Kliker.info

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zašto se posljednjih mjeseci Zapad intenzivno bavi Bosnom i Hercegovinom. Sagovornici su bili dva politička analitičara – Adnan Huskić iz Sarajeva i Mladen Bubonjić iz Banjaluke.

Bilo je riječi tome kako je Sarajevo u posljednje vrijeme bilo domaćin mnogobrojnih posjeta visokih zapadnih zvaničnika uključujući predsjednicu Evropske komisije Ursulu von der Leyen i generalnog sekretara NATO pakta Jensa Stoltenberga, da li je u pitanju strah od destabilizacije Bosne i Hercegovine, koliko su na učestale posjete zapadnih zvaničnika uticale stalne najave Milorada Dodika o mogućoj secesiji Republike Srpske i da li Dodik stvarno želi nezavisnu državu koja bi imala status Abhazije i Osetije ili prijeti otcjepljenjem da bi se izborio za što veću samostalnost Republike Srpske u okviru Bosne i Hercegovine.

Razgovaralo se i o tome da li se Zapad boji prevelikog uticaja Rusije u Bosni i Hercegovini, da li bi destabilizacija Bosne i Hercegovine značila i destabilizaciju Zapada kao što tvrdi njemački ministar odbrane Boris Pistorius, da li evropski zvaničnici, kada govore o Bosni i Hercegovini, iskreno žele da Bosnu u Hercegovinu vide u Evropskoj uniji, kao i o tome može li Bosna i Hercegovina ući u Evropsku uniju sa Miloradom Dodikom i Draganom Čovićem kao ključnim igračima na njenoj političkoj sceni.

Omer Karabeg: Krajem prošle i početkom ove godine visoki zapadni zvaničnici prosto su opsjedali Bosnu i Hercegovinu. Da pomenem samo da je predsjednica Evropske komisije Ursula von der Leyen u tri mjeseca dva puta bila u Bosni i Hercegovini, da je u Bosni i Hercegovini bio i generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg, da ne govorimo o premijerima i ministrima iz zapadnih zemalja. Ne pamtim da je od završetka rata toliko visokih zapadnih zvaničnika u tako kratkom vremenu posjetilo Bosnu i Hercegovinu. Kako vi to tumačite? Otkud tolika navala?

Adnan Huskić: Mislim da sve ove posjete ipak treba posmatrati odvojeno jer se radi o brojnim bilateralnim posjetama, neke su već ranije najavljene, a neke ad hoc organizovane. Tako da možda možemo govoriti o nekoj vrsti koincidencije da se toliki broj tako visokih zvaničnika nađe u Bosni i Hercegovini u tako kratkom periodu. S druge strane, to se može pripisati činjenici da je Bosna i Hercegovina iz više razloga ponovo u fokusu interesa Evropske unije, Sjeveroatlantskog saveza i pojedinih zapadnih država.

Prije svega bih naveo našu agoniju vezanu za dalje napredovanje prema Evropskoj uniji. Kažem agoniju jer mi se čini da je Bosna i Hercegovina potpuno neopravdano izostavljena u paketu u kome su Ukrajina i Moldavija dobile datume za početak pregovora o ulasku u Evropsku uniju dok je naša zemlja ostavljena po strani. To pokazuje da kriteriji više ne igraju ključnu ulogu već da je geopolitika postala najbitnije pitanje.

Mladen Bubonjić: Prije svega postavio bih pitanje da li je zaista Evropskoj uniji toliko stalo do Bosne i Hercegovine kao države i naroda koji u njoj žive. Po svemu, mi nismo zanimljivi Evropskoj uniji jer je Bosna i Hercegovina malo, gotovo zanemarljivo tržište. Zato mislim da sve te posjete treba posmatrati iz geostrateškog i bezbjednosnog aspekta. Vidimo šta se dešava u Ukrajini – napad Rusije na Ukrajinu, vidimo šta se dešava u Gazi. Ti sukobi nisu baš toliko daleko od Evrope i veoma lako bi se mogli preliti na evropski kontinent i prići bliže srcu Evrope. Tako da se Evropska unija iz bezbjednosnih razloga okreće ka Bosni i Hercegovini.

