Kliker.info

Đorđe Balašević, poznati kantautor, obradovao je nedavno svoju publiku sa četiri iznenadna koncerta. Uskoro će početi da snima i film „Kao rani mraz“, nova knjiga lagano napreduje, a njegova borba s vjetrenjačama ne  prestaje. U intervjuu za „Blic“ Đole govori o životu u Srbiji, muzici i kaže da mu je prošla godina bila jedna od najgorih…

U kojoj je fazi rad na filmu „Kao rani mraz“?

.banner_text_link{
text-align: right
}
.banner_text_link a{
font-size: 12px;
color: #ccc
}
.banner_text_link a span{
font-size: 10px;
}
.banner_text_link a:hover{
color: #666
}- Ogroman je posao oko priprema, ali male sabotaže, smicalice, ometanja ukazuju nam na to da smo na dobrom putu da snimimo film kakav se od nas i očekuje. Otežava nam to što ne želimo ikog da prevarimo, da se talimo, što iza nas ne stoji neka perionica love ili kontroverzni lobi koji kontroliše sve od donošenja ustavnih amandmana pa do učinka prosjaka na semaforima. Kad smo mu pomenuli „diskreciono pravo“, ministar kulture nas je diskretno uputio na kraj reda, uz objašnjenje da „iz tog kabineta želi da izađe čistog obraza“. Bez brige, prijavićemo se i na taj konkurs, pa i mi o svom obrazu pomalo brinemo nekih tridesetak Javnih Godina, sedam i po ministarskih mandata…

Jesu li sve uloge podjeljene i ko je na spisku glumaca?
– Kasting je obavljen, biće puno klinaca, kako je i obećano, a od prijatelja kojima smo se prvima obratili svoj načelni pristanak su nam dali Miki Manojlović, Svetozar Cvetković, Peđa Bjelac iz Praga, pa zatim Mira Banjac, dakako, koja je ponudu da igra skeledžiju prihvatila oduševljena što će opet glumiti „muškaraču“. Posebno smo zamolili Đuzu Stoiljkovića da nađe malo vremena za nas, a iz naše porodice prošle su dve devojke, Jovana i Olivera, s tim da ovu drugu još nagovaramo jer je prezauzeta producentsko-organizacionim obavezama.

Da li je Rade Šerbedžija prihvatio javnu ponudu da učestvuje u filmu i da li ćete možda 8. januara na njegovom koncertu održati i prvu javnu probu?
– Radetu sam odavno rekao da uloga Vase nije pisana za njega, nego je prije pisana „po njemu“, kao da mi je pozirao za nju. Naše porodice prijateljuju „na svim nivoima“, i žao mi je što se zbog (uglavnom Radetove) zauzetosti viđamo tako retko. Bili smo svega par puta i na sceni zajedno, ali hemija koja se pri tom desila govori da nam probe ne trebaju. Nas dvojica smo probali sve što vrijedi probati u ovom životu…

Kakav je utisak na vas ostavio ponovni susret s publikom u Centru „Sava“?
– Beograd mi je važniji nego što se čini i ne želim da mi i te uspomene budu naružene. Pojavio sam se kao gost kod dva prividno različita prijatelja, kod Miroslava u „Areni“, pred petnaestak hiljada narodnjaka, i kod Radeta, u Centru „Sava“, na svom terenu, gdje sam izborio sto dvadeset i nešto pobjeda zaredom i oba puta sam dočekan od publike kao rođak. No, nekim rođacima se i radujemo zato što ih viđamo samo par puta godišnje? Ne mislim da ću skoro raditi koncert u Beogradu, a trudiću se da se ni kao gost ne navadim. Dok me ne zaborave pomodari koji su na koncerte dolazili jer je to u trendu, a prije nego što me zaborave svi oni koji su novogodišnjim čarolijama doprinosili i više nego ja…

Pred kraj prošle godine napravili ste mini-turneju. Kako je došlo do toga?
– Ta „publika“ ima srce koje se izdaleka čuje, nema potrebe da se opipavamo. Nastupam kad me se ljudi zažele, i kad se ja zaželim njih. Imam neke zamisli oko knjige koju dovršavam, i to se potrefilo sa pozivima prijatelja iz Gradske kuće u Subotici, Ješe iz Inđije, i Boguna iz Bača. Kad su me zvaničnici Centra „Sava“ zbunjeno pitali otkud to da gostujem u Baču, odgovorio sam im: Pa kad je sala u Selenči zauzeta? Raka Radović, predsednik opštine Trstenik, sačekao nas je pred crkvom, čuvajući nam mesto za parking. Primali su me kojekakvi predsjednici, ali to nisam doživeo. Vejao je sneg, izgledalo je da se društvo skupilo oko klavira, a meni je, eto, zapao mikrofon. Nije to bila turneja, niti će se nastaviti, četiri recitalčića, ništa više…

