Kliker.info

Svojim prvim romanom “Krhotine” ostvario je veliki uspjeh u SAD-u, roman je uvršten u TOP 100 knjiga po izboru čitalaca čuvenog New York Timesa, za Poglede govori o svom romanu, pripadnosti pisca, tome kako je biti autor u Americi, pisanju na nematernjem jeziku, te radu u teatru i kako je on uticao na njegov književni rad.

• Prije nego što kažemo nešto o Vašem romanesknom prvijencu, koji je nedavno objavljen i na našem jeziku, zanimalo bi me, prije svega, nešto o odrednici da ste američko-bosanski pisac. Naime, često se na taj način obilježava pripadnost jednog autora i našoj književnoj “porodici”, iako je on svoj književni uspjeh postigao van granica ove zemlje. Kako gledate na taj ambigvitet pripadnosti i uopšte na pripadanje pisca u tom smislu?
– Svi smo mi ljudi, al’ kad bismo stvarno imali muda da se sagledamo kakvi jesmo, vidjeli bismo da većinu stvari kojim se hvalimo nismo zaslužili, nit’ radom, nit’ pameću, nit’ požrtvovanjem. Ljudi se diče, kažu ja sam rođeni Sarajlija, il’ Tuzlak, il’ Newyorker, a nemaju ni četiri razreda osnovne, četiri zuba u glavi, al’ taj fakat da su oni rođeni u Sarajevu, Tuzli, New Yorku, to k'o fol treba nešto da nam znači, da su oni k'o krema, il’ klasa, il’ šta ti ja znam. Ja sam igrom slučaja Bosanac i Tuzlak, tako mi grah pao. Nisam se ni borio ni trudio da to postanem. Igrom slučaja sam i Amerikanac zato što nisam baš izabr'o da to postanem, al’ kad me je vjetar već odnio u tom pravcu, fino sam se mor'o namučiti da postanem Amer. I onda mi dođu neki Ameri koji su tu bili malo duže od mene i počnu mi praviti sranje zato što ne zvučim k'o oni, kažu idi, care svojoj kući, a ja njima kažem, idem, eto mene dol’ malo nizbrdo, druga kuća zdesna. Ja ih pitam šta si to ti lično napravio da postaneš Amerikanac? Tu sam se rodio, obično mi kažu poslije pauze da razmisle. Uh, jesi mi hamaretan, odvratim ja. Dobro si mog'o. Kad si to odlučio da se rodiš? Ustvari, ljudi vole da kategorišu stvari i bića. Tako im, haman, lakše. Al’ u stvarnosti mi smo životinje koje ne žele da umru i koje pričaju priče prvo samim sebi, a onda i drugima, priče koje drugi ljudi ili prihvate kao fakte ili ignorišu kao laži, iako su to, u osnovi, i vazda,samo obične priče.

Ameri i Bosanci

Prič'o sam jednom sa David J. Morrisom, kapetanom američkih marinaca, veteranom prve invazije na Irak. Sjedili smo u restoranu u San Diegu i iglenisali o posttraumatičnom stresu, zajedničkom nam dijagnozom. On se otvorio k'o nikad prije i rek'o mi da je u sklopu svog treninga da postane oficir mor'o da prođe jedan test. Naime, nadređeni bi mu dao određenu informaciju i naredio mu da je ne smije nikom reć’. Onda bi ga predao uniformisanim ćalovinama čije je narađenje bilo da pod svaku cijenu iz njega iscijede tu informaciju. Ćalovine bi ga gušile mokrom krpom, mučili strujom, tjerale ga da stoji na jednoj cigli svu noć dok bi one puštale jednu te istu pjesmu AC/DC-a odvrnutu do daske. Tog popodneva David se okren'o, pogled'o preko restorana i rek'o: “Vidiš ti ove ljude?” Ja sam vidio. “Svaki od ovih ljudi znaju ko su, nekog vole, u nešto vjeruju, znaju neke stvari i drže ih za istinite, a neke druge za laži. Znaš li ti da oni pojma nemaju, da za dvadeset i četiri sata ih neko može natjerati da postanu kompletno druga osoba, da prodaju voljene, bilo to dijete, mati, otac, da bi prestali vjerovati u naređenja, društvo, Boga, da bi počeli vjerovati u laži, a istinu zaboravili, samo da ih puste da dišu, da im prestanu lice forsirati u punu kofu slane vode.”
Šta hoću da kažem je da je lahko od Bosanca napraviti Amerikanca, i od Amerikanca Bosanca, jer svi smo mi iste životinje.