Ko bi priznao Republiku Srpsku?

Omer Karabeg: Da li zapadne zvaničnike dovodi u Bosnu i Hercegovinu prije svega strah od secesije Republike Srpske koju je krajem prošle i početkom ove godine stalno najavljivao predsjednik Republike Srpske Republike Milorad Dodik mada posljednjih dana nešto manje govori o tome.

Adnan Huskić: Sasvim je sigurno da nas zadnjih nekoliko godina promatraju kroz prizmu destabilizacije. Boje se da bi Bosna i Hercegovina mogla postati neko novo žarište. Imali smo informacije, koje su dolazile i čak i od ukrajinskog predsjednika Zelenskog, kako su Bosna i Hercegovina i Kosovo žarišta koja Rusija želi da otvori unutar Evrope. Imali smo onaj incident na Kosovu u Banjskoj koji je pokazao da je narušena stabilnost u regiji. Tako da Milorad Dodik i njegovo djelovanje predstavlja samo jedan aspekt sveukupne dosta loše sigurnosne situacije u regiji.

Mislim da u glavnim gradovima na Zapadu sve više sazrijeva uvjerenje da nije dovoljno što u regiji postoje trupe EUFOR-a i NATO saveza. U odnosu prema ovoj regiji sve više dominiraju geostrateška razmišljanja. Mislim da je geostrategija ono što u ovom trenutku ključno određuje djelovanje zapadnih aktera u Bosni i Hercegovini.

Mladen Bubonjić: Mislim da je secesija Republike Srpske upitna. Postoji ideja, postoje čak izvjesne radnje u tom pogledu, ali secesija se teško može sprovesti u punom kapacitetu. Republika Srpska u ovom trenutku nije sposobna da sprovede jedan takav čin – ni logistički, ni vojno, ni finansijski. Mislim da su na Zapadu toga svjesni. Problem je u tome što taj narativ itekako opterećuje odnose ne samo u Bosni i Hercegovini, nego uopšte u regiji i šire. Svjedoci smo svakodnevnih prijetnji i uslovljavanja. Naravno, tu ima i političke trgovine i cjenkanja.

Postoji mišljenje da Dodik u suštini ne ide ka de iure nezavisnosti nego ka de facto nezavisnosti što se u izvjesnom smislu može prepoznati. De iure nezavisnost je teško izvodljiva. Ko bi potvrdio takvu nezavisnost, koje bi zemlje to priznale, da li bi Republika Srpska postala neko Pridnjestrovlje ili Abhazija? Ne treba zaboraviti da su Republika Srpska i Bosna i Hercegovina gotovo u potpunosti okružene NATO snagama.

Bez obzira što trenutno nema njihovog velikog prisustva u Bosni i Hercegovini veoma lako može doći značajan kontingent. Tako da je prijetnje o nezavisnosti teško ostvariti. Ali, politika, koju zagovara rukovodstvo Republike Srpske, svakako može dovesti do ugrožavanja bezbjednosne situacije u širem kontekstu. Mislim na Kosovo, Srbiju i Crnu Goru. Zbog toga Zapad želi da pokaže da računa na ovo područje. Želi da nam poruči da nismo sami i da je ovo njihova interesna zona.

Strah od Rusije

Omer Karabeg: Da li se visoki zapadni zvaničnici toliko bave Bosnom i Hercegovinom i zbog straha od prevelikog ruskog uticaja? Mislim da je to najotvorenije izrazio njemački ministar odbrane Boris Pistorius kada je prilikom nedavne posjete rekao da Zapad treba da spriječi da Rusija destabilizuje Bosnu i Hercegovini i da je zloupotrijebi kako bi širila svoj uticaj nadajući se da će na taj način destabilizovati Zapad. Znači, destabilizacija Bosne i Hercegovine se povezuje sa destabilizacijom Zapada.

