Kliker.info

Bivši predsjednik Srbije i aktualni predsjednik opozicijske Socijaldemokratske stranke Boris Tadić smatra da u Srbiji danas postoji ‘sistem prikrivenog političkog nasilja koje može svakog trenutka da eksplodira u najotvoreniju diktaturu’, a za aktualnu vlast tvrdi da je ‘u određenim aspektima čak i opasnija od Miloševićeve, jer je ne samo nedemokratska, nego i nesposobna’.

Ukazuje i kako ‘ciljevi protesta [koji se događaju u Srbiji] ne mogu biti realizovani bez stranaka kao predstavnika građana u Skupštini i mogu odvesti i u anarhiju, a anarhija nije rešenje problema autokratije’. Kaže da ovlasti predsjednika Srbije nisu tako male kako se čini, kao i da nikad nije imao moć kakvu danas ima Aleksandar Vučić.

U razgovoru za Al Jazeeru, Boris Tadić objašnjava i podršku Vuku Jeremiću na predsjedničkim izborima, prognozira političku karijeru Saše Jankovića te predlaže u kom bi smjeru morala početi djelovati srbijanska opozicija.

• Na ulice Beograda ponovno su izašli nezadovoljni građani, uglavnom mladi ljudi, na događanja koje su nazvali ‘protesti protiv diktature’. Žive li, doista, građani Srbije u diktaturi?

– Vučićeva autokratija ogleda se, pre svega, u uništavanju opozicionih stranaka u svrhu nasilnog kreiranja jednostranačkog sistema i jednoumlja, a bez jakih opozicionih stranaka nema ni političke artikulacije građana koji ne podržavaju vlast. Zato su građani danas na ulici, jer je to jedino mesto na kom mogu da izraze svoju volju. Od 2012. medijska strategija vlasti je blaćenje i uništavanje opozicije, a kada imate potpunu kontrolu nad medijima onda je lako stvoriti takvu percepciju kod građana koji decenijama teško žive. Povrh svega je pod izgovorom mera štednje promenjen Zakon o finansiranju političkih organizacija, čime je praktično fizički uništavan opstanak opozicionih stranaka.

U tom ne učestvuju samo stranke vlasti, već i bivše stranke Demokratske opozicije Srbije (DOS) koje su prešle na Vučićevu stranu, beli listići, kvazi intelektualci itd. Svi koju podržavaju tu strategiju zapravo čine da zameci demokratije koju smo ostvarili u petooktobarskoj revoluciji budu lak plen za Vučića, koji vlada svim tehnikama autokrate. Neki koji danas učestvuju u projektu uništavanja stranaka i distanciranja od njih će se za nekoliko godina pitati zašto su napravili tu stratešku grešku, kao što su neki beli listići shvatili posledice svoje besmislene strategije tek nakon izbora 2012. godine.

Autokratija u Srbiji danas je zapravo gora od diktature jer se ovaj sistem predstavlja kao demokratski legitimizujući se i stičući kredibilitet i kroz poverenje i onih koji su bili na strani građanske i demokratske opozicije. Ustvari je to sistem prikrivenog političkog nasilja koje može svakog trenutka da eksplodira u najotvoreniju diktaturu. Greška je izvlačiti zaključke o nepostojanju elemenata diktature u Srbiji kroz poređenje sa npr. Severnom Korejom, jer je na tlu Evrope teško zamisliti diktaturu azijskog tipa. Međutim, po posledicama ti sistemi su isti i ta preobučenost autokratija u demokratsko ruho najsnažnije razara temelje evropskih vrednosti.

Problem je što takav sistem podržavaju i neki predstavnici EU koji su zainteresovani samo za tehnička rešenja na Kosovu i Metohiji, ali ne i za budućnost Srbije u EU. Uprkos tome što zbog ispunjavanja tih zahteva EU podržava ovu vlast, mi se na kraju procesa možemo naći u situaciji da pojedine zemlje blokiraju članstvo Srbije u EU uz argument da u Srbiji ne vladaju evropske vrednosti. Nažalost, aktuelni evropski političari očigledno nemaju vizionarske sposobnosti i ne uviđaju da podrška ovakvom sistemu urušava dugoročno i samu ideju evropskih vrednosti i nedopustivo snižava evropske kriterijume demokratije.

• Često znate reći da ste bili na svim prosvjedima u Beogradu i Srbiji na kojima se branila demokracija od 1968. godine. Opozicijske političke stranke se nisu priključile prosvjedima, a sami prosvjednici su se od njih ogradili. No, smatrate li da je i Vama, stranci koju vodite ili drugim strankama iz opozicije mjesto na prosvjedima koji traju?

