Kliker.info

Istina je da su sve politike pre Vučića polazile od toga da se sa Albancima ne može živjeti zajedno, da će Kosovo biti izgubljeno ako se etnički ne razgraničimo”, kaže Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose.

– I dok su se javno zalagali za dijalog i demokratsko rešenje, vlade Đinđića, Koštunice i Tadića su vodile politike prilagođavanja “enklavizaciji” po etničkoj liniji. Vučić je u nastojanju da da krajnji odgovor na pitanje statusa i s njim povezane kontrole teritorije Kosova, dotakao vrh plamena neugašenog vulkana etničkog razgraničenja koji je 90-ih godina doneo puno zla ljudima u bivšoj SFRJ. Kad kažete podela granica, to je rat u živom sećanju ljudi. Većina ljudi više neće da ratuje. Zanemareno je da živimo mir u senci rata i zato je to bilo osuđeno na odbijanje mnogih. Vučićev je problem što još nije obelodanio odstupnicu i što se mnogi njegovi saradnici, uključujući i asistiranje dobošara iz Banjaluke, ponašaju kao da se Berlin nije dogodio. Oni se više bave podelom krivice, a sad je najvažnija odgovornost za preuzete obaveze. O tome, a ne o krivici, razgovaraće se 1. i 2. jula u Parizu, ističe Janjić.

Prošao je berlinski sastanak. Zanemarimo li dnevnopolitičke izjave regionalnih lidera koji uglavnom pokazuju mišiće jedni prema drugima, kako treba da razumijemo sve što se desilo u Njemačkoj?

– Ideja sastanka nije ni bilo rešenje kosovskog problema, već su Nemačka i Francuska želele da pokažu svoje koncepcije nastavka uključivanja Zapadnog Bakana u EU i da potvrde značaj Balkana za EU. Cilj je bio i da se pokaže da Unija može da vodi dijalog i rešava probleme ne skrivajući sve postojeće probleme. I sve je to pokazano, a evo i kako.

Igra Rusije

Merkel nije krila da postoje problemi u konceptu Federice Mogherini, koja je bila posrednik u dijalogu, već je jasno to pokazala tako što je pozvala Junckera na sastanak. Takođe, samim pozivanjem Zvizdića, a ne Dodika, pokazali su da postoji problem.

O kojim problemima govorite?

– Oni ih vide u mogućim sukobima i nebezbednosti ukoliko bi došlo do dalje priče o razgraničenju kao opciji i jačanju ruskog uticaja na ovim prostorima. To je sve vreme bilo u pozadini berlinskog sastanka. I jako je važno da je to jasno rečeno, jer je Rusija sve vreme igrala na razliku baš kao i mnogi lokalni političari, nadajući se da postoji neslaganje između Nemačke i Francuske po pitanju promene granica. Jasno je pokazano da toga nema.

Sve je to ono što je rečeno da ne može ili ne može više kao do sada. Međutim, gotovo se uopšte ne pominje ono čemu je ovaj sastanak otvorio vrata. Ima li uopšte takvih zaključaka?

– Poruka glasi – imate dva meseca do 1. jula da se vratite na ono što ste rekli i potpisali, a onda ćemo u julu, u Parizu, dogovoriti mehanizme nastavka procesa pregovaranja. Na šta se ovde misli? Dakle, od jula sa novom evropskom administracijom počinje novi format dijaloga, nema više tolerisanja politika koje će raditi šta im se hoće, bez obzira na ono što je dogovoreno. Jasno je da će se od jula sve strane baviti implementacijom već dogovorenog i to je jedan od razloga zašto je Macron ušao u polemiku sa Haradinajem. Tu će biti i Amerikanci, a vođe su spremne da se napravi konferencija lidera u jednom momentu. I to ne jedna.

Kad kažete vođe, na koga mislite? Pa, dijalog su i do sada vodili predsjednici Srbije i Kosova.

– Glavni u pregovorima će sada biti Evropska komisija, Nemačka, Francuska i najverovatnije SAD. Konačno, po reakcijama koje je ovaj sastanak izazvao, vidi se da je urađeno mnogo više nego što sam lično očekivao. Naprosto, odbijanje svega što im je rečeno u Berlinu i nastavak svađa u regionu govori o velikoj nesigurnosti i nespremnosti lidera da se prebace na novi format dijaloga, odnosno da ispune ono što se od njih traži.

U vezi sa svađama lidera Balkana, čini se da je Vučiću, na primjer, teže palo ono što je kazao predsjedavajući Saveta ministara Bosne i Hercegovine Denis Zvizdić nego ono što je čuo od Merkel ili Macrona. Kasnije u sličnom tonu Zvizdićevu izjavu komentarišu i Dačić i Vulin. Zašto je Zvizdićeva izjava toliko zaboljela?

