Akademik Esad Duraković predviđa : Očekujem reaktiviranje februarskog bunta naroda u Bosni i Hercegovini
Dr. Esad Duraković, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, filolog, orijentalista, arabist, prevodilac, književni kritičar, govori o stanju u akademskoj zajednici, budućnosti BiH, te o tome zbog čega su se razvodnili februarski protesti i plenumi.
RSE: Profesore Durakoviću, da li smatrate da bi akademici i cijela akademska zajednica u BiH trebala da bude aktivnija prema društvenim zbivanjima i svemu što se dešava u zemlji danas?
Duraković: Naravno da bi trebala biti aktivnija. To je ono o čemu sam ja mnoštvo puta govorio i u elektronskim i u prinatnima medijima. Začuđujuće je i zaslužuje prezir ponašanje većine članova akademske zajednice, koji nisu na nivou zadatka, ni na nivou situacije. Većina njih uporno šute o svemu, čast izuzecima. Većina njih pretvorili su se u tezgare, ljude koji su nabacili ruksake na leđa, hodaju okolo od univerziteta do univreziteta, po tim divljim univerzitetima kojima daju legitimitet svojim zvanjima, koji zapravo devastiraju kvalitet visokog obrazovanja – i ne pišu, ne govore, ne javljaju se, o svemu šute. Mislim da je to sramno. I da se akademska zajednica ne bori ni za vlastitu poziciju. To je jedna vrsta učmalosti, inercije, apatije koju ja apsolutno ne mogu da shvatim.
RSE: Mi smo nedavno imali proteste u BiH. Koliko se aktivizam i mladih ljudi, studenata, i akadamske zajednice uopšte isplati? I da li je to o čemu ste sada prethodno govorili upravo problem da se iz protesta i iz plenuma nije moglo razviti ništa ozbiljnije?
Duraković: Kad su krenule februarske demonstracije, se sjećam – bijaše to 7. februara, ja sam se jako obradovao, jer sam, pored akademske zajednice, optuživao i javnost – tvrdio sam, zapravo, da mi nemamo javnosti, nemamo javno mnijenje, da je ono isto kao i akademska zajednica učmalo, apatično itd. – i mislio sam da je to dobro. Međutim, opravdani zahtjevi naroda, ljudi kojima nije više ni do čega, koji su na ivici egzistencije, usmjereni su u jednom trenutku u pogrešnom pravcu i to je preraslo u rušenje institucija. Vlast treba rušiti, vlast treba napadati, vlast treba kritizirati, ali mora se razlikovati šta je protest ili rušenje vlasti, a šta je rušenje institucija. Institucije se moraju čuvati. Ja mislim da je tu otišlo sve u pogrešnom smjeru i ja očekujem da će se taj inicijalni, februarski bunt naroda reaktivirati i da će ljudi biti pametniji, a istovremeno i istrajniji. Jer čini mi se da se i plenum i sve ovo iscrpilo, takav ja dojam imam, da se pasivizira ponovo, a to nije dobro jer sljedeći val, sljedeći cunami može biti još teži i još ozbiljniji i opasniji.
RSE: Šta je po vašem mišljenju trenutno najveći problem u BiH?
Duraković: Većina ljudi, pa i ovi demonstranti o kojima smo govorili maločas, misli da su najveći problem političari. Oni su strašan problem. Ali oni nisu glavni problem po mom dubokom uvjerenju. Jer postoji nešto što njima daje uvjete da rade, da opstaju, postoji nešto što njiih proizvodi. A to su dva faktora: prvo je međunarodna zajednica koja nas je konstruirala tako da se mi ne možemo dogovoriti, a stalno nam govore: „Mi nećemo ništa učiniti, vi se sami dogovorite.“ Drugo, ono što narod ne zna, jeste po mom uvjerenju općenito sistem pravosuđa u BiH – tužilaštva, sudovi općenito itd., koji ne rade svoj posao. Kada bi pravosudne institucije procesuirale političke lopovluke, nekompetnetnosti itd., onda bi to osujetilo dalje političke devastacije ove zemlje. Dakle, međunarodna zajednica mora Bosni i Hercegovini pomoći tako da dođu do kvalitetnog ustava – nisam ja ni za kakav unitarizam nego za funkcionalnu BiH. I mora se nešto učiniti sa pravosudnim institucijama da konačno počnu raditi svoj posao, jer one svojom pasivnošću sve ovo omogućavaju.
RSE: Nedavno ste u Upravnom odboru (UO) Senata Univerziteta u Sarajevu dali ostavku. To je bio čin kako biste ukazali na uticaj politike na Univerzitet i na manjak autonomije nečega što bi trebalo da ima apsolutnu autonomiju. Koliko je, dakle, Univerzitet u Sarajevu danas autonomna institucija?