Adnan Huskić: Prije svega da krenem od zadnje tvrdnje i ovoga što ste ispravno zaključili. Mislim da je to jedna od stvari na koju smo odavde iz regije konstantno podsjećali – da je nonsens govoriti o novoj sigurnosnoj arhitekturi Evrope, a ne posmatrati Zapadni Balkan kao integralni dio te arhitekture. Nažalost, zapadnim zvaničnicima je dugo vremena trebalo da to shvate. Što se tiče Rusije, ja zastupam tezu da je nakon početka rata u Ukrajini ruski uticaj u regiji u velikoj mjeri izgubio na snazi. Srbija koja je imala čvrste veze sa Rusijom u velikoj mjeri je dovedena u situaciju u kojoj joj je manevarski prostor gotovo u potpunosti smanjen.

Tako da se može govoriti o smanjenom ruskom uticaju na Srbiju. Što se tiče Republike Srpske, Dodik je jedina osoba u regiji koja vrlo otvoreno zastupa prorusku poziciju. Ali stvarni potencijal njegovih kontakata sa Rusijom u smislu destabilizacije Bosne i Hercegovine bitno je drugačiji od onoga kako se to predstavlja u javnosti.

Mladen Bubonjić: Zapad se svakako boji uticaja Rusije u Bosni i Hercegovini, ali to treba posmatrati u kontekstu globalne geopolitičke igre moći i interesa. Bosna i Hercegovina nije jedino polje bilo implicitnog, bilo eksplicitnog sukoba na geopolitičkom planu. Vidimo koliko su Rusi, pored Kineza, pustili svoje pipke u Africi. Za razliku od Zapada koji je decenijama nakon Drugog svjetskog rata, posebno nakon pada željezne zavjese, pokušavao da svoj uticaj u svijetu ostvaruje finansijama, Rusija posljednjih godina pre svega vojno izaziva turbulencije i nemire i postaje sve reprezentativniji igrač na globalnom polju.

Da do toga ne bi došlo u Bosni i Hercegovini, Zapad pokazuje sve veće interesovanje za našu zemlju.

Omer Karabeg: Kako Rusija širi svoj uticaj u Bosni i Hercegovini? Ruski zvaničnici ne dolaze u Bosnu i Hercegovinu. U stvari i ne mogu.

Mladen Bubonjić: Najviše simpatija prema Rusiji – da li prema državi, da li prema ruskom narodu i ruskoj kulturi, prije svega u duhovnom smislu – pokazuju Srbi ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u Srbiji, Crnoj Gori, gdje god se nalaze. Simptomatično je da osim duhovne i kulturne povezanosti nema nekog drugog značajnijeg ruskog uticaja. Pogledajmo investicije. Ne znam da li se Rusija nalazi u prvih 10 zemalja koje investiraju u Bosnu i Hercegovinu.

U tom pogledu nemaju značajnu ulogu, ali ostvaruju veliki uticaj pozivajući se kulturu, duhovnost, istorijsku i vjersku povezanost. U Bosni i Hercegovini i cijeloj regiji takav uticaj može biti jači i sa većim posljedicama nego finansijski.

Adnan Huskić: Kada u istraživanjima javnog mnjenja pitate ljude u Bosni i Hercegovini ko su nam najvažniji spoljnopolitički partneri, Srbi će odgovoriti da je to Rusija baš kao što iz bošnjačke vizure dosta visoko mjesto zauzima Turska. Istraživanja pokazuju da građani predimenzioniraju uticaj nezapadnih država na dešavanja u Bosni i Hercegovini.

