Kliker.info

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.Elem, prijavio se Suljo u onu, kako se zove, Islamsku državu, otišao u Siriju i tamo poginuo u samoubilačkoj misiji, a Muju dopalo da javi Suljinoj majci Šemsi. “Joooj”, zakukala starica, “kako ja sad mogu dolje da ga barem još jednom poljubim?”

Piše : Boris Dežulović (Oslobođenje)

“Nikako”, odgovorio joj Mujo, “raznio se bombom sav, nema glave.” “Makar u ruku”, neutješna je Suljina majka. “Nema, tetka Šemso, nema ni ruku.” “Pa u rame, u nogu, bilo đe, samo da ga majka poljubi!”, ne da se ona. “Nema”, opet će Mujo, “nema ni glave, ni ruku, ni nogu”. “Pa šta ima?”, slomila se starica. “Ništa”, odgovorio ovaj, “šta ima kod vas?”

Tako otprilike, kao u vicu o Sulji u Siriji, izgleda intenzivna potraga za teroristima iz Islamske države po Bosni i Hercegovini. Malo-malo, pročuje se tako da u zabitoj nekoj Pički Materinoj Donjoj u nepristupačnim područjima pičko-materinskog kantona postoji kamp za obuku islamskih terorista, proširi se glas da je navodno Suljo iz Materine Donje poginuo u Siriji, sav se, kažu, raznio bombom, pa nagrnu u selu novinari, fotografi i kamermani tražiti kamp ograđen bodljikavom žicom i bradate kadete u džipovima s arapskim registracijama, naoružane kalašnjikovima i crnim zastavama ISIL-a. Ili, dobro, barem mrke bradate Arape, ili neku kuću s izvješenom crnom zastavom, ili kakav terenac arapskih registracija. Ili neki automobil bilo kojih stranih registracija, ili bilo koji automobil, bilo koju kuću, bilo šta zapravo, makar nekog zbunjenog seljaka pred neožbukanom kućom, pa da ga dramatičnim glasom upitaju “imal kampa?”, a ovaj da im kratko odgovori: “Nema.”

“Imal onda Islamske države?”, nastavlja hrabri reporter u pancir košulji s natpisom PRESS, “imal terorista, arapskih šejhova, džipova, oružja?” “Jok”, jednostavno odgovori ovaj. “Pa šta ima?”, ne da se reporter. “Ništa”, veselo će seljak, “šta ima kod vas?”

Navečer, jasna stvar, u televizijskom dnevniku objave uzbudljivu, napetu reportažu iz Pičke Materine Donje, uz nekoliko izvanrednih kadrova table s nazivom sela, kaljava puta i neožbukanih kuća ispred kojih laju kerovi, te skrivenom kamerom zabilježenim riječima uplašenih seljaka, i dramatičnim reporterovim zaključkom kako se stanovnici strahom okovane Materine Donje sa strepnjom raspituju je li i ostatak Bosne i Hercegovine već pao pod Kalifat: “Šta ima kod vas?”

Upravo tako, na primjer, izgledao je nedavni prilog Radio-televizije Republike Srpske iz sela Ošve kraj Maglaja, gdje su novinari navodno locirali kamp za obuku terorista Islamske države, iz kojega bosanskohercegovački mladići odlaze u džihad na Bliski istok. Selo Ošve je prije rata, obavještava nas reporter, bilo srpsko, a sada je u njemu ostalo samo nekoliko Srba, među kojima i Nebojša, koji na pitanje reportera kako izgleda život s komšijama Bošnjacima odgovara: “Sa svima njima kontaktiram, pozdravljamo se i tako, normalno.”

“Imate li problema?”, nastavlja hrabri reporter, a Nebojša uz osmijeh odmahuje rukom: “Ma kakvih problema, nikad!” Reporter se, međutim, ne da obeshrabriti, pa nalazi i starog Srbina Blagoju, ne bi li bio bolje sreće. “Živite li sami?”, pita ga, a starac odgovara potvrdno. “Pa imate li straha?”, ne da se uporni novinar. “Ne, ništa”, odgovara Blagoja, “više puta i zaspim u nezaključanoj kući.” “Dobro”, sad već očajnički reporter pokušava od Blagoja izvući bilo što, “a jel vam neugodno kad prođu onako…?” “Nije, ništa”, jednostavno mu je odvrnuo veseli starac, i ja sam, očiju mi, samo čekao da doda: “A šta ima kod vas?”