– Budući da je najefikasniji instrument Vučićeve autokratije upravo uništavanje opozicionih stranaka, svi oni koji se ograđuju od stranaka su svesno ili nesvesno saučesnici ojačavanja te autokratije. Naravno da stranke ne bi trebalo da se guraju veštački u proteste, ali je takođe pogrešno i što se demonstranti distanciraju od opozicionih stranaka, jer u parlamentarnoj demokratiji njihovi zahtevi mogu biti realizovani samo kroz stranke. Pogrešno je i što se u proglasu protesta izjednačavaju opozicija i vlast u odgovornosti za stanje u državi. To je upravo ono što Vučić želi – da se potpuno unište i obesmisle opozicione stranke kako bi mogao vladati bez ikakve kontrole.

Nisam siguran da su autori zahteva svesni toga, a ni da svi učesnici protesta misle tako. Većina njih su glasali za opozicione kandidate i većina njih ima iste ciljeve kao i opozicione stranke, a nemogućnost dolaska do tog cilja ne leži u nesposobnosti tih stranaka, već u činjenici da su i stranke isto kao i ti građani žrtve antidemokratskog upravljanja zemljom. Ovako definisani ciljevi protesta ne mogu biti realizovani bez stranaka kao predstavnika građana u skupštini i mogu nas na kraju odvesti i u anarhiju. Anarhija nije rešenje problema autokratije.

• Prosvjedi traju desetak dana, a njihovi sudionici konkretizirali su zahtjeve i dali neke rokove aktualnoj vlasti. Možete li prognozirati u kojem smjeru će prosvjedi ići i koliko će dugo trajati?

– Teško je to prognozirati iz više razloga. Tok i uspeh protesta zavisi od zahteva, a zahtevi se prvo svakih nekoliko dana menjaju i idu iz krajnosti u krajnost. Prvobitno su zahtevi bili postavljeni tako da ih je vlast lako mogla ispuniti i postojao je rizik da se suštinska ideja protesta dezavuiše na isti način kao što je Tito dezavuisao 1968. godine, dakle da na kraju ovo budu protesti koji slave Vučića. Zatim su zahtevi izmenjeni u pravcu druge krajnosti – poistovećivanje vlasti i opozicije i postavljanje kontradiktornih zahteva koji istovremeno sadrže anarhistički otklon prema svim strankama i traže pobede koje mogu da iznesu upravo samo stranke i parlament. Tako definisani zahtevi su možda posledica mladosti i neiskustva. I sâm sam, učestvujući u mladosti na protestima, delio slična anarhistička uverenja, ali tek kasnije iskustvo pokaže šta je realno, a šta ne.

• Većina građana koji su izašli na izbore glasala je za Aleksandra Vučića, a Vi ste u prvim izjavama govorili kako iz cijele priče ‘treba izvući pouke i hladne glave analizirati šta se dogodilo’. Kako opozicija odgovara na činjenicu da je gotovo sva vlast u rukama jednog čovjeka i da su na strateškim mjestima ljudi iz Srpske napredne stranke i njenih političkih partnera?

– Potrebno je zaobići kanale političke komunikacije i funkcionisanja stranaka koje kontroliše isključivo Vučić i vlast. Činjenica da se danas protestuje i protiv opozicionih stranaka govori o tome da je nažalost on bio uspešan u toj antidemokratskoj zamisli kreiranja sistema u kom će opozicija biti neorganizovana u nekakvom pretpolitičkom društvu pokreta, a jedina jaka stranka biti SNS. To je zamisao neke kombinacije jednostranačkog i pretpolitičkog sistema. Moramo naći način direktne komunikacije sa građanima, jer se mi danas zapravo borimo protiv posledica propagande i iskrivljenih percepcija, a ne protiv političke opcije. Kada vlast upravlja zemljom isključivo propagandom, onda ne možete da se borite protiv toga politikom.

Odgovor na propagandu je ili isto oružje ili ulica. Opozicija je u prethodnih pet godina gajila nadu da ipak politikom i istinom može da nadjača zaglušujuću propagandu režima. U tome nažalost nismo uspeli, ne zato što smo slabi, već zato što je nivo propagande vlasti poništio demokratska pravila igre. Zato opoziciona borba danas i jeste na ulicama i u glasu građana. Greška opozicionih kandidata je što su uopšte učestvovali u neregularnom izbornom procesu i što taj proces nije na ovakav način blokiran pre izbora. Građani ispravljaju danas tu grešku. Ovo nije pobuna protiv rezultata izbora, nego protiv okolnosti koje su neminovno dovele do takvih rezultata.

