Kliker.info

Mi­lo­mir Ko­va­če­vić Stra­šni, sa­ra­jev­ski fo­to­graf sa fran­cus­kim pa­so­šem, na­kon vi­še od 13 go­di­na izbi­va­nja do­šao je u ro­dni grad ka­ko bi pred­sta­vio svoj no­vi ci­klus fo­to­gra­fi­ja "Sa­ra­je­vo u srcu Pa­ri­za".

Održavao vezu

Ovaj, ka­ko ga na­zva­še hro­ni­čar sa­ra­jev­skih zbi­va­nja, pri­je, a po­se­bno u to­ku op­sa­de Sa­ra­je­va, svo­je ra­do­ve je pre­mi­jer­no izlo­žio u Umje­tni­čkoj ga­le­ri­ji BiH u ko­ju se ni­je mo­glo ući na sve­ča­nom otva­ra­nju u uto­rak na­ve­čer jer je bi­la pre­pu­na.

Bi­lo je tu Ko­va­če­vi­će­vih pri­ja­te­lja ko­ji su že­lje­li da ga vi­de po­sli­je to­li­ko vre­me­na, ali i brojnih lju­bi­te­lja fo­to­gra­fi­je. I sam Ko­va­če­vić je, ka­ko ka­že za "San", bio izne­na­đen to­li­kim bro­jem po­sje­ti­la­ca, da jučer ni nakon prespavane noći, još ni­je sa­brao sve utis­ke.

– Ja sam vi­še ne­go za­do­vo­ljan. Bi­lo je tu to­li­ko dra­gih lju­di. Ne­ke od njih ni­sam vi­dio ot­ka­ko sam oti­ša iz Sa­ra­je­va. Čak sam sreo i ne­ke škol­ske dru­ga­re ko­je, opet, ni­sam vi­dio ne­kih 25 go­di­na. Ma, to­li­ko je uti­sa­ka sa otva­ra­nja da ne znam šta prvo da re­zi­mi­ram.

Ko­li­ko ste ra­di­li na ovom ci­klu­su?

– Ovaj ci­klus je nas­ta­jao u za­dnjih go­di­nu i po da­na i že­lio sam da svo­ju pre­mi­je­ru do­ži­vi u Sa­ra­je­vu. Čak sam ne­ke fo­to­gra­fi­je ra­dio noć uoči do­las­ka u Sa­ra­je­vo. Izlo­žba sa­drži oko 180 fo­to­gra­fi­ja ra­znih pre­dme­ta ko­je su Sa­raj­li­je, ko­je ži­ve u Pa­ri­zu, po­ni­je­le sa so­bom iz svog gra­da. To su nji­ho­vi naj­dra­ži pre­dme­ti ko­ji ih ve­žu za nji­ho­vu po­ro­di­cu, za ne­za­bo­ra­vne tre­nut­ke pro­ve­de­ne u Sa­ra­je­vu.

Sa­ra­je­vo je ima­lo pri­li­ku da vi­di ne­ke Va­še izlo­žbe na­kon agre­si­je na BiH, iako Vi nis­te bi­li fi­zi­čki pri­su­tni?

– Iako me ni­je bi­lo vi­še od 13 go­di­na, ja sam održa­vao ve­zu sa svo­jim gra­dom. Mo­ja dje­la su izla­ga­na u ra­znim sa­ra­jev­skim ga­le­ri­ja­ma i žao mi je što ni­sam mo­gao do­ći na otva­ra­nje tih izlo­žbi.

Po­red admi­nis­tra­ti­vnih pro­ble­ma i bo­lest Vas je ome­la u to­me?

– Bio sam bo­les­tan, ali je sad to sre­ćom iza me­ne. Sad sam do­bro. Tre­ba još ne­ke na­la­ze da sre­dim, ali se ja do­bro osje­ćam.

Uprkos sve­mu, bi­li ste akti­vni u Pa­ri­zu gdje ži­vi­te i sve izlo­žbe ko­je ste ura­di­li odi­šu nos­tal­gi­jom za Sa­ra­je­vom?

– Obje­kti­vno, pri­je ra­ta sam ja bio ne­ko ko je znao sva­ki ćo­šak, ali i lju­de Sa­ra­je­va. Zna se ne­kad de­si­ti da me u Pa­ri­zu sre­tne ne­ko iz Sa­ra­ja­va i poz­dra­vi iako se ne zna­mo li­čno ne­go iz vi­đe­nja iz Sa­ra­je­va. Du­go go­di­na sam ra­dio i sni­mao i mi­slim da u svo­joj ar­hi­vi imam si­gur­no oko sto hi­lja­da fo­to­gra­fi­ja iz Sa­ra­je­va. Ja ne ra­dim čis­to da bih sni­mio i ne­što ra­dio, ne­go za­to što vo­lim ovaj po­sao i što kad vi­dim ne­što i ne­ko­ga ko je in­te­re­san­tan, ne mo­gu pro­ći po­red, a da ne fo­to­gra­fi­šem. Sve to briž­lji­vo ču­vam i čes­to gle­dam jer me sje­ti na moj grad. Sa­ra­je­vo je to­li­ko ugra­vi­ra­no u me­ne da ne mo­že iza­ći.