Međutim, kada pogledate ko su glavni investitori u Bosni i Hercegovini, kad pogledate vanjskotrgovinsku razmjenu, kada pogledate bila šta što ima veze sa normalnim životom, kad odlučujete gdje ćete se odseliti, ako vam je loše u Bosni i Hercegovini, onda su uvijek na prvom mjestu Zapad i Evropska unija. Međutim, i pored toga u posljednje vrijeme se širi narativ da postoje alternative Evropskoj uniji, Sjeveroatlantskom savezu i Zapadu. U okviru tog narativa može se govoriti u uticaju država poput Rusije i Turske.

Omer Karabeg: Zapadni zvaničnici stalno govore da Bosna i Hercegovina mora snažnije da krene ka Evropskoj uniji. Mislite li da oni iskreno žele Bosnu i Hercegovinu u Evropskoj uniji?

Mladen Bubonjić: Ovakvu kakva sada jeste – definitivno ne. Kome treba zemlja koja, uslovno rečeno, sama sa sobom ne može izaći na kraj. Šta bi se tek desilo da ovakva nesređena kakva jeste, sa svim manama, neslogom i opstrukcijama uđe u Evropsku uniju. Evropska unija ima dosta svojih problema sa neželjenim članicama – mislim prije svega na Mađarsku i Viktora Orbana – pa im ne treba država kao što je Bosna i Hercegovina da s njom razbijaju glavu.

Promjena je moguća što pokazuje primjer Poljske koja je dugo vremena pravila velike probleme Evropskoj uniji, ali je nakon nedavnih izbora došlo do promjene političke i ideološke pozicije, pa je od članice koja je najviše opstruisala postala partner koji pruža najveću podršku.

Međutim, u Bosni i Hercegovini su političke i ideološke razlike samo dio podjela koje su i identitetske, i etničke, i religijski, čak i kad je riječ o sistemu vrijednosti, percepciji i svjetonazoru. Dok postoje takve duboke podjele, Bosna i Hercegovina nije potrebna Evropskoj uniji. Bosna i Hercegovina je dio Evrope, njeni narodi su evropski narodi, ali u ovom trenutku s političkog aspekta definitivno nismo Evropa i teško je pretpostaviti u kom periodu i na koji način bi se to moglo promijeniti.

Adnan Huskić: Nažalost, u dosta država Zapadnog Balkana svjedočimo ne samo o stagnaciji, već i o ozbiljnoj demokratskoj regresiji. Ne treba ići dalje od Bosne i Hercegovine i Srbije. Te dvije države, posebno Srbija, pokazuju vrlo ozbiljne elemente autoritarizma. U Bosni i Hercegovini imate naglašenu demokratsku regresiju prije svega zbog centralističkog uređenja u Republici Srpskoj oličenog u Miloradu Dodiku kao centralnoj, ključnoj i neizbježnoj političkoj figuri na političkom nebu Republike Srpske. Rekao bih autoritarnom vladaru Republike Srpske.

Evropska unija naprosto ne želi da uvozi probleme, a pored regresije demokratije jedan od problema je i pitanje nerješenih granica u regiji.

Zato Evropska unija toliko insistira na kosovsko-srbijanskom dijalogu ne bi li došlo do nekog pravno obavezujućeg sporazuma. Ali sa druge strane, unutar Evropske unije ne postoji konsenzus o daljem proširenju. Predsjednica Evropske komisije gospođa von der Leyen i zainteresirane države guraju tu stvar, međutim očito je da ima uslovljavanja i blokiranja koji nemaju veze sa ispunjavanjem kriterija za prijem.

Ja tebi, ti meni

Omer Karabeg: Bosna i Hercegovina je dobila status kandidata, možda će dobiti i datum otvaranja pregovora sa Evropskom unijom. A da li Zapad vidi Bosnu i Hercegovinu u Evropskoj uniji zajedno sa Dodikom i Čovićem? Izetbegović je otišao, ali njih dvojica su ostala. Može li Bosna i Hercegovina funkcionisati kao država Evropske unije s njima dvojicom kao ključnim igračima?

