” Tamo gde sam rođen imate jedan fenomen gde ljudi govore: “Odlično, mi ćemo glasati, sad je demokratija”, i glasaju za promene. Kad neko pokuša te promene i da sprovede, onda imate otpor u većini. Onda kažu: “Ovaj nešto menja, ali nemoj da meni menja.” Dakle, nespremnost današnjeg čoveka da napravi taj iskorak i da dođe do bilo kakve promene u njegovom okruženju postala je veoma razvijena duhovna disciplina. Sve je u stilu: “Ne talasaj, molim te!” A puna su usta promena…

Konkretno, Romeo i Julija su potpuno suprotni primer od toga da ljudi ne rade, ovo je neko uzeo i uradio. I tamo gde sam rođen, u Beogradu, imate situaciju da gdegod neko pokuša da uradi, drugi stalno negiraju sve.

• Hajde da govorimo imenom i prezimenom – u konkretnom slučaju mislite na Aleksandra Vučića, jer su Vam, zbog podrške koju ste mu dali, mnogi zamjerili?

– U svemu tome još uvek se pitam: “U čemu je problem?” Ako ja, Predrag Manojlović, govorim istinu, ne vidim u čemu je problem. U čemu je problem da ljudi ovde prihvate istinu? Ako kažem da je on pomogao da se predstava Romeo i Julija dogodi, jer tri dana pred premijeru ništa nije moglo biti gotovo. Sve sam to rekao i navučem na sebe omrazu. To je potpuno iracionalno. I nije više bitna takva jedna stvar kao što je predstava, nego je bitno što je neko rekao da je ovaj pomogao. A kad kažete istinu, ljudi ne žele da je čuju. Začuđen sam nad tom tvrdokornošću i talentom običnog čoveka da sve pljuje, da svaka vlast ne valja i da svaku vlast negira… Ali ako ima nešto dobro, pa primeti to!

Mladen Obrenović (Aljazeera)