I to je bilo to. Nebojša i Blagoja jedina su dva insana s kojima je reporter RTRS-a razgovarao u Ošvama kraj Maglaja, jedan se s muslimanima “normalno pozdravlja”, drugi mirno “spava u nezaključanoj kući”, ni jedan ni drugi nemaju nikakvih problema, i trebali su – mora se priznati – upravo titanski napor i božanski talent da se od tih par rečenica, uz nekoliko kadrova kuća i kerova, zgovna na kraju prilog o stravi i užasu u Ošvama, srcu tame na Balkanu, gnijezdu islamskih terorista i strašnom kalifatu nadomak Maglaja.

Ima li vehabija, selefija, terorista i Islamske države u selu Ošve ja, naravno, ne znam, ali znam ovo: onako kako sam tu uznemirujuću vijest čuo i vidio na televiziji Republike Srpske, jednako sam mogao saznati da je bilo koje selo ili gradić u Bosni i Hercegovini gnijezdo Islamske države. Dva bezbrižna Srbina koja će u kameru ispričati kako nemaju nikakvih problema našao bih vjerojatno i u Banjoj Luci, ima takvih, jebiga, i u Laktašima i u Beogradu – mogu i dva Hrvata u Širokom ili Posušju, možda i bolje – ne nedostaje ni tamo ni ovamo neožbukanih kuća da ih se izdaleka zumira drhtavom kamerom, i eto priloga o Posušju kao metropoli bosanskog kalifata, ili Laktašima kao balkanskoj bazi Islamske države.

S potpuno istim kadrovima table s nazivom sela, kaljavim putem, neožbukanim kućama i kerom koji laje, s ista dva nesretna Srbina i istim njihovim rečenicama, mogla je to, štoviše, biti i reportaža – svakako mnogo uvjerljivija – o idiličnom selu Ošvama i vjekovnom tamošnjem suživotu Bošnjaka i Srba, koji se srdačno pozdravljaju i bez straha spavaju u nezaključanim kućama. Mogao je to, najzad, biti prilog o baš bilo čemu: o neobičnom selu, na primjer, u kojemu se nitko u pamćenoj historiji razbolio nije – “imate li problema?”, pitao bi reporter, a Nebojša uz osmijeh odmahnuo rukom, “ma kakvih problema, nikad” – o erupciji probuđenog vulkana na planini Ozren, invaziji vanzemaljaca nad Maglajem, “sa svima njima kontaktiram, pozdravljamo se i tako, normalno”, ili, štajaznam, brdskoj biciklističkoj utrci golih švedskih manekenki od Ošve do Ravne. “Jel vam neugodno kad prođu onako…?”, pitao bi reporter starog Blagoju, a ovaj bi se vragolasto nasmijao: “Nije, ništa.”

U strahu su, kako znamo, velike oči, a neobično mali mozak. U paranoji pak – kako vidimo – oči su veličine lubenice, a mozak kao borovnica. A kalifobična paranoja dosegla je snježne vrhunce, pod kojima je, eto, svako zabijeno selo vehabijski kamp, a svaki musliman što ga vjera prebaci namah ubojica i terorist.

Ima li u Ošvama kraj Maglaja kampa, instruktora, kalašnjikova, terorista i Islamske države ja, rekoh, ne znam, ali ako ima, pored prekaljenih reportera RTRS-a – koji od svega toga, u selu s ukupno dvadeset kuća, nađu samo dva bezbrižna Srbina – nema za Kalifat straha. Sve je u Bosni i Hercegovini propalo, to je točno, ali malo što je tako tužnim strmoglavom propalo kao nadaleko nekad čuvena srpska propaganda.

Risto Đogo, da je živ, odmah bi se bacio u Zvorničko jezero. “Šta ima u Ošvama?”, pitao bi u njegovo vrijeme urednik, a majstor bi odgovorio: “Nema kampa, nema instruktora, nema terorista, nema Islamske države – nema čega nema.”