Filip Balunovic, foto Milovan Milenkovic

Filip Balunović (1987, Beograd) je politikolog i teoretičar. Osnovne studije je završio na Fakultetu Političkih nauka u Beogradu, master diplomu iz oblasti međunarodnih odnosa i evropskih studija je stekao na Evropskom institutu u Nici, master diplomu iz oblasti ljudskih prava i demokratije na Univerzitetu u Sarajevu i Univerzitetu u Bologni, a trenutno je doktorant na Scuola Normale Superiore u Firenci.

U oktobru 2014. godine objavio je knjigu Beleške sa slobode. Uređuje i vodi blog  Levo nsmetalo , bavi se proučavanjem političke filozofije, marksizma, teorije politike, međunarodnih odnosa, eurointegracija i političke ekonomije. Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija.

 Prije par godina ste rekli da je ljevica slaba ali nikad jača. Gdje je ljevica danas – u post-jugoslovenskom društvu, u Evropi, i globalno?

Filip Balunović: Levica je u evropskom kontekstu već nekoliko decenija u fazi rekonstrukcije. Posle pada realno-socijalističkih režima u Istočnoj Evropi, ona je morala da se suoči sa jednim velikim istorijskim neuspehom. Poražena je ne toliko izvana koliko iznutra, urušila se pod teretom sopstvenih kontradikcija (kako simptomatično). Težnja ka pravičnom društvu jednakosti i prosperiteta završila je neslavno, ne ostvarivši u potpunosti ni jedno ni drugo. Društva nisu odisala jednakošću jer je država shvaćena kao svrha po sebi, a ne sredstvo u kreaciji pravednijeg društva. Kao posledicu imali smo nagomilavanje privilegija pri vrhu državnih aparata i raslojavanje duž transverzale država-društvo. Prosperitet je takođe samo delimično postignut i u nekom momentu odbilo se poslušati šta ljudi žele u daljem toku razvoja društva.

Svi ovi elementi bacili su u senku emancipatorna dostignuća levice i realnog socijalizma, kako u Istočnoj tako i Zapadnoj Evropi. Sa takvim se nasleđem levica suočava već tri decenije. Kada sam rekao da je levica u poslednjih par godina slaba ali nikad jača, mislio sam na ovaj period presabiranja i ponovnog uspostavljanja. Konačno su se pojavili autentični glasovi koji ne robuju starom, a ne traže izgovore u tobože neminovnosti novog. U vreme kada sam to rekao, nada je bila podgrejana Sirizom, Podemosom i brojnim društvenim pokretima širom Evrope. Ono što se izdešavalo sa Sirizom ponovo nas je uzdrmalo, ali nije trebalo dugo da se u nekim drugim delovima Evrope levica ponovo prestroji i nastavi putem kojim Siriza delom nije htela, a (većim) delom nije mogla. Radikalni akteri javljaju se u različitim formama. U Velikoj Britaniji Korbin je uspeo ono o čemu ostatak Evrope može samo da mašta, a to je da preuzme vođstvo u mainstream laburističkoj partiji i okrene diskurs društva naglavačke.

U nekim drugim slučajevima društveni pokreti su ti koji preuzimaju primat, jer je u datim okvirima političkog prostora nemoguće zamisliti alternativu. U jednom broju slučajeva zato nastaju takozvani pokreti-partije, poput Podemosa i njegovih lokalnih saradnika, kao što je Barcelona en comu. U ex-jugoslovenskim društvima levica je uglavnom na ulici i u raznim poluformalnim i neformalnim organizacijama. Izuzetak je slovenačka „Levica“ i „Zagreb je naš“ u Zagrebu. U ostalim slučajevima levica i dalje ne može ni da se primakne političkoj sferi, o institucijama da i ne govorim. Limiti svih tih borbi i dalje su evidentni, ali se limiti ne mogu ukloniti pucanjem prstiju, već samo i isključivo borbom.

Ove godine se navršava 50 godina od studentskih protesta 1968. godine. Da li možemo reći da su oni bili revolucija ili ne? Šta su nam ostavili u naslijeđe?

