Kliker.info

Sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji razgovaram u prostorijama Odbora, u centru Beograda, nakon novih salvi optužbi za špijunažu i enormno bogaćenje nevladinih organizacija, koje, gotovo zakonomerno, ispaljuju ekstremisti na političkom i medijskom polju.

Godinama unazad, još od vladavine Slobodana Miloševića, nevladine organizacije potezane su kao poslednji adut, onaj kojim se zamenjuju teze i nalaze navodni razlozi za katastrofalnu politiku i njene pogubne posledice. Gotovo da se ništa nije promenilo, akteri su slični, neki od njih, poput lidera fašističke Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i nepromenjeni.

“Ekskluzivu” iz Narodne banke, o tome koja je organizacija dobila kolika sredstva prenosi urednik “Informera” Dragan Vučićević, medijska palica režima, a otpatke lojalnosti režimu Aleksandra Vučića pokupljaju „vrsni“ analitičari iz ruskog šinjela.

„Nema nikakvih novina u pogledu moje bezbednosti. Napadi se razlikuju jedino u temi zbog koje sam napadana. Tako je u vreme Slobodana Miloševića najnapadanija aktivnost Helsinškog odbora bila pomoć izbeglicama i naša akcija za njihov povratak u Hrvatsku. To je bilo zadiranje u strateške teme te vlasti, s obzirom na to da je tada zvanična istina bila o tome da Hrvati i Srbi ne mogu da žive zajedno i da je interes Srbije da srpske izbeglice ostanu ovde i da se popune određeni ‘džepovi’, pre svega u Vojvodini, oko Zemuna i tih gradova gde su bile manjine.

To je bila velika tema stalno u fokusu režima. Reč je, uglavnom, o nekim teorijama konspiracije koje se razvijaju do nebuloza u kojima čovek ne zna šta se sve dešava. I, naravno, ova vlast ima poseban pristup prema ovom sektoru, da ga marginalizuje finansijski, te otud ove kampanje usmerene na budžete nevladinih organizacija“, započinje razgovor Biserko.

“Gušenjem kritičkih glasova dolazi se do stanja u kojem država nema nekakvu opoziciju” – Sonja Biserko (FOTO: mc.rs)

Da li je reč o dodatnoj difamaciji, budući da se objavljuju podaci koji su godinama javni?

– To je slična metodologija koju je primenio Putin u Rusiji. On je uspeo da uguši civilni sektor i nametne stav da je reč o izdajničkim organizacijama. I imaju ograničeni prostor za delovanje. Ova vlast pokušava to od 2011. godine, ali nije uspela, jer Srbija se odlučila za evropske integracije i, u tom smislu, postoji mali prostor u kojem civilni sektor deluje. I ima podršku Evropske unije i Evropske komisije.

Naravno, međunarodni metež pogoduje moralnom rasulu koje ovde vlada poslednjih dvadesetak godina, ne postoje nikakvi principi, standardi, etika, tako da vrlo je lako diskreditovati organizacije i pojedince koji se bave onim pitanjima koje aktuelnoj vlasti ne odgovaraju. Otud i ova kampanja, usmerena na finansijsku difamaciju, koja se svodi na to da se frustriraju i donatori i te organizacije, jer to može značajno da utiče na aktivnosti civilnog sektora.

A taj deo civilnog sektora je dosta dobro organizovan, već je naučio mehanizme kako se reaguje u različitim situacijama i vlast vrlo često nije sposobna da stane na put takvim aktivnostima. Pošto delujemo u javnoj sferi, mi smo dužni da ono što radimo bude dostupno građanima. Međutim, upravo se to sprečava mistifikacijom oko budžeta. Budžeti su namenski, kontrolišu ih donatori i država, pošto sve ide preko banaka, a završni računi na kraju idu u Narodnu banku. Uostalom, mediji dobijaju podatke od banaka, doduše na nezakonit način.

Što ne znači da ne treba da ih interesuje na koji se način finansiramo. Međutim, nikad niko ne pominje programe na kojima mi radimo, koji su to programi koje finansiraju donatori izvana, pre svega iz Evropske unije. Niko se ne osvrće na te projekte, a u mnogima od njih sarađujemo i sa državom, i to vrlo uspešno. To je nešto što izostaje iz medijskih izveštaja i što se ne revalorizuje kao nekakav doprinos. Mediji su, nažalost, u ovoj priči faktor statusa quo.

Može se reći da kroz deregulaciju u medijskom prostoru vlada haos i sprovodi ozbiljna opstrukcija u sprečavanju dijaloga i promovisanju određenih vrednosti. U tom smislu, zavođenje nereda u, pre svega, tom medijskom polju, gušenjem kritičkih glasova, dolazi se do stanja u kojem država nema nekakvu opoziciju. Međutim, nije samo aktuelna vlast odgovorna, već i deo opozicije i društva, koji nisu sposobni da naprave taj bilans, da formulišu viziju Srbije koja bi se bazirala na vrednostima, uključujući u njih i suočenje sa prošlošću i uvođenje civilizacijskih standarda. A tu je i nekažnjivost, činjenica da nisu procesuirani odgovorni za zločine, strategije i politiku koja je dovela Srbiju u ovu situaciju.

Šta to govori o atmosferi u društvu, državi?