• Uz to neminovno ide i pitanje jezika. Često su pisci s ovih prostora izbjegavali pisati na tuđem jeziku, pravdajući to nemogućnošću da se u potpunosti izraze u drugoj jezičkoj kulturi onako kako to mogu u okviru one koja im je domicijelna. Pa me stoga zanima, budući da ste najprije pokušali pisati na našem jeziku, koliko je pisanje na engleskom za Vas bilo otežavajuća okolnost ili izazov?
– U Osnovnoj školi Sedam sekretara SKOJ-a ja sam bio u Ligi mladih lingvista (ili se kaže Lizi mladih lingvista, ne sjećam se) i uvijek bi na pismenom radu dobio peticu, mada bi moja drugarica-nastavnica prekrižavala moje “dajdža”, “amidža”, “nena” i crvenom hemijskom sugerisala “ujak”, “stric”, “baka”. Uprkos tome, ja – osim nekoliko pokušaja da pišem dnevnik, nekoliko strahobalnih avantura u dječačku ljubavnu poeziju i jedne drame pod imenom “Kapetan Huso i čarobna vodica” – nikad nisam uspio napisati ništa važno na maternjem jeziku. Može biti da sam bio mlad i zastrašen pisanjem ljudi koji su već znali da pišu na tom jeziku bolje od mene. Može biti da sam ost'o u Bosni da bih pis'o na njenom jeziku. Bilo kako bilo, ja sam se naš'o u Americi 1996. i mor'o naučiti taj njihov engleski. Najbolji način da se nauči strani jezik je da se gledaju i slušaju komedijaši. Ja svoje znanje engleskog mogu da zahvalim Steveu Martinu, Georgeu Carlinu i inim budalašima i budalašicama. Kad čovjek počne da kopča viceve jedne kulture, njene igre riječi i zajebancije, onda zna da stvarno priča taj jezik. A engleski je pravo kolonijalni jezik; oni kradu riječi iz svih drugih jezika, a i gramatika im je malo labilna. Kod njih ništa nije uzeti imenicu i od nje napraviti glagol. Zamisli kad bi na našem mog'o reći: Ja u gaćama zombi od spavaće do WC-a, a da to zvuči dobro. S takvom slobodom jezika, ko ne bi bio dobar pisac?

• Radili ste najprije u teatru, pokušavajući na taj način iskazati svoje iskustvo života u ratnim okolnostima u BiH, da biste potom uvidjeli da se ipak mnogo efikasnije možete iskazati kroz književnost. Šta je u tom pogledu za Vas bilo presudno?
– Ne znam šta je efikasnije. Teatar je nešto što se desi u određenom vremenu i prostoru, s određenim tempom i taktom i desi se samo jednom. Kad vidiš “Čekajući Godoa” u petak, i onda ga opet odgledaš u subotu, s istim glumcima i rediteljem, u istom teatru, to su dva različita Godoa. Znači teatar i literatura su dva veoma različita medija. U mom iskustvu teatar je nešto što čovjeka isprazni i fizički i psihički za vrijeme predstave, al’ problemi i polemike koji su doveli do te vrste ekspresije se vraćaju svako jutro, i onda ih valja opet izbaciti. Pisanje je nekako bolja terapija, mada čovjeka udeblja, jer valja zagrijati stolicu. Umjesto psihologa, čovjek se okrene papiru, i što istinitije kaže stvari koje mora da kaže, što se više otvori, čitaoci ga bolje prime. Još uz to, kad se nešto kaže psihologu, te riječi izlape i postanu ništa, nestanu k'o da nikad nisu ni bile. Kad se te iste riječi napišu, one postanu konkretne, možeš ih zapaliti, zakopati, baciti preko sobe, ili podijeliti sa ljudima koji hoće da ih čuju, pročitaju.

• Iz Vaših višegodišnjih zapisivanja i kroz to bavljenje teatrom na kraju nastaje roman “Krhotine”, šta Vam iz današnje perspektive, uz taj nužan odmak od nekoliko godina, izgleda kao najvažnije kada su “Krhotine” u pitanju?
– Najvažnije mi je da sam ga završio, napis'o riječi The End. Ja nikad nisam bio dobar u dovršavanju stvari. Uvijek prije, negdje pri kraju, meni bi dosadilo, i ja bih prest'o šta sam radio i kren'o s nečim novim. Ja mislim da je jedini razlog što je ova knjiga i napisana taj što nisam znao kako da je napišem, nisam je gled'o k'o knjigu. Samo sam pis'o, više od sedam godina, im'o više od osamsto stranica materijala koje sam tek kasnije strukturirao u roman. Tako sam nekako sam sebe prevario da ga završim.

• Budući da roman tretira traumatičnu unutrašnju borbu jednog emigranta, koliko je to i Vaša lična rastrzanost, uzimajući naravno u obzir sve ono što podrazumijeva književna obrada životnog iskustva?
– Ima u knjizi dosta mene, to je činjenica; ima svakog pisca u svakoj knjizi. Ali čitaoci bi pogriješili kad bi gledali lik Ismeta Prcića u romanu kao mene samog, mada sam ja svaku riječ tog romana napis'o. Jedini razlog što sam nazv'o jednog od likova u mojoj knjizi po svom imenu, i koristio incidente koji su se meni stvarno desili (naravno, obrađene fiktivnom retorikom) je zbog toga što većina ljudi ne voli crnjake. U Americi, knjige se prodaju koricama. Ljudi pročitaju sadržaj na zadnjoj korici i ako tamo piše da je knjiga književni roman o ratu u Bosni, razbijenoj porodici i imigraciji, većina Amera je odmah vrati nazad, jer su siti svoje muke. Al’, čudo jedno, ako im daš istu priču i rekneš im da se stvarno desilo tako i da je priča napisana iz prve ruke, da je neko to “stvarno” preživio, ta se onda knjiga prodaje k'o halva. Ne želim da sugerišem onaj stari kliše da Ameri vole happy endings, al’ u ovom slučaju to je istina. Memoari se čitaju bolje nego romani, iako, u suštini, nema neke velike razlike između ta dva medija. Oboje su samo priče, ispričane faličnim ljudskim bićima koji hoće da ostave trag iza sebe. Znači, “Krhotine” su roman u kojem ja pričam moju verziju događaja koji su mi se desili (ili nisu) koje niko ne bi treb'o gledati kao istinitu ili jedinu.