Rat u Vijetnamu sa jedne strane i hodanje po ivici nuklearnog rata u hladnoratovskim okolnostima svakako su dali malo univerzalniji karakter ’68-oj. Ona je ipak bila podosta heterogena. U Americi je ona pored rata u Vijetnamu bila inspirisana borbom za civilna prava Afroamerikanaca, pokretom za slobodu govora; u Francuskoj su okidači bili tričave prirode i ticali se pitanja kao što je ograničeni boravak studenata u domovima studentkinja; u Nemačkoj je velikog udela imala nacistička prošlost i preispitivanje starijih generacija od strane mlađih; u Jugoslaviji to je bila borba protiv „crvene buržoazije“ i privilegija nove političke klase. Ta je godina bila ipak prekretnica između modernog i postmodernog političkog doba, baš kao što su revolucije 1848. bile prekretnica ka modernom dobu politike.

Ipak su i jedna i druga po vokaciji pripadale onome što je nakon njih smenjeno. U tom smislu ’68. u svojoj suštini nije bila postmoderni čin, iako je bilo elemenata koji su mogli biti ukalupljeni na ovaj ili onaj način. Ona jeste govorila o seksualnim i slobodama govora, individualnom izražaju, ali je ona i dalje govorila o društvenim posledicama proizvodnih odnosa. Govorila je o konzumerističkoj kulturi, o društvu spektakla, autonomiji, otuđenosti. To što su predvodnici dolazili iz srednjoklasnih društvenih staleža ne čini događaj postmodernim ili reformističkim. Kontekst je bio takav, da je “30 zlatnih godina” i ekonomski bum (pogotovo u zapadnom svetu) ostao nepropraćen društvenim progresom. Neka društva, poput italijanskog, ostala su (i do danas jesu) ultra-konzervativna i patrijarhalna.

Kraj šezdesetih iznedrio je prvu generaciju studenata koja je mogla reći da je materijalno obezbeđena i stoga se počela baviti pitanjima nematerijalne strane ljudske egzistencije. Ona ipak nije ostavljala radništvo po strani, naprotiv. Rigidne socijalističke i pogotovo komunističke partije su bile te koje su u studentima videli “tatine sinove”. Markuze je još tada govorio o tome da su studenti, iako nedovoljno jaki da sami “iznesu težak teret revolucije”, neophodna nadopuna radničkoj borbi protiv kapitalizma. Francuski sindikati su bili jedni od retkih koji su ovo shvatili i, uz dozu nelagode, ipak pristali da zajašu talas koji su pokrenuli studenti. Devet miliona radnika širom Francuske stupilo je u štrajk u to vreme.

U drugim delovima sveta, to uglavnom nije bilo moguće. U Americi je je 30 posto radništva bilo sindikalno organizovano, ali je, jebiga, većina sindikata podržavala rat u Vijetnamu. Zato su se studenti okrenuli situacionizmu, egzistencijalizmu, kritičkoj teoriji. Insistiranje na obilju i punom doživljaju emocija i strasti bilo je u neku ruku kritika “dijalektike prosvetiteljstva”. Kad emocije stavite u zapećak i zamenite ih nečim što nevešto nazovete raciom, a dobijete izopačeni konzumeristički i otuđujući kapitalizam, emocije vam se vrate kao bumerang. Nije slučajno da su Lefevr sa svojom kritikom “svakodnevnog života”, Sartr i Kami sa egzistencijalizmom, Markuze sa svojim “velikim odbijanjem”, Debord sa situacionizmom – bili intelektualni prijatelji studenata. Svi oni su shvatili i uspeli da ukalupe radikalni otpor u savremene okvire, vrate u jednačinu ono što je bilo važno mladima u datim okolnostima. Iz mog ugla oni se nisu odaljavali od Marksa, oni su mu davali veštačko disanje u momentima kada su ga za gušu držali oni koji su se u njega kleli.

200 godina Marxa? Koliko su Marx i njegove analize danas bitni? Gdje je marksizam?

