Kliker.info

Saša Janković, predsjednik Pokreta slobodnih građana, potvrdio je za Al Jazeeru da 11. srpnja ide u Srebrenicu, kako bi odao počast žrtvama genocida počinjenog prije 22 godine, ali da ima saznanja o mogućim incidentima. Demantirao je navode da je u proljeće 1992. godine ratovao u Bijeljini, ali i još jednom upozorio na ‘gospodare rata i mira koji prete ratovima i baškare se u našem strahu’. Za Anu Brnabić ne misli da je nada za Srbiju, a za Vučića kaže da je ‘opijum za omamljeni narod’. ‘Nije više pitanje šta radi vlast i kako se ponaša Vučić, nego šta smo mi sposobni da uradimo povodom toga jer su nam oteli državi, slobodu, elementarnu pravdu’, poručuje Janković.

• Nakon što vam je upućen poziv da prisustvujete obilježavanju godišnjice genocida u Srebrenici, u javnosti se pojavila priča da ste sa Šešeljem i Arkanom ratovali u Bijeljini. Kako to komentirate, tko i s kakvim namjerama plasira te informacije u ovom trenutku i što mu je cilj?

– Znam da takve dezinformacije plasira preko svojih manje ili više prikrivenih saradnika i izvršilaca tih prljavih poslova sadašnja vlast u Srbiji i to čine radi diskreditacije političke opozicije. Nema toga čime se oni ne služe – od laži, manipulacije, pritisaka do nasilja da unište svaku alternativu. Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić nisu postali moćni time što su u Srbiji nešto napravili, već što su privremeno uništili i ugušili svaku opoziciju, svaku alternativu svom nepodnošljivom načinu vladanja.

• Gdje ste, zapravo, bili u proljeće 1992. godine kad su se dogodili zločini u Bijeljini?

– Tada sam se vratio iz Hrvatske, gde sam bio mobilisan, kao rezervista, u redovnu jedinicu Vojske Jugoslavije i nastavio započete studije u Beogradu. Čak sam svojevremeno i javno dao potvrde sa tačnim datumima kada sam bio mobilisan, sve zajedno neka tri meseca. Dakle, nikada nijednog jedinog dana nisam bio na ratištu u Bosni i Hercegovini.

• Idete li u Srebrenicu 11. srpnja?

– Dobio sam poziv i, uprkos ovim neprijatnostima koje sasvim sigurno nemaju veze sa organizatorom, otići ću u Srebrenicu da izrazim poštovanje prema žrtvama i preživelim članovima njihovih porodica.

Postoje saznanja da vlasti u Srbiji i sada planiraju da iskoriste moj odlazak u Srebrenicu da bi napravili neki incident. Jednostavno oni ne mogu da podnesu da to bude sve u redu. I ne bi me čudilo da će sve to iskoristiti da se inscenira bilo kakav incident. To mi je najteže zato što od sve muke, umesto barem da na taj dan pažnja bude usmerena prema žrtvama i porodicama, neki ljudi jednostavno ne mogu da pobegnu od sebe i svoje ekscentričnosti.

• Zbog čega je suočavanje s prošlošću u državama nastalim raspadom Jugoslavije toliko teško? Hoće li doći trenutak kada će službeni Beograd prestati negirati genocid u Srebrenici?

– Službeni Beograd je 2010. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije doneo deklaraciju o Srebrenici. U njoj se osuđuje zločin onako kako ga je okarakterisao Međunarodni sud pravde, a znamo da je taj sud okarakterisao taj zločin kao genocid. Prema tome, službeni Beograd je već 2010. godine jasno rekao i osudio zločin genocida u Srebrenici. Kako će današnji službeni Beograd da prihvati odgovornost za zločin potpuno je kontroverzno, zato što je Aleksandar Vučić u kožuhu po bosanskim brdima mlatarao puškom i stajao ispred džipa na kome je na mrtvačkoj glavi šlem mirovnjaka Ujedinjenih nacija. Srbija i srpski narod nisu krivi za genocid, ali pojedinci imaju manju ili veću odgovornost za njega i među njima su i oni koji su huškali na rat i igrali se rata tuđim glavama. Uveren sam da nema iskrenog sučeljavanja i prevazilaženja posledica rata sve dok naše zemlje vode oni koji su nas u taj rat i uveli ili njihova politička deca. Dakle, to su ljudi koji jednom rukom prave tenzije i oživljavaju ratne duhove, a drugom kao smiruju to što sami prave da bi se ispostavili kao gospodari rata i mira. A mi građani dok pričamo ‘ćuti, samo da rata ne bude’, oni će nam tim istim ratovima pretiti i baškariti se u našem strahu.

