Kliker.info

U sedmičnom videointervjuu portal Moja BiH  napravila je zanimljiv razgovor sa doktoricom Jasminkom Ilić iz tople Floride…

Koliko godina ste već u Americi?

– Trideset i pet.

Kako ste se adaptirali na tu toplu klimu, pogotovo ako uzmemo u obzir da ste Sarajka?

– Da, nisam uvijek živjela na Floridi, doselila sam prije desetak godina. Živjela sam u Utahu, Ohiju i Connecticutu. Nakon Sarajeva i svih tih država, punih snijega i duge zime, odlučila sam svoj život završiti negdje gdje je malo toplije. Sada radim na Florida State Universityju koji je u Tallahasseeju. Riječ je o glavnom gradu, gradiću na sjeveru Floride. 

Možete li napraviti neku usporedbu Sarajeva i grada u kojem sada živite? Ima li nekih sličnosti?

– Ne baš puno. Sarajevo je baš cosmopolitan metropola, dok je Tallahassee mali gradić. Ima oko 250 hiljada ljudi s okolinom, ali nema toliko događanja kao Sarajevo, ni blizu. Čak nemamo ni pozorište, sve je to na vrlo maloj skali.

Jeste li u tom gradiću pronašli ono što ste tražili?

– Nisam našla sve, zato i često dolazim u Sarajevo i Evropu. Bila sam jako zauzeta na poslu, to me uvijek preokupiralo, tako da čak nisam imala vremena ni misliti imam li sve. Ovako mi je najbolje, kada mogu malo tamo, malo ovamo… To mi ispunjava život i ne mislim da mi nešto nedostaje. Mislim da sve imam.

Koliko često dolazite u Bosnu i Hercegovinu?

– Barem jednom godišnje, iako sam prošle godine bila dvaput. Na institutu za master-programe u novembru održala sam predavanja i stvarno sam bila impresionirana kvalitetom studenata, koliko poštuju nastavnike i koliko su zainteresovani. 

Jesmo li talentirani i vrijedni?

– Ovi mladi koje sam upoznala stvarno su ambiciozni, talentirani, hoće učiti… Kada u Americi većina uplati edukacije, misli da mora dobiti onu ocjenu koju su zamislili.

Često, kroz profesiju, dolazite u kontakt sa studentima?

– To su dnevni kontakti na predavanjima, a radim i kao mentor za master. Jako volim raditi s mladim ljudima, međutim, nekad postane jako frustrirajuće kada vidite da nisu zainteresovani i da vas ne poštuju, nego samo žele proći. Nisu svi takvi, nekad se desi pa mi onda takvi pokvare raspoloženje.

Pohvalili ste Bosance i Hercegovce, a mene zanimaju studenti van naših granica. Pitaju li Vas oni ikada za našu domovinu?

– Pitaju, ali ja sam tako davno otišla. Pitaju oni koji imaju malo širu perspektivu svijeta pa znaju da ne postoji samo Amerika, da ima i drugih ljudi, i drugih zemalja. 

Kažete, davno ste otišli. Što Vam najviše nedostaje iz domovine?

– Ćevapi… Šalim se. Europski mentalitet potpuno je drugačiji. Ne mislim samo na Sarajevo, često idem i u Zagreb, sarađujem s Institutom za medicinska istraživanja i s tamošnjim univerzitetom. Taj mentalitet je potpuno drugačiji nego američka kolotečina. Konkurencija je tako strašna. To je takva borba za časopise da se objave, za grantove, pare da se dobiju… Ne uživaju u životu niti što znaju, nego samo daj, daj, što više para za istraživanje, što više publikacija… Čovjek izgubi pojam da ima i drugih stvari u kojima se može uživati, a ne samo dobiti taj grant. 

Jeste li i Vi upali u tu kolotečinu?

– Jesam dok sam tamo. Naročito ranije. Sada sam profesorica, ali dok sam radila na karijeri, to je bilo strašno, samo da se uspije. 

Biste li se vratili u BiH?

– Kćerke i unuci su mi u Americi. Ne govorim da sam baka… Sve više sarađujem sa Sarajevskim univerzitetom. Jednostavno dođem i ostanem paf kako je sve krasno. E sada, da ostanem ovdje duže… Ne znam kako bi to bilo.