Marksizam je vanvremenski kao metod analize kapitalizma, sve dok je kapitalizma. Bez obzira na to u kojoj se on formi pojavljuje kao dominirajući u raznim delovima sveta, Marks je baza za njegovu kritiku. Čini mi se da bi on sam, da je danas živ, govorio najviše o tehnologiji. Tržište rada se u značajnoj meri menja pod uticajem tehnoloških inovacija. Čitave profesije polako gube potrebu za ljudskom intervencijom. Finanskijski ili pravni konsultantni na primer, sve više bivaju zamenjeni softverima i robotima, čak je i oblast nege starijih lica u pojedinim delovima sveta postala robotizovana. Srednja klasa je najviše na gubitku u smislu radnih mesta, dok će radna mesta koja zahtevaju nižu stručnu spremu opstati samo pod uslovom da se nadnice smanje na nivo koji bi i dalje bio isplatljiviji poslodavcima od uvođenja novih tehnologija.

Pitanje koje bi Marks danas postavio nije kako da sprečimo robote da obavljaju poslove umesto nas, već kako da tu tehnološku revoluciju preokrenemo u korist radništva i ljudi uopšteno. Čitava dilema oko toga da li je sloboda ona koja se ostvaruje na radu ili od rada, danas ima više smisla nego ikad. Mi tehnološki možemo ići ka Marskovom pojmu slobode od rada, jer bi se u budućnosti moglo raditi mnogo manje, a živeti mnogo bolje ukoliko najteže poslove preuzmu softveri i roboti. U kapitalizmu međutim to neće biti moguće, on uvek traži polje eksploatacije ljudskog rada, jer eksploatacija neljudskog rada nije moguća. Tako je Marks danas preko potreban kao metod promišljanja. On nam ipak ne može pomoći da se politički organizujemo, to moramo sami. Marks nam mora biti korektiv, a ne opravdanje. Moramo se sve vreme propitivati, ali i međusobno podupirati, često rizikovati i ne plašiti se neuspeha.

Zašto gay pride više nije borba svih nas, kako ste napisali u tekstu prije par mjeseci?

Borbe za identitetska prava oduvek su bile ograničenog dometa. Neke od njih kao ona Martina Lutera Kinga bile su istovremeno identitetske i klasne. Ljudi se ipak češće zakače za jednostavnije označitelje, te proste binarne opozicije kao što su crnac/belac, gay/straight, Srbin/Albanac (Bošnjak, Hrvat i tako dalje). Zadatak progresivnih identitetskih pokreta bio bi da koristi binarne opozicije kao nišu kroz koju mogu da se proguraju i mnoga druga pitanja. Ovo bi bio jedan pozitivan primer političkog oportunizma. Ipak, mnoga identitetska pitanja, uključujući i gay prava u Srbiji, postala su svrha po sebi, pa čak i manje od toga.

Parada ponosa u Beogradu nije rezultat borbenog pokreta, ona je rezultat jednog biznis modela. Parada na kojoj neke od organizatorki nose parolu „Ana je tu“ (misleći na premijerku Anu Brnabić), govori u prilog tome da ta parola nije usmerena prema običnom čoveku. Treba dakle naznačiti da smo doveli premijerku jedne desne vlade jer će nam to na sastanku sa donatorima podići rejting. Šta će o tome misliti naši roditelji kojima Anina vlada ne vraća otete penzije, industrijski radnici koji po Srbiji rade za kikiriki, demotivisani prosvetni radnici, obespravljeni zdravstveni radnici, seljaci, mladi i studenti bez perspektive – nevažno je. U tom tekstu dao sam i malo podrobniju analizu koja se tiče koncepta ljudskih prava, pa eto koga zanima može baciti pogled.

Kako komentarišete prošlogodišnje predsjedničke izbore, kada je kandidat bio Ljubiša Preletačević Beli, a kako ovogodišnje lokalne i Ne da(vi)mo Beograd (NDM BGD)? I zašto je NDM BGD važniji od Otpora?