• Mogu li se ova vremena u političkom smislu uspoređivati s vremenom vlasti Slobodana Miloševića, ma koliko strašne bile ratne i sankcijske ’90-te?

– Kada je SNS došla na vlast zatekla je već formirane demokratske platforme, razvijenu proevropsku politiku koju su prihvatili, uveliko započet proces evrointegracija, pomirenje u regionu, izgradnju institucija i infrastrukture itd. Međutim, oni nisu bili u stanju čak ni da očuvaju sve ono što smo mi izgradili od Petog oktobra. Ova vlast nije imala ni ratne okolnosti, ni okolnosti svetske ekonomske krize ni agresivnu ekstremnu opoziciju na ulicama.

Jedini razlog za njihov neuspeh je njihova nesposobnost. Mi smo gradili demokratsku državu i institucije iz temelja na pepelu devedestih godina i održavali životni standard građana i nivo investicija daleko veći od današnjeg u vreme katastrofalne svetske ekonomske krize i okolnostima suočavanja sa najvećim međunarodnim izazovima. Ova vlast je u određenim aspektima čak i opasnija od Miloševićeve, jer je ne samo nedemokratska, nego i nesposobna. Njihova nesposobnost se najbolje ogleda u tome što im je i sada nakon pet godina vlasti izgovor za svaki neuspeh i dalje optužba na račun prethodne vlasti. Zamislite da smo mi, umesto što smo rešavali probleme, za sve krivili Miloševića koji je bio naš prethodnik.

• Kad se danas vratite u predizborno vrijeme, prihvaćate li činjenicu da je ideja o nestranačkim kandidatima opozicije bila loše rješenje? I je li se opozicija mogla dogovoriti oko jednog kandidata, kao prije 16-17 godina?

– Sve vreme sam se zalagao za jednog zajedničkog kandidata, kao što sam se i pred prošle parlamentarne izbore zalagao za to da građanska demokratska opozicija izađe na izbore u jednoj koloni. Izborni rezultati i jednih i drugih izbora su pokazali da sam nažalost bio u pravu. Prošle izbore bismo završili kao druga najjača politička snaga u zemlji, a ne kao rascepkana opozicija, a na ovim izborima bi naš kandidat sigurno ušao u drugi krug. Volja građana je bila da kandidati budu nestranačke ličnosti i stranka koju vodim je poštovala tu volju podržavajući nestranačkog kandidata.

Međutim, danas je jasno da ni problem ni rešenje ne zavise od toga da li je kandidat stranački ili nestranački. Rešenje je u uniji ili savezu građanskih demokratskih stranaka, a svakako ne u prihvatanju pretpolitičkog trenda koji diktira upravo Vučić, a koji se odnosi na distanciranje od stranaka i formiranje nekakvih pokreta. Ovi izbori su, nažalost, pokazali da nijedan od vanstranačkih kandidata nije imao potencijal da objedini političke snage građanske i demokratske opozicije.

Dakle, ne leži potencijal pobednika u vanstranačkom predznaku, već mogućnosti da objedini opoziciju. To je uvek bilo pravilo u društvima poput našeg koje ima političku kulturu sklonu autoritarnoj vlasti i to pokazuju ne samo sva istraživanja, nego i istorijsko iskustvo. Kada je to u našoj istoriji bio smenjen neki autokrata, a da nije došlo do kritičnog ujedinjavanja opozicionih snaga?

• Podržali ste kandidata koji je jako loše prošao na izborima. Zbog čega ste pružili podršku baš Vuku Jeremiću? I da li bi Jeremić bio idealno rješenje za zajedničkog kandidata?

– S obzirom na okolnosti u kojima je proticala kampanja rezultat koji je Jeremić ostvario je ispod očekivanih, ali ne bih rekao da je jako loš. Kriterijum nam je bio da podržimo kandidata koji ima veću šansu da uđe u drugi krug. Istraživanja su u tom trenutku pokazivala da Jeremić ima najviše šansi za to. Međutim, nakon brutalnih napada režimskih i necivilizovanih medija i grešaka u njegovoj kampanji, nažalost, izgubio je početnu prednost. Poštovali smo njegov zahtev i nismo učestvovali u kampanji. Da jesmo i da je iskoristio naše iskustvo siguran sam da bi ostvario daleko bolji rezultat. Stavili smo mu na raspolaganje celokupnu stranačku infrastrukturu, ali to nije bilo dovoljno.

