Kliker.info

Intrigantna knjiga Sivi vuk – Bekstvo Adolfa Hitlera, čiji su autori britanski publicisti Sajmon Dansten (Simon Dunstan) i Džerard Vilijams (Gerrard Williams) donosi niz poverljivih dokumenata, forenzičkih dokaza, izveštaja o diplomatama, nacističkim agentima i državnicima sa kojima su nacisti sarađivali. Prkoseći zvaničnoj istoriji autori daju novi pogled na dešavanja posle Drugog svetskog rata i sudbinu nacista koji su spas pronašli u mnogim zemljama Latinske Amerike. Okosnica knjige je priča o bekstvu Adolfa Hitlera i njegove partnerke Eve Braun iz Berlina u trenu kada je na obodima grada bila vojska Sovjetskog saveza.

Danstenovo i Vilijamsovo istraživanje počinje 2006. godine kada su se našli na radnom zadatku u Buenos Airesu. Prvobitno su trebali da naprave pustolovni televizijski dokumentarac u kojem bi ismejali teorije zavere, međutim u razgovoru sa mnogima koji su tvrdili da je Hitler posle rata živeo u Argentini odlučili su da podrobnije pristupe temi.

Sprovodeći opsežna istraživanja dolaze do informacije da je Firerov verni saradnik Rajhslajter Martin Borman osmislio plan evakuacije najvišeg nacističkog vrha u slučaju da ratna dešavanja krenu u drugom smeru od zamišljenog. Borman je zamenio Hitlera i njegovu partnerku podoficirom Vermahta i glumicom koji su kasnije ubijeni i zapaljeni u bunkeru. Hitler i Eva su, prema tim navodima, avionom prebačeni u Dansku, potom u Španiju odakle ih je podmornica bezbedno odvela do obale Argentine.

Autori tu teoriju dodatno potkrepljuju navodeći da su Asošijeted pres i Rojters preneli iscrpno svedočenje pilota Petera Baumgarta dato u Varšavi 1947. godine kojim potvrđuje da je on odveo Hitlera i Braunovu iz Berlina, ali su istraživači to godinama ignorisali.

Rock and rolla ne bi bilo bez nacista

“Smatramo da je užasavajuća realnost to da je na kraju Drugog svetskog rata najgnusniji čovek na svetu, Adolf Hitler, pobegao iz Nemačke i proživeo svoj život u Argentini. Podjednako su uznemiravajući dokazi o tome da su Amerika i Britanija pripomogle u bekstvu stotina osvedočenih nacista”, piše u predgovoru.

Koautor knjige Sivi vuk – Bekstvo Adolfa Hitlera, istoričar i novinar televizijskih kuća BBC, Al Jazeera i Skaj Njuz Džerard Vilijams posetio je Beograd i publici predstavio dopunjeno izdanje knjige koja je svoju svetsku premijeru doževela 2011. godine. Tom prilikom je govorio o pojedinostima istraživanja, novinarskoj i ljudskoj znatiželji, ali i reakcijama na knjigu.

“Novinar sam 41 godinu i nikada nisam naišao na priču kao što je ova. Kada sam prvi put čuo da je Hitler pobegao i živeo u Argentini, nasmejao sam se. Onda sam počeo da dolazim do podataka i da slušam ljude koji su mi govorili da su se susreli sa Adolfom, Evom i njihove dve kćerke i prestao sam da se smejem. Nisam želeo da ova priča bude istinita. Hitler je poginuo u bunkeru, svi to znaju, upucao se u glavu, Eva se otrovala, kraj priče…

Ipak ne postoje konkretni forenzički dokazi da su umrli u bunkeru. U trenutku njihove smrti nije bilo očevidaca. Fragment Hitlerove lobanje koji je decenijama čuvan u Moskvi podvrgnut je DNK analizi i utvrđeno je da pripada ženi mlađoj od četrdeset godina, ali ne Evi Braun. Sam Staljin je rekao da su oni pobegli u Argentinu ili Španiju. Sovjetima je predato osam lošijih kopija Hitlerovog tela.

Podatak da je Hitler pobegao iz Berlina je nešto što nam bode oči. Postoji mnogo toga ispod. Više od sto hiljada evropskih nacista, uključujući i ustaše je pobeglo u Južnu Ameriku, Argentinu, Čile, Egipat, Tursku… I veoma tužno, pomagani su od strane Katoličke crkve i međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Amerikanci su gledali na drugu stranu, a zauzvrat su dobili naučnike koji su se bavili raketnim pogonom, a to ih je dovelo do odlaska na Mesec, kao i veliki broj osetljivih tehnologija… Smešno, ali ne bi bilo rock&rolla bez nacista. Oni su izmislili višekanalno snimanje zvuka. Amerikanci su dobili deo nuklearnog pogona, ali nisu imali dovoljno uranijuma da naprave bombu. Martin Borman im je dao uranijum kako bi bacili drugu bombu na Japan.