Beli je bio dobar eksperiment. Iza njega je stajala ekipa vrlo bistrih umova koja je osmislila lik Belog da bi stvari pomakla sa mrtve tačke. On je dakle samo na svetlost dana izneo ono što smo svi znali – da je politički sistem truo i obesmišljen. On je ipak bio jedna instant pojava, to je bila predstava sa jednim činom. Dalje se na isti način nije niti moglo niti trebalo ići. To je postalo jasno kada je Beli krenuo bez onih koji su ga osmislili na beogradske izbore, gde je oteo glasove ekipi koja je posle Ljubišine predstave na predsedničkim izborima strpljivo i sistematski gradila drugi korak. Nažalost, Beli se pokazao nedostojnim uloge koja mu je poverena. On je jako dobro izneo svoj lik u predstavi, ali to je njegov krajnji limit. Njegova je tragedija u tome što ga je udarila u glavu predstava u kojoj je glumio glavnu ulogu. Pokazao je da nije ništa više od prosečnog beogradskog klabera što diže ruke u vis i viče „ajmo svi“.

NDB je imao, sa druge strane mnogo ozbiljniji karakter (ne samo od Belog nego i od bilo kog drugog društveno-političkog aktera u Srbiji od raspada Jugoslavije naovamo). Oni su uspeli da pronađu nišu kroz koju su progurali jednu sveobuhvatnu kritiku društva, političkih elita i ekonomskog modela. Beogradski izbori bili su šansa da svoju dobro artikulisanu kritiku i potencijal za jednu ozbiljnu političku agendu premeste u gradsku skupštinu. Meni se čini da bi im to otvorilo još niz drugih prilika. U tome nisu uspeli, ali je važno da nisu prestali sa aktivnostima. Možda se trenutno „hajp“ spustio, ali je od velike važnosti to da Srbija ima aktera na društveno-političkoj sceni koji radi na stvaranju povoljnijih prilika za jedan ozbiljniji politički angažman i sintezu raznih levih grupa. Za razliku od „Otpora“ sa kojim imaju zajedničko jedino to što su i jedni i drugi nastali kao društveni pokreti, oni propituju temelje na kojima je izgrađeno post-jugoslovensko društvo. „Otpor“ je, baš kao i „demokratska opozicija“ u to vreme, samo pokušavao da smakne Miloševića koji je temelje post-socijalističkog poretka udarao sporije i nespretnije od svojih naslednika.

Ima li antifašizma ukoliko se u Srbiji Dan pobjede (9. maj) obilježi polaganjem cvijeća na spomenik Draži Mihajloviću. Govori li nam to o pomaku političkog spektra udesno? I šta je sa odgovorom na fašizaciju našeg prostora? Da li je jedini pravi odgovor na aktuelnu fašizaciju društva lijevi antifašistički odgovor?

Svaki odgovor koji odbacuje levo nasleđe, a smatra se anti-fašističkim, nije potpun odgovor, jer mu fali esenca. Otuda liberalni odgovori na fašizam mogu biti u najboljem slučaju ne-fašistički, ali ne i anti-fašistički. Iako su liberalni i fašistički projekti svakako dve istorijske tračnice, one su se u dvadesetom veku nekoliko puta ukrstile. U našim ex jugoslovenskim društvima po sredi je pogotovo ta jedna kontradikcija koja se oslikava u nelagodi sa kojom se govori o anti-fašizmu, samo zato što su njegove suštinske tekovine komunističko-socijalističke. Kako mi želimo raskrstiti sa socijalističkim nasleđem, tu se javlja jedna logički nerešiva zavrzlama u kojoj se neko želi izdati za anti-fašistu i anti-komunistu istovremeno. Otuda nastaje narativ o „dva totalitarizma“, koji prednjači u današnjoj Hrvatskoj. Zato se dešavaju rehabilitacije, zato se govori o „dva anti-fašistička pokreta u Srbiji“ ili ustaškom pokretu kao o „rodoljubnom“. Cilj je naravno politička legitimizacija onoga što danas jeste i onoga što tek sledi.

U oktobru ove godine se održavaju Opšti izbori u Bosni i Hercegovini, na kojima će glavna opozicijska stranka biti Socijaldemokratska Partija BiH (SDP BiH). No da li je socijaldemokratija stvarno alternativa ili je ona klinički mrtva?

