Kliker.info

Krajem prošle godine, na Konferenciji o istraživanju i prevenciji HIV, održanoj u Madridu, kompanija je podijelila rezultate Faze 1/2a istraživanja efikasnosti i sigurnosti tetravalentne vakcine protiv opake bolesti i ti rezultati su bili obećavajući.

Prevencija infekcije HIV-om, a time i prevencija razvoja SIDA/AIDS, bila bi ključna u suzbijanju pandemije ove bolesti. Svijet slobodan od ove opasnosti je nešto čemu se trebamo nadati i na čemu treba raditi, međutim, dosadašnji pokušaji razvoja ove vakcine nisu bili uspješni.

Razvoj efikasne vakcine protiv HIV je veliki izazov, s obzirom na činjenicu da virus pokazuje veliku genetičku raznovrsnost i varijabilnost. Onaj dio virusa koji ljudski imuni sistem „prepoznaje“ kao antigen tj. kao strano, nepoželjno tijelo, kod HIV je mnogo varijabilniji nego kod drugih virusa. Ovaj dio, u nauci poznat kao epitop, čak ima sposobnost da se „maskira“ pomoću nekih drugih molekula te ga je stoga teško blokirati antitijelima. Radi se o proteinskom dijelu omotača HIV-a, dijelu koji se nalazi oko genetičkog materijala virusa, što je u ovom slučaju molekula ribonukleinske kiseline (RNK).

Pokušaji da se razvije adaptivni, vještački imunitet na proteine ovog omotača bili su bezuspješni. Također, postoje i mnogi drugi problemi u razvoju ove vakcine. Recimo, dosta vakcina zapravo sadrže oslabljene (atenuirane) uzročnike bolesti ili uzročnika koji je mrtav, dok neke sadrže samo neki dio patogena koji je proizveden metodama rekombinantne tehnologije ili čak sadrže samo toksin tog patogena. Međutim, virus HIV niti proizvodi toksin, niti mrtav ima svojstva antigena tj. ne izaziva imunološku reakciju, a stvaranje vakcine sa oslabljenim HIV je preopasno.

Također, ovaj virus može biti u organizmu dugo vremena prije nego što uzrokuju SIDA/AIDS. Praktično, trebalo bi napraviti vakcinu koja štiti od infekcije, koja sprječava replikaciju virusa, a ne samo od razvoja bolesti, jer postojanje latentnog virusa u organizmu pod određenim uslovima može preći u bolest. Virus dugo može biti u „rezervoarima“ unutar određenih stanica i tu ostaje skriven od „očiju“ imunološkog sistema.

Sam virus lako mutira i brzo odgovara na pritisak sredine, i to tako da ga glavni tipovi imunološkog odgovora – humoralni, posredovan B-limfocitima i stanični, posredovan T-limfocitima, ne prepozna. I T i B limfociti su stanice imunog odgovora i njihov je zadatak uništiti prijetnju organizmu. Drugim riječima, ovaj virus je iznimno sposoban „premostiti“ mehanizme našeg odbrambenog sistema.

Tetravalentna (sadrži 4 antigena) vakcina protiv HIV-1 razvijena je u Janssen Pharmaceutical Companies od Johnson & Johnson, a postoji i trivalentna verzija (sadrži 3 antigena) ove vakcine. Obje vakcine su „mozaične“, odnosno, sadrže mozaične imunogene, molekule koje mogu izazvati imunološki odgovor. Ovo znači da su stvorene korištenjem gena od različitih podtipova HIV-1. Obje vakcine su dizajnirane tako da stvaraju imunološki odgovor na glavne proteine omotača HIV, znave Env, Pol i Gag.

Tetravalentna vakcine sadrži i jedan dodatni element, koji bi je trebao učiniti efikasnijom. Ova vakcina je razvijana 15 godina u J & J laboratorijama. Do sada je bilo niz pokušaja razvoja vakcine protiv HIV, ali ovo je pokušaj koji najviše obećava.

U toku ove godine, oko 3800 muškaraca koji praktikuju istospolne odnose, primiće seriju doza ove vakcine. U prethodnim fazama testiranja J&J vakcina se pokazala efikasnom na dvije trećine testiranih životinja, te sigurnom za ljude.

Pošto je HIV virus koji je karakterističan za ljude, veliki je izazov bilo i testiranje vakcine na životinjama. Prvi životinjski model za testiranje ovih vakcina i istraživanje virusa bili su makaki majmuni, ali oni mogu biti inficirani virusom SIV (virus majmunske imunodeficijencije), koji se razlikuje od HIV. Tek sa stvaranjem životinjskih modela – miševa koji su genetički modificirani tako da podražavaju ljudski imuni sistem, došlo se i do boljih načina za testiranje ne samo potencijalne vakcine, nego i lijekova i istraživanja samog HIV.