Ništa od ovoga Sajmon i ja nismo izmislili u dokolici. Sve što smo napisali ima svoj izvor. Uverili su Amerikance da su Sovjeti velika opasnost. I dok je Zapad bio zabrinut za ono što se događa u Sovjetskom savezu, Nemci su ponovo izgradili svoju državu. Velike količine novca koje su iznesene 1943. godine u banke u Švajcarskoj, pedesetih su vraćene u Nemačku. I to je ono što se smatra nemačkim ekonomskim čudom. Nisam religiozan čovek i ne verujem u čuda, niti sam uživao pišući ovu priču.

Često me zovu na američke radio stanice da pričam o 11. septembru, vanzemaljcima ili ubistvu Kenedija, ali uvek odbijem. O ovoj priči sam sa svojim kolegom izvršio obimno istraživanje, o drugim stvarima ne znam i ne mogu da pričam. Znam jedno, nama su lagali sve ovo vreme! A ja ne volim laži!”

• U dopunjenom izdanju knjige izneli ste nove podatke koje ste prikupili, ali i lična iskustva o godinama provedenim u istraživanju.

– Kao novinaru ovo je bila jaka stvar. Priča za pričom se nizala. Bio sam dva puta u Iraku, u Ruandi, pratio sam izbore u Južnoj Africi… Priče koje sam pratio bile su relativno kratke. Sve je trajalo nedelju, dve dana, ne dosta dugo. Najduža priča koju sam “pokrivao” pre ovoga je priča o dešavanjima na Balkanu devedesetih. Ovde sam proveo dve i po godine.

Moj otac je bio vojnik u Drugom svetskom ratu. Borio se u Severnoj Africi i Italiji. Ranjen je nekoliko puta. Pridružio se vojsci u osamnaestoj godini jer je mrzeo naciste. Nažalost umro je pre nego što sam počeo da radim na ovoj knjizi. Ono što me čini posebno ljutim je što je ta sjajna generacija italijanskih i jugoslovenskih partizana, kanadskih, američkih, francuskih, australijskih vojnika i svih ljudi koji su verovali da se bore za pravu stvar, protiv fašizma, na kraju bila izdana…

Emocionalno uključivanje u priču je jako nezgodno i nešto je što ne sme da se dogodi u našem poslu. Loša je stvar kada kao novinar postanete veoma osetljivi, emotivni kada je neka priča u pitanju. Kada sam počeo da pišem knjigu o Drugom svetskom ratu sa Sajmonom zamislio sam da ovo bude fikcija jer u mojoj zamisli mi smo naciste istrebili. Umesto toga oni piju vino, prave roštilj, zabavljaju se iako su sistematski ubili milione Jevreja i drugih ljudi. Stoga sam kao novinar ostao miran jer je važno nikada ovo ne zaboraviti, ne zaboraviti šta se dogodilo.

Moja sledeća knjiga će se baviti time kako nacisti nisu nestali. Skinuli su Hugo Boss uniforme i obukli Hugo Boss odela.

• U kojim ste sve arhivama i državama vršili istraživanja?

– U Sjedinjenim Američkim Državama sam bio nekoliko puta. Tamo sam angažovao ljude koji su za mene vršili istraživanja. Naravno i u Velikoj Britaniji. Mada mnoga dokumenta koja imaju veze sa Hitlerom su pod oznakom tajne i zaštićena su sledećih pedeset godina. Bio sam u Argentini, verovatno 20 puta, zatim Brazilu, Čileu, Urugvaju, Paragvaju, Nemačkoj, mada oni nisu otvoreni kada se govori o tom periodu. Sajmon i ja smo istraživali u arhivama CIA i FBI gde se može naći dosta zanimljivih podataka, ali i neozbiljnih. Sa sobom sam u Argentinu poveo eksperte za podmornice koji su pričali sa svedocima koji su prisustvovali iskrcavanju.

Jedan od problema kod ovakvog istraživanja jeste da postoji mnogo dezinformacija. Na primer, ne postoji masivna nacistička baza na Arktiku… Gde god da odem ljudi imaju teoriju. Kontaktiraju me preko socijalnih mreža tvrdeći da su Hitlerova deca ili unuci. Jedna devojka iz Švedske, koja je rođena 1984. godine tvrdila je da je Hitlerova kćerka i poslala mi je fotografiju na kojoj on, u svojim devedesetim, grli tamnoputu ženu. To je nemoguće prema njegovim uverenjima. On je verovao isključivo u belu rasu. U moru informacija potrebno je održati nivo.

• Da li ste trpeli političke pritiske?

– Što se mene tiče, na mene nije vršen nikakav pritisak, ali u Argentini su me otvoreno pratili. Međutim na ljude koje sam intervjuisao je vršen pritisak i prećeno im je smrću.

• Kako su Vaši prijatelji, porodica i kolege reagovali kada su doznali koju temu istražujete?

– Većina kolega mi je govorila da ću uništiti 28 godina besprekorne karijere. Mislili su da sam lud dok nisu pročitali knjigu u celosti. Moja porodica misli da sam zaista lud, jer me nikada nisu videli tako fokusiranog na samo jednu temu i da se njome bavim 12 godina. Ovu temu nisam istraživao da bih postao bogat, slavan ili televizijska zvezda. Ovo sam uradio jer je moralo da bude urađeno.

Branka Selaković (Aljazeera Balkans)