• Preuzimanje predsjedničke dužnosti Aleksandra Vučića popratilo je i novo batinanje neistomišljenika vlasti, ali i pritisak, ovoga puta i fizički, na novinare. Tko tuče građane Srbije, opozicionare i spomenute neistomišljenike vlasti?

– Čak smo našli i objavili fotografije, one su i na mom Twitter profilu, koje dokazuju da su upravo oni ljudi, isti oni koji su davili ljude i maltretirali novinare tokom polaganja zakletve, konstantno u najbližem okruženju i ličnoj pratnji Aleksandra Vučića. Objavio sam fotografije tog čoveka koji je fizički savladao novinarku Danasa, odnosno njega i Vučića zajedno u više navrata. To je otvorena i nezamisliva sramota i drskost i Vučić se tako direktno smeje u lice javnosti pošto je prethodno potčinio i policiju i pravosuđe svojoj partiji tako da ne može ništa institucionalno da se uradi po tom pitanju. Znate da policija i tužilaštvo još nisu navodno utvrdili o kome se radi. Ko ustvari danas garantuje bezbednost građanima u Srbiji? Nebojša Stefanović kao ministar policije, Aleksandar Vulin kao ministar odbrane, Bratislav Gašić kao direktor tajne službe. Jasno je da su to ljudi koji se ne bave nacionalnom, već partijskom bezbednošću i to preko batinaša kao što sam rekao. I to se u Srbiji više i ne dokazuje jer je to notorno poznato svima. Čak ni oni to više ne kriju.

• Pokret ‘Slobodni građani Srbije’, kojem ste nedavno stali na čelo, nova je politička snaga u Srbiji. No, čine ga ljudi koji su dugo vrlo angažirani u različitim područjima života. Zašto pokret, a ne politička stranka?

– Pokreti su svugde u svetu organizovani prvenstveno na vrednosnim, a tek onda na političkim principima. A stranke prvo idu za politikom, pa tek onda za vrednostima. Nekako osećamo da su u Srbiji, pre svega, ugrožene vrednosti – poštenje, istina, obrazovanje, znanje, kultura, institucije, pravna sigurnost. I opredeljeni smo prema socijalnoj pravdi, a ne neograničenom i ničim omeđenom otimanju u borbi za profit. Problem u Srbiji je civilizacijski, a tek onda politički. Nema neoradikalna vlast u Srbiji lošu politiku na papiru, nego je ta politika loša u svojoj nameri i suštini jer potire civilizacijske i ljudske vrednosti. Ti ljudi nam se cere u lice dok nas gaze ruskom čizmom i pevaju evropsku himnu.

• Ako opet ‘iznenade’ neki novi prijevremeni parlamentarni izbori, hoćete li biti spremni ujediniti opoziciju?

– Svako od nas ima svoju odgovornost i mora da je prihvati. Nije to šta ko od nas želi, ako smo odgovorni prema sebi, drugima i društvu. Opozicija u Srbiji sarađuje još od predsedničkih izbora. Posle izbora još nekima je postalo jasno šta nam je činiti i gde je takođe tačka okupljanja. Opozicioni front u Srbiji se širi i drugim demokratski nastrojenim slobodnim strankama i ljudima. Upravo to širenje opozicionog fronta, moji razgovori sa Vukom Jeremićem i Borisom Tadićem, koji su na predsedničkim izborima bili na drugoj strani, neoradikalna vlast koja se zove napredna jako dobro prepoznaje i zbog toga toliko napadaju. Ali ne može da se promeni istorijska zakonitost. Njihova vlast ubrzava prema svom kraju i to je jasno. Istovremeno, opozicija konsoliduje svoje redove i nastojaće na najefikasniji način vratiti građanima Srbije dostojanstvo.

• Iako se čini da Vučićeva vlast jača, jer ima sve njene poluge u svojim rukama, tvrdite da je na silaznoj putanji. Što se, doista, mora dogoditi da dođe do smjene vlasti? I kako će Srbija izgledati tog ‘dana poslije’?