Mladen Bubonjić: Sa Dodikom i Čovićem, kako se sada ponašaju, definitivno ne. Ali treba uzeti u obzir da su Dodik i Čović, Dodik pogotovo, real političari, da su pragmatični. U politici sve može biti pitanje cjenjkanja i pregovaranja. Ako bi Dodik dobio nešto što traži, ako bi mu se ponudilo nešto što ne bi mogao da odbije, moglo bi se desiti, naravno hipotetički, da promijeni politički pravac i od političara, koji najviše opstruiše, možda postane partner kao što je nekad bio “dašak svježeg vjetra na Balkanu”.

Naravno iz ove perspektive sve to izgleda veoma teško izvodljivo, ali politika je fleksibilna i mogu se dešavati takve promjene. Sve zavisi od toga šta bi mogli da ponude i njemu i Čoviću. Sa pritiscima i ucjenama ne ide, vidimo kako Dodik na to reaguje. Sankcije, koje su uvedene Dodiku, ne djeluju, ne samo da se nije povukao, nego je sve gori i gori u svojim nastupima.

Čisto sumnjam da ucjene i sankcije bilo šta mogu promijeniti. Naravno, pitanje je da li zapadni lideri uopšte žele Dodiku i Čoviću da ponude nešto da bi ih odobrovoljili. Pitanje je koliko je Evropskoj uniji stalo da se pored svojih internih problema bavi Dodikom i Čovićem, izlazi im u susret i nudi neke opcije. Ali, ako bi zvaničnici Evropske unije bilo spremni na to, moraju biti svjesni da Dodik i Čović pucaju na nešto veliko. To bi, pored ostalog, moralo da se izrazi i u finansijskom smislu.

To smo u Dodikom slučaju mogli vidjeti i na jednom malom primjeru. Riječ je o izdvajanja sredstava za novu zgradu Uprave za indirektno oporezivanje. On je opstruisao dok nije dobio što je želio. Pitanje je da li su Evropljani spremni na tako nešto ili su prepoznali taj kabadahijski pristup i neće na to pristati. Ali, opet kažem – politika je proces i ko zna u kom pravcu bi mogla ići.

Adnan Huskić: Mislim da na vaše pitanje biologija daje odgovor. Bosna i Hercegovina neće ući u Evropsku uniju sa sadašnjim političarima zato što će proces pristupanja trajati toliko dugo da će oni tada već biti penzioneri. Dodik i Čović su simbol jedne politike koja dugo traje u Bosni i Hercegovini, a koja se svodi na logiku – ja tebi, ti meni, ovo je moje, to je tvoje. Riječ je o političarima koji su nesposobni da vode državu u interesu građana – da razmišljaju o ekonomskom napretku, da imaju jasan smjer kuda se ide. To ne. Ali da se ogroman javni novac prebacuje u privatne džepove – to da.

Što se tiče evropskog puta Bosne i Hercegovine, postoje dva problema. Jedan je politika o kojoj sam govorio i izborni proces koji je kilav, nikakav, netransparentan, pa rezultira nečim što nema blage veze sa voljom građana, a drugi je što u Evropskoj uniji ne postoji jasna želje da se regija Zapadnog Balkana integriše u Uniju. U takvoj situaciji građani gube interes za Evropsku uniju.

Niko neće dobiti izbore obećanjem da će napraviti par koraka naprijed na dugotrajnom putu prema Evropskoj uniji. To naprosto nije tema. Ljudi su razočarani, napuštaju državu, posebno mladi. Šta da im kažemo? Da trebaju ostati jer, zaboga, nakon 10, 15, možda 20 godina Bosna i Hercegovina će možda postati punopravna članica Evropske unije. To je unaprijed izgubljena bitka.

Omer Karabeg: I na kraju, kakav će biti efekt ovih silnih posjeta zapadnih zvaničnika? Da li će Bosna i Hercegovina u martu dobiti datum za početak pregovora o ulasku u Evropsku uniju?

Mladen Bubonjić: Mislim da neće.

Adnan Huskić: Iako bih volio da hoće, mislim da neće.

(RSE)