Kakav je osećaj kada vam sedam godina nakon demokratskih promjena u Srbiji zabrane koncert?
– Ništa senzacionalno. Otkad je krajem devedesetih u novosadskom radiju na staklu režije okačena cedulja „Balaševića ne emitovati!“, ništa me više ne pogađa. U slučaju Stare Pazove jednostavno su neki lokalci htjeli da se malo dodvore gazdama, ne konsultujući ih prethodno. Naravno da je „sa vrha“ stigao demant i poziv da nastupim „kad god želim“. Vučić je dovoljno perfidan da zna da je najsigurnije da neću nastupiti ako me on pozove. Ovakav sam i onakav, ali nema tih trista soma eura za koje ću ja zaplesati ponoćni valcer s radikalkom. Ništa lično, nema tu ni mržnje ni zadojenosti, samo malo preostalih principa. Žao mi je Stare Pazove, dobra je to varoš, ne zaslužuje predsjednika koji se bavi „podobnostima“. Publiku u Inđiji podsjetio sam na dva stuba s anđelima koja su podignuta u znak zahvalnosti na mjestu gde se u tamo nekom veku epidemija kuge zaustavila pred obližnjom Rumom. Rekoh im da je neka mentalna kuga krenula prema njima preko Zemuna, Batajnice, obe Pazove, i da dižu stubove s anđelima kod motela „Volan“, dok je još vreme. Imam ja gdje, imaju valjda gdje i Pazovčani, oni najbolje znaju…

Šta mislite o političkoj situaciji, da li podrška Tadiću znači vaš ozbiljniji politički anganžman?
– Podrška Borisu je pitanje dosljednosti, i dao bih je svakom kandidatu s ove strane razuma. Naša politička situacija je licemerna, cinična, kao i sve ostalo u zemlji i ko god da se upusti u raspetljavanje, naići će na reakcije podjeljene matematički, kao birački glasovi. Izguraću svoju posvećenost promjenama do kraja, mislim da je to pošteno, i nadam se da će se stvari odvijati tako da nakon 11. maja više nikad neću morati da se pentram na pozornicu na kojoj nema muzičkih instrumenata…

Da li ste zadovoljni postignutim u prošloj godini?
– Prošla godina bila mi je jedna od najgorih u životu, i iskreno se nadam da joj naredne neće konkurisati u tome, jer sam gotov. Nisam bio od velike koristi, suočio sam se s najgorim šljamom koji gamiže ovom planetom i stigla su me razočaranja koja nas obično i stignu kad usporimo na krivinama zrelih godina. Srećom, Jovana, Jelena i Aleksa vratili su me u igru svojim uspjesima i kreativnošću, tako da su lepi poslednji trenuci godine poništili njen ružni početak. Ne mislim da se nečega možeš rešiti okretanjem stranice na kalendaru, ali mi je ipak drago da je dve hiljade sedma prošla, mater joj…

Imate li vremena za pisanje, napreduje li knjiga?
– Olja je preuzela većinu ogromnog tereta priprema filma na sebe, tako da sam nastavio rad na davno započetoj knjizi o djetinjstvu. U njoj nema aktuelnosti, politike, vulgarnosti, i na pomenutim koncertima uvjerio sam se da nove priče publiku razgaljuju koliko i mene dok sam ih pisao, što je odličan znak. No, svaka čast mom djetinjstvu, ali Aleksino djetinjstvo je to koje je na snazi. Zbog Alekse meni ne pada na pamet da bježim u ljepša vremena, nego da živim u ljepšim vremenima, ponovo…

Da li radite i na novim pesmama, novom studijskom albumu?
– Nove pjesme zamišljene su kao „muzika iz romana“, neke od njih sam čak i izveo, onako, u radnoj verziji na ovim malim koncertima, i svi su gurali mobilne telefone da ih snime. Pa, to im je, kanda, i sudbina, jer ne namjeravam da ih studijski snimim sve dok se ne ovjere u pozorištima širom svijeta. Zamislio sam to kao poklon uz premijeru, promociju, monodramu, koncert, kako god da taj događaj nazovemo do kraja? A telefondžije nek snimaju. I to je neki sport…

Kako porodica Balašević proslavlja Božić?
– U našoj kući Božić se slavio i prije nego što je ovde ponovo ušao u modu. Moj deda je palio sveću i bacao orahe „u ime oca i sina“, daleko prije nego što su svi ovi Naprasno Kršteni i Pokršteni probrali prste kojim će se ubuduće krstiti. Još tad sam naučio da naši praznici vrijede tek onda kad raduju i komšije koje ne slave toga dana. Sječe se kolač, sprema šaran, pasulj, priprema koljivo. Nema trubača, badnjaka, pucnjave uvis, to u Pravoj Vojvodini nikad nije bio običaj…   Neven Đodan (Blic)