U vreme kada sam napisao da je socijaldemokratija klinički mrtva, ona je bila na aparatima. Danas je ona već pokojna. Politička snaga koja ne sadrži trunku autentičnosti prestaje da bude politički akter. Zato ih gaze nove snage neofašističke desnice. Što se tiče Bosne, u njoj je na snazi akutna faza besmisla. Teško je živeti bez velikog sna, a ako ga je negde teško imati onda je to u BiH. Strukturno je nemoguće misliti „veliko“. Onda ostaje da se nadaš da će neki malo bolji ljudi doći na neke pozicije sa kojih će moći promeniti nešto na sitno. U tom smislu bosanski SDP može baš koliko i bilo koja druga opcija koja se smatra nenacionalističkom. Tu ideja socijaldemokratije ne igra nikakvu ulogu.

Ipak su koreni problema mnogo dublji od Dodika, Izetbegovića i Čovića. Sećam se kad je na pitanje jednog novinara šta to on ima da ponudi ljudima, Željko Komšić pokazao na svoj obraz i rekao „ovo“. Pitao sam se šta to kog đavola znači? I dalje ćete preživljavati, boriti se za svaku marku, ali bar imate moj obraz? Izbori inače služe tome da bi ljudi u mesec ili dva koji im prethode živeli sa malo manje tiranije u gradskom prevozu ili sa malo više podšišane trave na ovo malo zelenih prostora koje još imamo. Bosna je i dalje u fazi melanholije posle velikih protesta i plenuma 2014. To je bio jedan od retkih trenutaka kada je ponovo počeo da „nastaje Narod“. Još takva dva ili tri, ali sa malo više kanalisane i jasnije artikulisane emocije, više političke zrelosti – i možemo se ponovo početi nadati. Izbori su samo cirkus koji, kao i svaki cirkus, dođu i prođu i usput podignu „društvo spektakla“ na viši stadijum.

Kakve su nam bilješke sa slobode, kako nam poručuje naslov Vaše knjige objavljene 2014. godine? Da li smo slobodni? Od čega smo se oslobodili?

Oslobodili smo se od potencijala da budemo slobodni. Beleške sa slobode koja je samo tako podrugljivo nazvana, sticajem okolnosti napisao sam ja – a može ih napisati svako ko na ovim prostorima živi ili preživljava od svog rada. Verovatno bi od njih mogao da nastane jedan kompaktan zbornih radova, koji bi svi jedan drugog nadopunjavali, možda i tešili…

U memorandumu srpske Socijaldemokratske partije Drugoj internacionali pred početak Prvog svjetskog rata stoji da “… za Evropu najbolje rešenje balkanskog pitanja jeste u tome – da ga Evropa nikako ne rešava…” Da li je i koliko to validno i danas?

Jeste. Ali Evropa rešava „balkansko pitanje“ taman onoliko koliko joj se dopusti. Jedino vreme kakve-takve autonomije u odnosu na velike sile bilo je jugoslovensko vreme. To je, ponovo, nerešiva logička zagonetka za nacionaliste danas. Ako se ostane rascepkan, nikada neće biti ono za šta se desnica zalaže – a to je suverenitet. Niti jedna država bivše Jugoslavije neće moći primirisati onom nivou suverenosti u vreme socijalizma. Drugim rečima, autonomija i suverenitet naroda koji žive na ovim prostorima pitanja su internacionalizma, a ne nacionalizma. Nacionalizam kao takav, jeste jedna elitistička ideja jer, u suštini, oduzima suverenitet i autonomiju našim narodima.

Tvdite da je EU desna konzervativna tvorevina. Također tvrdite da se u EU više boje radikalne ljevice nego desnice. Prema Mitji Velikonji “baš je ta ‘Evropa’ skup efikasno etnički očišćenih država, koja danas na Balkanu diže mnogo više bedeme od onih što su postojali za vrijeme hladnog rata, pa i ranije, u vrijeme austrijsko-otomanskih konfrontacija”. Pored bedema, takva Evropa želi rezanje javnog sektora, ukidanje posljednjih ostataka „socijalne države“, nove privatizacije, još veću fleksibilizaciju tržišta rada i deregulaciju, smanjenje radničkih prava kroz mijenjanje zakonske regulative. Tariq Ali je ako se sjećam jednom prilikom na predavanju u Beogradu rekao da Srbija ne treba da uđe u EU. Slažete li se s tim? Ako da, ima li i šta je alternativa? Nacionalna država, nova Jugoslavija, Balkanska (kon)federacija, bliže veze sa Rusijom?