• Šta je razlog toj prihvatljivosti rata u memoarskom ruhu?
– Haman ljudi ne vole da im neko crnjake nabija ako nisu stvarno prošli kroz neka sranja, a i kad jesu, teško je dokazati nekom da je put u književni crnjak bolji nego put u pravi, i da se iz književnog crnjaka mogu naučiti neke stvari koje u pravom crnjaku mogu da se dese. Ja sam čovjek koji ne vjeruje u ono što većina ljudi zove “stvarnost”. Većina ljudi misli, i tako djecu odgaja, da je stvarnost nešto izvan njih, nešto čemu se treba pokoriti, čiji se zakoni trebaju naučiti, a ne nešto u čijem stvaranju oni učestvuju vjerovanjem da je ta stvarnost ispravna. Zato je smiješno da ljudi koji čitaju memoare misle da dobivaju “stvarnu” priču iako znaju da, kao i oni sami, pisci tih knjiga imaju iste falične stvari k'o i oni (koji vide samo jedan procenat vizualnog spektra), iste falične uši, nos, jezik, istu kožu koja nam kaže da nešto dodirujemo iako negativno nabijeni elektroni na površini naše kože odbijaju negativno nabijene elektrone na površini onog što mislimo da dodirujemo, i naš falični mozak nam kaže da mi to nešto dodirujemo iako se ništa u stvarnosti ne dodiruje.

Simboli na hartiji

I kad se tome doda da bismo mi kao organizmi voljeli nikad da ne umremo, i da nas niko ne zaboravi, onda, opet kažem, smiješno je da mi kao ljudi pokušavamo da uhvatimo “stvarnost” koristeći simbole napisane tintom na hartiji, i da ih napišemo u stilu kojim bi nas neko prepoznao, i zavolio, i nikad ne zaboravio, i da svojom voljom izostavljamo glupe i dosadne dijelove priče naših života, a dramatične još više dramatizujemo, ne bi l’ to neko zapamtio, i da ljudi koji čitaju stvarno misle da su ti simboli na hartiji zapravo stvarnost, da se ispričana priča ustvari desila kako je napisana.

• Takođe, čini se da je u SAD-u dosta veliko interesovanje za emigrantske pisce, posebno sa prostora bivše Jugoslavije. Uz Vas su do sada značajan uspjeh napravili Aleksandar Hemon, koji je već uveliko etabliran pisac, ali i spisateljica Tea Obreht je napravila značajan uspjeh sa romanom “Tigrova žena”. Možemo li govoriti o nečemu specifičnom što pisci sa ovih prostora imaju, a što se doima zanimljivim čitaocima u SAD-u, ili je pak riječ samo o individualnim uspjesima nekolicine pisaca?
– Možemo pričati o ljudima koji su morali otići iz svoje sredine, naći se u novoj, i u njoj preživjet’. Al’, opet, koliko je ljudi iz Bosne, iz bivše Jugoslavije, izbjeglo, i koliko njih nikad niko neće pomenuti u novinama, koliko je života o kojim niko nikad čuti neće, života koji su vrijedni pomena, vrijedni priče, vrijedni znanja. To me jebe najviše, da ima priča koje nikad ne uspiju da budu ispričane.

• Vratimo se na Vaš roman “Krhotine”, u njegovom središtu stoji zapisivanje. Vi kažete da pišete jer morate, koliko je u tom pogledu proza za Vas nešto terapijsko i koliko uopšte književnost u Vašem poimanju to treba biti?
– Meša Selimović je davno rek'o da ako se nešto ne zapiše, to nešto i ne postoji. Parafraziram. To je moja mantra. Ljudi misle da je pisanje posao. Stephen King napiše 10.000 riječi svaki dan. Nekad to odradi do jedanaest ujutro, nekad mu treba čitav dan i noć. Ja ne mogu tako mislit o umjetnosti pisanja. Iako me država Oregon zove piscem i od mene traži poreze svakih četvrt godine, ja pišem kad imam šta reći. Ostalim danima radim po kući, operem veš, šrafcigerom vadim maslačke sa travnjaka ispred kuće, odem po gibiru u mjesnu zajednicu. Normalan život. Đorđe Krajišnik (Oslobođenje)