– To je dosta teško pitanje. Ne znam nikoga u Srbiji ko može da zamisli Vučića kako kaže, kao što je to uradio mnogo puta kritikovani Boris Tadić: ‘izgubio sam izbore, vidimo se u nekom drugom filmu’. I zbog toga moramo da gradimo sistem već sada koji će u odsudnom momentu posle pobede, kao na nekoj železničkoj skretnici da promeni pravac državnoj kompoziciji sa sve ljudima i stvarima koje nosi i da krenemo u drugom pravcu sa ovog istorijskog ćorsokaka u koji nas je Vučić poveo. On ne sme Srbiju, prilikom promene vlasti, da ponovo gurne u unutrašnji i spoljašni otvoreni konflikt i to mu nećemo dozvoliti. Nakon toga ćemo sprovesti lustraciju, tu nema govora. Ne može biti kao da se sve ovo što se danas dešava, nije dešavalo. Iz institucija moramo ukloniti i uklonićemo ljude koji su gazili prava građana, koji su gazili zakone i pravdu. Da je to učinjeno posle 2000. godine, verovatno danas ne bi bili u ovoj situaciji, živeli iste muke i pratili decu u inostranstvo još više nego što smo ih pratili za vreme Slobodana Miloševića.

• Spominjali ste s kim ste surađivali i s kim namjeravate surađivati. No tu nema imena Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka. Zbog čega?

– Ne sarađujem sa Srpskom naprednom strankom i Aleksandrom Vučićem, pa zbog čega bih sarađivao sa njihovim repovima? U Srbiji je tema Jovanovića i Čanka ispričana davno i ozbiljni ljudi samo slegnu ramenima i okrenu glavu na drugu stranu. Ne bih komentarisao to što oni rade. Šteta je što njihove stranke snose posledice aktivnosti njihovih lidera koji nisu ostali dostojni ideja koje su nekada visoko nosili.

• Srbijanske vlasti, a pogotovo izabrani predsjednik, hvale se kako je Srbija faktor stabilnosti. No, malo je potrebno da ta stabilnost bude uzdrmana i preraste u svoju negaciju. Može li Srbija, između NATO-a i EU s jedne strane te Rusije s druge strane, doista biti faktor stabilnosti ili su to priče prihvatljive jednako i Zapadu, i Istoku?

– Teza da su Vučić i njemu slični garant stabilnosti je čista suprotnost našoj stvarnosti. Ta stabilokratija, kako su je nazvali, ispostavlja se kao suprotnost slobodi i demokratiji. Održavanje na vlasti nekih ljudi da bi zemlja bila navodno stabilna, a pri čemu nestabilnošću prete upravo ti ljudi ako ih sa vlasti maknemo, to je držanje i Srbije, i BiH, i celog regiona kao taoca. Kada se uništava vladavina prava i institucija, poštovanje ljudskih prava, socijalna i elementarna ljudska pravda i dostojanstvo, tada se stvara duboka sistemska nestabilnost koja će pre ili kasnije da izbije na površinu. Taoci smo tih ljudi koji su sebe proglasili faktorima stabilnosti, a u stvari izazivaju konflikte i tenzije, pa ih, kao, smiruju. Onda su oni gospodari. Nema tu nikakvog laviranja između Istoka i Zapada. Ti ljudi učiniće i za Istok i za Zapad potpuno sve da bi ostali na vlasti.

• Ako se, na kraju, poigram riječima iz naziva pokreta kojeg ste osnovali i kojeg vodite… Vjerujete li doista u slobodnu, građansku Srbiju, državu i društvo iz koje se i od koje se više neće bježati nego ostajati?

– Verujem da nismo prokleti narodi. Da ne verujem i ja bih otišao odavde i to ne za ‘trbuhom za kruhom’, nego za slobodom. Građani i narodi mnogo su bolji nego što vlasti u regionu čine da izgledaju i drugima, i samima sebi. Siguran sam da nam ništa ne fali, samo imamo vlasti koje na površinu iznose i podstiču ono najgore u nama. To može i mora da se promeni, ali ne samo od sebe i ne pod palicom neke strane sile. Gotovo je izvesno da sve više ljudi shvata da daljeg uzmicanja pred ovom nepravdom i prostotom ne sme da bude i da su spremni da uzmu stvari u svoje ruke, iako se nikad ranije bavili politikom nisu, kako obično kažu. Nisam ni ja, ali nemamo gde dalje. Ovo je naša poslednja linija odbrane.

‘Brnabić nije nada za Srbiju’