Duraković: Ja mislim da javnost nije svjesna o čemu se radi i biću toliko radikalan pa ću reći da čak ni Senat Univerziteta u Sarajevu nije svjestan u kojoj je situaciji i šta se zapravo zbiva, jer je reakcija Senata na moju ostavku, a Senat me izabrao ogromnim brojem glasova, bila mlaka, gotovo nikakva. Ja sam htio svojom ostavkom upozoriti Senat i javnost na to šta se događa na Univerzitetu u Sarajevu. Međutim, reakcije su bile vrlo mlake, gotovo nikakve. To je prošlo gluho. O čemu se radi? Vlada Kantona Sarajevo je formirala UO tako da je većina članova UO iz vlade. Samo četiri člana su iz reda profesora Univerziteta, plus jedan student. A Univerzitet ima 28 fakulteta, plus četiri naučnoistraživačka instituta itd., to je nešto jako veliko. Vlada je takvim formiranjem UO stavila pod punu političku kontrolu Univerzitet u Sarajevu, te silne fakultete. Kada se raspravljalo o poslovniku po kome će raditi taj UO – duže od osam sati se vodila rasprava – ja sam insistirao da se barem odluke u tako formiranom UO donose na način da ne može biti preglasana akademska zajednica kada su njeni vitalni interesi u pitanju. Međutim, to nije prošlo i ja sam onda odlučio da dam ostavku jer neću da svojim dizanjem ruke, svojim prisustvom dajem legitimitet i legalitet odlukama vlade, a može se očekivati da bude i konfliktnih situacija između vlade i Univerziteta. Vlada je takvim UO i takvim poslovnikom stavila pod punu kontrolu Univerzitet u Sarajevu, koji je najveći u ovoj zemlji i koji je najvažniji, koji je neki zamajac budućnosti, koji bi trebao biti neki nukleus budućih promjena. Vlada, koja je apsolutno nekompetentna, pogotovo tada je bila, stavila je to pod svoju punu kontrolu. To je jedan dramatičan trenutak, bez pretjerivanja, u razvoju Univerziteta i ja ne mogu da učestvujem u tome. Uostalom, po mom uvjerenju – a ja sam čitav život na univerzitetima, od Beograda, preko Prištine, do Sarajeva – jedna od najvećih tekovina modernog, civiliziranog svijeta jeste autonomija univerziteta. Sarajevski integrirani Univerzitet je izgubio tu autonomiju možda i on sam nije svjestan toga.
RSE: Profesore Durakoviću, koliko se uz BiH danas uvažavaju mišljenja, analize i studije naučnih radnika?
Duraković: Situacija je tom pogledu dramatična zato što ne samo da se ne uvažavaju mišljenja naučnika, i akademske zajednice općenito, nego postoji jedna netrpeljivost između političkih struktura i naučne zajednice, odnosno nauke, jer nauka je prepuštena sama sebi, ona je potpuno u zapećku. Mislim čak da političke strukture, koje bi trebalo da je stimuliraju, imaju neku vrstu kompleksa pred naučnicima jer ne slušaju ih, a naučnici se sa svoje strane ponašaju konformistički i ne čine gotovo ništa da bi promijenili situaciju. U najkraćem, nauka je zapostavljena, ne sluša se njena riječ, ne drži se do nje – i ja mislim da će se negativni računi ispostavljati mnogo godina nakon ovog dana u kom razgovaramo.
RSE: Da li to sve što ste sada govorili pokazuje i maćehinski odnos vlasti u BiH već 20 godina prema nauci?
Duraković: Ja vam mogu reći da na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i na Univerzitetu općenito stavljen je embargo na prijem asistenata. Na mome odsjeku gotovo da neće biti asistenata. Trenutno to ne izgleda kao problem, ali kad mi odemo u penziju onda će se pojaviti jedan veliki hijatus, jedan zijev, jedan problem u smjeni generacija i odjednom će se vidjeti da je pustoš u akademskoj zajednici, u nauci općenito, zato što navodno nema dovoljno serdstava da se primaju asistenti, da se vodi računa o podmlatku. Krovna naučna institucija u BiH – Akademija nauka i umjetnosti BiH je naprosto šikanirana, niko do nje ne drži. Svi, čini mi se, govorim o političkim strukturama, jedva čekaju da se ona zatvori, da se ugasi, da je nestane. Imam dojam da je to jedna vrsta najteže unutarnje agresije, devastacije svih mogućih vrijednosti, čije račune ćemo plaćati generacijama.
RSE: Kako vidite budućnost Univerziteta u Sarajevu i kako vidite budućnost BiH?
Duraković: Što se tiče prvog pitanja – budućnost Univerziteta u Sarajevu, nisam siguran da će ona biti dobra s obzirom da je formiran UO, koji ima velike ovlasti, na jedan nezadovoljavajući način. Mislim da će on biti korišten za degradaciju i devastaciju Univerziteta, da će biti korišten za privatizaciju mnogih fakulteta, što je potpuno pogrešno jer se time uništava kvalitet. Nisam neki veliki optimist kad je u pitanju budućnost Univerziteta jer mu društvena zajednica ne poklanja pažnju. Što se tiče BiH, ja sam ipak optimist, ako ne zbog situacije u kojoj jesmo, ono na osnovu povijesti, na osnovu historije, na osnovu zbivanja koja su bila. BiH je izdržala jedan strašan udar, strašnu agresiju svojih susjeda. I agresiju iznutra, iz sebe same, pri čemu je evropska zajednica ili bila ravonodušna ili je podržavala te agresije. BiH je opstala. U čemu je stvar? BiH prolazi kroz tešku krizu, vrlo je dramatična situacija, ali BiH nije samo država – ja pravim tu razliku, BiH je zemlja, i ona kao zemlja Bosna ima identitet koji je duži od ove njene državnosti i od državnosti u prethodnoj, socijalističkoj Jugoslaviji. Ja mislim da nju drži živom ta činjenica da je to zemlja. Nije lako uništiti zemlju. Država se lakše uništavaju, ali zemlje je teško uništiti. To su dva različita pojma.
Marija Arnautović (RSE)
Jedan komentar