Evropska Unija je tvorevina nastala na ideji da će ekonomska uvezanost njenih nocilaca, Nemačke i Francuske, sprečiti ponovne konflikte na evropskom kontinentu. Uz njih, u klub onih koji su najveći ekonomski korisnici EU ušlo je još nekoliko zemalja. Svi ostali su tu da potpomažu velikima da ne zarate, odnosno da pomažu velikima da dovoljno zarade da ne moraju da ratuju. To smo ostvarili. Onda su se elite ovih država „podržavateljki“ dosetile da prodaju priču o EU kao o prosperitetu za sve.

S obzirom na to prosperiteta za sve nema ni izvan, baš kao ni unutar EU za ove navedene zemlje (u koje dakako spadaju i naše), onda je manje-više svejedno hoćeš li biti unutra ili van. Ako si unutra, to jedino omogućava malo većem broju ljudi da ode. Privatizovaće ti resurse, more, ostrva, fabrike i tako i tako. Izbor EU ili ne, za većinu koja ne može otići, jeste jedan banalan izbor. Pitanje je, takođe, u svetlu rasta neofašizma u samoj EU (uključujući i vodeće članice), da li će i koliko dugo te zemlje biti prihvatljive za život došljaka. Biće da je ideal ući u EU, raditi van, i onda živeti samo jednom godišnje, jedno deset dana, sa švapskim novcima, tu kod nas u nekoj od čaršija ili privatizovanih (opet švapskih) otoka.

Pošto ste doktorant u Italiji, možete li nam komentarisati izbore, političku situaciju i sastav nove vlade u Italiji? Šta znači to za Italiju, a šta za EU? Priključuje li se Italija onome što Slavoj Žižek naziva “nova osovina zla”?

Italija je zemlja jakih podela. Ona ne trpi previše političku korektnost i trećeputaške floskule. Od nekada najjače komunističke partije u Zapadnoj Evropi, italijanska levica je spala na jednu marginalnu levu opciju koja se zove Potere al Popolo („Moć ljudima“), a koja je jedva prebacila jedan posto glasova na prethodnim nacionalnim izborima. Na upražnjeno mesto radikalne levice uskočio je 2009. godine komičar Beppe Grillo i njegov pokret „Pet zvezda“, koji je je započeo sa „Vaffanculo“ („jebite se“) danima, velikim mitinzima na kojima je počeo da bilda taj tipični populistički diskurs – „ljudi protiv elita“. Kako je novi subjekt postao „narod“, onda se tu potkralo sve i svašta. Suštinska priroda vođstva pokreta izašla je na videlo kada su došli na vlast u većim gradovima poput Torina i Rima. Do danas, ova partija je, sa novim predsednikom Di Maiom, otišla mnogo jasnije desno. Sa druge strane, na mesto korumpirane i u izvesnoj meri kompromitovane desnice (Berlusconi), uskočila je Severna liga, otvoreno neofašistička partija.

Isprva su joj neprijatelji bili „južnjaci“, da bi kao „kec na deset“ došla migrantska kriza koja im je omogućila da se „pomire“ s jugom Italije i okrenu protiv migranata i izbeglica. Novi premijer, Giuseppe Conte (iz „Pet zvezda“), koji kaže da je „u srcu levičar“, da će se boriti protiv mera štednje ali i migranata, nije ništa drugo do italijanska Ana Brnabić. Razlika je samo što će imati dva šefa, jednog u desničaru Di Maiu, drugog u neofašisti Salviniu (lideru Severne lige). Ovo je jako važno ponavljati iznova i iznova kod nas, jer su naši mediji odmah počeli da govore o koaliciji radikalno leve i radikalno desne partije. To je fundamentalno netačno i služi odlično tom narativu o „dva totalitarizma“.

 Minel Abaz (Prometej.ba)