Upra­vo te fo­to­gra­fi­je su Vam, ka­ko re­kos­te, po­mo­gle da pre­ži­vi­te?

– Ne mi­slim to di­rek­tno u ma­te­ri­jal­nom kon­tek­stu. Fo­to­gra­fi­ja je, za­pra­vo, gra­dnja i kre­ira­nje mog svi­je­ta. To je mo­ja ko­mu­ni­ka­ci­ja s lju­di­ma jer za mene ono što ne fo­to­gra­fi­šem, ne­ma ne­ku ve­li­ku vri­je­dnost. Ta­ko da sve dra­ge lju­de imam na fo­to­gra­fi­ja­ma, fil­mo­vi­ma i Sa­ra­je­vo je uvi­jek pri­su­tno u Pa­ri­zu.

Ove go­di­ne sla­vi­te 30 go­di­na umje­tni­čkog ra­da. Mo­že­te li na­pra­vi­ti ne­ku pa­ra­le­lu izme­đu Mi­lo­mi­ra Ko­va­če­vi­ća pri­je to­li­ko go­di­na i sad?

– Ma, ne­ma ne­kih ve­li­kih pro­mje­na. Je­sam sa­zrio i na­učio ne­ke stva­ri što se ti­če pro­fe­si­je, ali lju­bav pre­ma fo­to­gra­fi­ji je os­ta­la. Je­sam u mla­dos­ti imao dru­ga­či­ji po­gled na fo­to­gra­fi­ju, ali, na­ra­vno, ta­kvo je bi­lo vri­je­me. Ono či­ni svo­je, pa se i taj osje­ćaj ra­zvi­jao u dru­gom smje­ru, ali strast je de­fi­ni­ti­vno os­ta­la is­ta. 

Mo­že­te li upo­re­di­ti umje­tnost fo­to­gra­fi­je u Pa­ri­zu i u Sa­ra­je­vu?

– Ova umje­tnost je ta­mo bo­lje pla­će­na i to je je­di­na pre­dnost. Što se ti­če sa­mog kva­li­te­ta i in­te­re­sa pu­bli­ke, mi­slim da tu ne­ma ve­li­ke ra­zli­ke. Ako do­bro re­kla­mi­ra­te svoj proi­zvod i or­ga­ni­za­cij­ski osmi­sli­te, uvi­jek će­te na­ći kup­ca. Ta­ko je i sa izlo­žba­ma. Mo­ja izlo­žba je sja­no or­ga­ni­zo­va­na i do­bro je po­sje­će­na kao i izlo­žbe pri­je ove, za­to što Sa­ra­je­vo ima kva­li­te­tnu pu­bli­ku. E, na na­ma je da se po­tru­di­mo da je na­pra­vi­mo kva­li­te­tno, a ne sa­mo da sje­di­mo i ku­ka­mo. Ra­dio sam i sa ta­moš­njim fo­to­gra­fi­ma i ne­ma tu ne­ke ve­li­ke ra­zli­ke. Kad ra­di­te sa ta­kvim lju­di­ma ne­ma pu­no pri­če, jer se sve po­sma­tra vi­zu­el­no, okom fo­to­gra­fa. Po­se­bno mi se kod njih do­pa­da što ni­su za­tvo­re­ni za sa­vje­te. Čak i oni ko­ji se de­ce­ni­ja­ma ba­ve fo­to­gra­fi­jom uvi­jek su ra­spo­lo­že­ni za ko­re­kci­je. Na pri­mjer, fo­to­graf od osam­de­set i ne­što go­di­na pri­hva­ta i vo­li na­uči­ti sve što je no­vo, ne­ma onog na­me­ta­nja da bi se on po­ka­zao ve­li­kim fo­to­gra­fom. Ma­da, ima i ta­kvih, ali mno­go ma­nje.

Svjedočenje

Mi­lo­mir Ko­va­če­vić Stra­šni ro­đen je 1961. go­di­ne. Za nje­ga ka­žu da je kul­tni lik bh. fo­to­gra­fi­je. Za nje­go­ve fo­to­gra­fi­je Pre­drag Ma­tve­je­vić ka­že: "Bu­de li ne­ko je­dno­ga da­na pi­sao hro­ni­ku ono­ga što se do­go­di­lo u Sa­ra­je­vu – je­dno no­vo, ve­li­ko dje­lo po­put Tra­vni­čke hro­ni­ke – po­slu­žit će se vje­ro­ja­tno i ovim svje­do­če­njem". Do sa­da je svo­je ra­do­ve izla­gao u Pa­ri­zu, Ber­li­nu, Nju­jor­ku… Do­bi­tnik je pres­ti­žne na­gra­de Cre­dit Com­mer­ci­al de Fran­ce CCF, Fon­da­ci­je za fo­to­gra­fi­ju. Da­nas ži­vi i ra­di u Pa­ri­zu. Dž. Busnov(San)