Kliker.info

Sa trinaest godina dobila je prvu ulogu i od tada se, kaže, snalazila “kao kuče, instinktivno”. Kada se osvrne iza sebe, vidi da je “plivala u pravom smjeru”. Sa šesnaest godina upisala je akademiju i žali što nije diplomirala, jer je u to vrijeme bilo zabranjeno raditi i studirati. Iako ova, kako je za sebe rekla, pitoma osoba najviše voli duge šetnje i odlaske na more sa mužem i psom, ipak neumorno radi. Odmah nakon našeg razgovora u Tuzli otputovala je u Ljubljanu na snimanje pete, od ukupno 95 epizoda, slovenačko-srpsko-bosansko-hrvatskog sitkoma Naša mala klinika. Iako ne stigne pomisliti ni na šta osim na posao, dinamično snimanje od kojeg joj je adrenalin neprestano na maksimumu, Neda Arnerić jednostavno nije mogla odbiti.

 Ove godine navršava se 40 godina od prve scene seksa (Eva Ras, 1967. godina) na ex-Yu filmu. Uloge u filmovima “Ko to tamo peva” i “Varljivo leto ´68.” donijele su vam epitet seks-bombe. Iako to danas izgleda dosta naivno, u ono vrijeme su to bili revolucionarni potezi u jugoslovenskoj kinematografiji.

Da, Eva i Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT. S tim crnotalasnim filmom napravljen je jedan ogroman uspeh. Obišao je sve velike festivale sveta i dobio brojne nagrade. Ja nikada ne mogu da zaboravim tu scenu, kada je na Evinoj guzi sedela mačka. To je jedna jako duhovita, fantastična slika. Ali, ja sam tada još bila dete. Država nikada nije podržavala crni talas, koji je nastojao ukazati na probleme Balkana. Ti filmovi su bili ili zabranjivani ili popraćeni “glupostima”. A tog mog statusa seks-bombe nisam bila ni svesna. Još uvek nisam. Sve to mi je pomalo i smešno, jer niti sam bila seks-bomba, niti sam se tako doživljavala. Ni danas mi nije jasno kakav sam ja to seks simbol mogla biti sa svojim bejbi fejsom i sa dvije i po uloge u kojima imam te neke ljubavne scene. Ako je nešto bilo slobodno za neku glumicu, to je onda bio film Aloha – praznik kurvi. Zafranović je 1989. godine radio tu priču, koja je bila puna erotike i libida, a ja sam tada već bila zrela i kao osoba i kao glumica.

Bili ste poslanik u Narodnoj skupštini Srbije više od dvije godine. Poslaničko mjesto ponudio vam je Zoran Đinđić, a onda ste se nedugo nakon njegove smrti naglo povukli iz političkog života. Čemu taj izlet u politiku?

Jako se trudim da zaboravim sve loše stvari. Uvek kada prolazim pored Slavonskog Broda, zažmurim. Ko hoće da oprosti, neka oprosti. Ko neće, ne mora. Ali ja se jednostavno ne smem prisećati nekih stvari. Ružne stvari treba zaboraviti, kako bismo mogli dalje. Da nije tako, izvršili bismo kolektivno samoubistvo. Ne svi, ali ljudi kao što sam ja sigurno bi. Zato sam bila jako aktivna u rušenju Miloševića. U tim protestima vrlo sam se “istakla”, jer sam bila sluđena politikom koja se vodila. Bilo je jasno da idemo u sunovrat. U početku je sve krenulo kako treba, srušili smo ga, a onda se desilo ono što se desilo. Sada se zna s kojim razlogom je Zoran ubijen, a mi smo bez njega u ovom ćorsokaku. Moj izlet u politiku ostaje samo izlet.

Ima li Đinđić, kojeg ste jako cijenili, dostojnog nasljednika u današnjoj Srbiji?

Činjenica je da se sve sunovraćuje u našoj zemlji, da je Zoran ubijen, da je njegova vlada pala… A činjenica je i to da nikada nismo imali zamenu za njega i da je još nemamo. Tu energiju i tu želju da se na jedini pravi način poprave stvari, niko još nije pokazao. Naša zemlja sada zbog toga plaća veliku cenu.

U publici ne volite vidjeti svoje prijatelje. Dekoncentriraju vas ili vam smeta što vas u ulogama koje tumačite porede sa vama privatno?

Uvek imam tremu kada igram pred publikom. Najviše mi smeta kada znam da me gledaju bliski prijatelji, jer znam da su dosta kritični. Promatraju me rendgenskim pogledom, zato ih uvek molim da mi ne kažu da li će doći.

Nikada niste imali svoje matično pozorište. Je li teže biti slobodni umjetnik?

Najteže je, ali i najbolje. Čovek je tako sam svoj gospodar. Tako sam počela i nastavila. Mislim da je već vreme da nađem neku sredinu, kada je posao u pitanju. Jako je stresno i uvek sam se morala boriti sa sobom zbog toga. Ja sam više za gledanje u more, sedenje na obali, šetnju, ali opet, pošto sam jako mlada uletela u sve ovo, nastavila sam da plivam nesvesna onoga što me je snašlo. Tako je počeo da jača moj ego, želja za samopotvrđivanjem i sve ono što prati profesiju glumca. To je kao droga. Iako sebi kažem da je dosta, da ću putovati u Aziju, Indiju, kada dobijem neki poziv samo se izvinim mom mužu i kažem mu: “Maco, samo još ovo, da vidim mogu li ja to”. Mislim da će “maco, samo još ovo” trajati do kraja mog života. On ima razumevanja i eto mene…

Srbija još nema oformljenu Vladu, iako pred njom stoje važni i neodložni poslovi. Kako bi po vama izgledala najbolja “podjela uloga”?

Boris Tadić je odličan predsednik. Po meni, to što radi, radi odlično, ali mislim da on nikada ne bi mogao da bude premijer. Na njega kao predsednika nemam nikakve zamerke, ali bitnija funkcija od te je premijer. Inače, o tome više ne mogu ni da mislim. Politika loše utiče na moj nervni sistem, koji je ionako opterećen radom, putovanjima… Pokušavam da se zatvorim u krug porodice i prijatelja, jer ne vidim nikakav izlaz. Nikako ne bih volela da Koštunica bude premijer moje zemlje, ali ako narod tako želi, neka bude. Ja ću biti u svojoj kući i raditi svoj posao.

 Amila Čitaković (Oslobođenje)