– Šta je njegov najstrašniji greh? Što je rekao isto što i Merkel i Macron. On se nije mešao u ono to će se dogoditi u pregovorima Beograda i Prištine, već je rekao da BiH ima snage da ne dozvoli njeno rasparčavanje. I zašto je to nekoga iznerviralo? Zato što nisu ni očekivali da će biti tu, a ni da će tako nešto biti izrečeno iz BiH. Bilo je očekivano da Dodik bude pozvan, a on ne bi tako govorio.

JANJIĆ: RJEŠENJE KOSOVA BIĆE SLIČNO ONOM O DVIJE NJEMAČKE / MEDIJA CENTAR BEOGRAD

Zvizdićeva je poruka da je BiH država, a da je RS entitet, mada to uopšte nije bilo predmet rasprave. Zvizdić je jasno stavio do znanja da se slaže sa domaćinima sastanka u Berlinu, baš kao i Đukanović, smetalo to nekome ili ne.

Tu je i Tači, koji odavno prisvaja Preševo, Bujanovac i Medveđu. On takođe poslije sastanka kaže da će “pomirenje biti nemoguće za onoliko vremena za koliko Srbija i BiH ne budu priznale nezavisnost Kosova”. Otkud BiH u ovoj priči?

– Pa Tači priča o svom krajnjem snu. Da svi priznaju Kosovo i da još uzme ponešto poput Preševa ili Bujanovca. On svakako gubi političku orijentaciju, jer je i on kao i sva albanska elita dugo igrao na to da je nezavisnost Kosova garantovana. Sada je jasno da nije. I to su mogli da vide i u Berlinu. To će biti nekakvo rešenje slično onom o dve Nemačke, a to nije puno priznanje Kosova. Tači je izgubio širu perspektivu, jer Kosovo neće priznati članice Unije. Neće ga sigurno priznati ni Kina. Možda bi najlakše bilo dogovoriti se sa Rusima. Ono što sada sledi jesu pregovori, sporazum, puna normalizacija pa ponovo sve, jer ovo je pitanje koje se ne može jednom zasvagda rešiti, a to je ono što su želeli Tači i Vučić.

Zašto je nemoguće danas zauvek rešiti problem Kosova?

– Zato što je ovo pitanje usko vezano za pitanje NATO-a. Sem Srbije i Republike Srpske, svi drugi hoće u NATO, a NATO ne želi rusku platformu na Zapadnom Balkanu.

Objasnite nam to.

– Može se dozvoliti jednoj Austriji da bude u EU, a ne i NATO-u, jer je njena neutralnost rezultat poraza nacizma, ali ne i Srbiji. Pogrešno je izvlačiti pravilo iz izuzetka. Kad još tome dodamo nazovi vojnu neutralnost koja se sve više pretvara u anti NATO-politiku i stvaranje široke platforme za uticaj Rusije u otežavanju širenja NATO-a na celu Evropu, došli smo do suštine problema.

Šta Dačić ne zna

Dakle, došlo se ponovo do izbora, do odluka koje nisu lake. I zato bole primeri Mila Đukanovića ili Severne Makedonije, jer su oni direktan dokaz jedinog mogućeg odgovora.

Vezano za NATO, Dačić ovih dana tvrdi da Srbija i BiH nikada neće ući u NATO. Zašto je pozicija Bosne i Hercegovine toliko važna za Beograd i čini li Srbija štetu komšijama ovakvim stavom ili je posrijedi samo principijelnost?

– Time se blokira razvoj BiH, koja je svoju sudbinu sada aktivno vezala za problem rešavanja Kosova. To je Dodik uradio tokom 2015. i 2016. godine. Do tada je pričao o referendumu kakav je sproveden u Crnoj Gori, a onda je otvoreno rekao “kako Kosovo tako i RS”, potpuno zaboravljajući da RS ima međunarodnim ugovorom garantovan status entiteta, a ne nezavisne nacionalne države. Time je snizio značaj RS-a, a podigao Kosovo, koje se ne može pozvati ni na jedan međunarodni ugovor kakav je ugovor iz Daytona. Time je naneta i šteta pregovaračkoj poziciji Srbije.

Otvoren je prostor da se Srbiji pripiše politika menjanja granica i prekrajanja Zapadnog Balkana, a to je pitanje regionalne bezbednosti. A kad je u pitanju regionalna bezbednost, Srbija nema nikakve šanse sa antinatovskom politikom. Ona u takvom položaju neće dobiti ni priliku da obrazlaže a kamoli da realizuje svoje ideje. Nije mi jasno šta Dačić zna, a šta ne zna. Samo znam da u politici, istoriji i životu nikada ne treba reći nikada. Posebno, kako to Dačić zna da će Dodik doveka vladati RS-om, pa može da mu garantuje da BiH neće ući u NATO?

Jelena Aleksić (Oslobođenje)