Idealno rešenje za zajedničkog kandidata bi bio onaj kandidat koji bi uspeo da objedini opoziciju. Kada smo se već našli u okolnostima da imamo dva kandidata predlagao sam da jedan bude zajednički predsednički kandidat, a drugi kandidat za premijera. Nažalost, i taj predlog je bio odbijen. A zamislite da smo na ovim izborima nastupili sa jednim kandidatom, a sada u okolnostima mogućih vanrednih parlamentarnih izbora imali drugog zajedničkog kandidata za premijera. Imali bismo šansu da pobedimo i na jednim i na drugim izborima. Neverovatno je da je opozicija u Srbiji između dve pobede i jednog poraza izabrala ovo drugo.

• Iako se stalno ponavlja kako predsjednik Srbije ima ovlasti engleske kraljice, očito to u stvarnom političkom životu nije tako. Smatrate li da za budućnost parlamentarne demokracije u Srbiji treba dodatno ograničiti predsjedničke ovlasti?

– Nije suština demokratije u ograničavanju nadležnosti predsednika, jer kada bi tako bilo onda bi svaki predsednički sistem u razvijenim demokratijama poput SAD i Francuske bio autokratski. Demokratija ne počiva na suspendovanju nadležnosti, već na legitimnosti vlasti. Osim toga, zabluda je da su nadležnosti predsednika u Srbiji male i to što se Tomislav Nikolić ponašao kao engleska kraljica je zato što nije koristio sve Ustavom i zakonom propisane nadležnosti, a ne što ih se držao. On je svesno i dobrovoljno odabrao lagodnu poziciju engleske kraljice i njegov lični odnos prema predsedničkoj funkciji ne treba mešati sa ustavnim ovlašćenjima koje je imao.

Predsednik u Srbiji itekako ima izvršne nadležnosti, pre svega u bezbednosnom sektoru kao predsedavajući Saveta za nacionalnu bezbednost koji direktno postavlja sekretara saveta koji istovremeno i upravlja Biroom za koordinaciju službi bezbednosti. Nikolić je na to mesto postavio Vučića i obećao da će ga smeniti sa tog mesta kada postane premijer. Naravno, to se nije desilo i Vučić i danas obavlja tu funkciju.

Dakle, Vučić je u jednom trenutku bio i prvi potpredsednik vlade, i član Saveta za nacionalnu bezbednost kao ministar odbrane i sekretar Saveta. Vučić je tu funkciju obavljao i kao premijer, a poseban apsurd će biti ako nastavlja da je obavlja i kao predsednik. On će u tom slučaju biti i predsednik države, i predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, i sekretar tog saveta. To će značiti da će Vučić kontrolisati i koordinisati sam sebe i da će jedino sam sebe moći da smeni. Niko nikada u novijoj istoriji nije imao veću moć bez ikakve kontrole u bezbednosnom sektoru. U moje vreme tu funkciju je obavljao Miodrag Rakić, ali on istovremeno nije obavljao nijednu državnu, pa čak ni stranačku, funkciju i kao sekretar Saveta nije imao pravo glasa. Na tom primeru možete videti razliku u upravljanju zemljom tokom mog mandata i danas.

• Tvrdite da ‘politika postaje opasna za društvo zbog propagande, manipulacije, ubeđivanja, zaglupljivanja nacije, a da se mediji (zlo)upotrebljavaju na prilično brutalan način, u čemu se Vučić bolje snalazi od građanske demokratske Srbije’. Što se mora dogoditi u Srbiji da se stvari u političkom smislu promijene i kako u tom procesu mora reagirati opozicija?

– Potrebno je smanjiti asimetriju vlasti i opozicije. Još na početku vlasti SNS-a predvideo sam stvaranje te asimetrije i upozoravao na pogubne posledice tog procesa. Asimetrija vlasti i opozicije karakteristična je za nedemokratska društva i zato je bitno raditi na ojačavanju demokratije u Srbiji. Za to je neophodno ojačavanje opozicije kroz ujedinjenje da bi takva opozicija imala snagu da smeni vlast koja generiše takav antidemokratski način upravljanja zemljom. Posle pet godina ove vlasti, nerealno je očekivati da će ova vlast, koja je poništila sva demokratska postignuća, iznenada dobiti neku novu svest i dozvoliti ojačavanje opozicionih stranaka. Međutim, zakonomerno se takvi sistemi na kraju okreću sami protiv sebe, jer, kao što sam više puta ponovio, možete ukinuti opozicione stranke, ali ne i građane koji vas ne podržavaju.

Bez unije stranaka nema promjene vlasti

Mladen Obrenović (Aljazeera)