– Na delu je revizija istorije, ne samo ove nove, nego i celokupne dvadesetovekovne, apsolutno se izmišljaju događaji koji vezuju Srbiju za Rusiju, pravi se matrica, konstrukcija koja uspostavlja novu strategiju kada je reč o prošlosti. To istovremeno znači da se identitet novih generacija gradi na premisama koje uglavnom ne odgovaraju istini. Kod mnogih naroda se dešava da mitološka svest učestvuje u tome, međutim, ovo prelazi granicu koja Srbiju udaljuje od regiona. U tu matricu uključeni su svi stereotipi protiv naših suseda, tako da je pomirenje u regionu udaljenije nego što je bilo prije par godina.

Kako ta matrica i atmosfera jačanja desnice i nekažnjivost zločina koju ste pomenuli utiču na region?

– Tu ima nekoliko nivoa, nakon raspada Jugoslavije, u konsolidovanju novih država nacionalizam igra važnu ulogu, kao instrument za pravljenje nacionalne države. Očigledno ne postoji drugi instrument, ovaj je prisutan u svim državama. Ono što karakteriše Srbiju je negiranje zločina i odgovornosti za početak rata. Zločini i njihovi nosioci su “normalizovani” u našem društvu, ne postoji moralna vertikala koja bi se napravila, prema kojoj bi se napravila neka moralna distanca prema takvim ljudima, sprečilo njihovo javno delovanje.

Tako je, na primer, Vojislav Šešelj – bez obzira na to što je oslobođen u Haškom tribunalu, on je sinonim ove političke scene – moralna vertikala, tako reći. Njegovo ponašanje u Skupštini Srbije određuje atmosferu u parlamentu. Tako je Majkl Devenport bio sprečen da predstavi godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji. Znači, Šešelj diktira tu atmosferu i većina poslanika to prati, s obzirom na to da je većina sa te druge strane. I to je jedna takva šteta za Srbiju, demoralisanje čitavog društva, pogotovu mladih ljudi koji ionako kroz obrazovanje ne dobijaju okvire kroz koje bi se podizali i pratili vrednosni sistem. Koji bi im, pak, omogućio kritičko mišljenje i pravilno postavljanje prema određenim problemima.

“Ono što karakteriše Srbiju je negiranje zločina i odgovornosti za početak rata” (FOTO: mc.rs)

Šta je najzastupljenije u izveštajima Helsinškog odbora koji prati stanje ugroženosti temeljnih ljudskih prava u Srbiji?

– Vladavina prava – ljudi godinama ne uspevaju da dođu do pravde, što je kritično. Takođe, tu su i ekonomska i socijalna prava, ljudi nemaju posao, mogućnost da zarade i prežive. I to će rasti, izvesno je već sada, vidljivo kroz razne demonstracije i nezadovoljstvo. I odnos prema tim problemima civilni sektor tek treba da razvije kao strategiju, dosad su u fokusu bila fundamentalna ljudska prava, sloboda kretanja, politička prava, izražavanje mišljenja.

Manjine su još uvek izolovane iz društva i to je posledica nacionalističkih kampanja i rata, stvaranja etničke države. Isključene su, bez obzira na to što postoji regulativa kojom bi trebalo da se obezbedi poštovanje njihovih prava. U praksi to baš nije tako. Nedostatak političke volje, nedostatak tolerancije, u društvu uopšte, agresija, prisutniji su zbog svih strahova, egzistencijalnih i propagandnih. To je situacija koja pogoduje populističkoj politici i mobiliše i homogenizuje naciju.

Kao neprijatelji se predstavljaju i susedni narodi. Vidite li naznaku promene odnosa prema susednim državama, regionu?

– Osnovni problem su političke elite koje dosad nisu uspele da naprave bilans ratova i ožive privredu. To je problem koji drži narod u situaciji u kojoj se lako manipuliše. S obzirom na to da zavisi od države, njime se manipuliše. Političari su monopolisali etničku agendu, jer nemaju ništa drugo. Stalnim oživljavanjem tih pitanja homogenizuju narod na najnegativniji način.

Umesto da ga usmere ka nekoj kreativnosti, oživljavanju privrede, svih mogućih relacija u regionu. U stvari svi gledaju jedne druge preko nišana, što je i kočnica za razvoj regiona. Bez obzira na to što Evropska unija gleda na regionalnu saradnju kao na jedan od prioriteta i što smo dosad imali brojne sastanke na visokom nivou. To nije bilo praćeno kroz ekonomsku kulturnu i drugu sferu da bi se ustanovila saradnja na funkcionalnom nivou, koja bi bila korisna za oživljavanje ovog regiona.

U budućnosti će biti neumitno funkcionalno povezivanje, s obzirom na to da ovaj prostor ima zajedničku istoriju, jezik, kulturni prostor oživljava i bez državnih intervencija. Dakle, ima budućnost, ona koja bi nekim pametnim i sposobnim elitama pomogla da povrati dinamičnost i da bude relevantan kao region. Jer, danas se tretira samo kao problem, dok treba da postane relevantan kao region na evropskom prostoru, a tretira se kao region koji treba pacifikovati i integrisati uz sve moguće pritiske.

Jedan od najvećih problema je odnos Srbije i Kosova?

– Od Kosova se davno odustalo, već osamdesetih, i to u akademskim krugovima koji su najviše govorili o Kosovu. Smatralo se da Srbi ne mogu da dominiraju nad albanskom populacijom, koja je bila u nekoj vrsti eksplozije. I da ga treba amputirati, odnosno podeliti, ili na bilo koji način odstraniti, sprečiti širenje Albanaca. Naravno, u poslednjih dvadesetak godina bilo je različitih pokušaja, da se Albanci proteraju – to nije uspelo, pa je došlo do intervencije – da se Kosovo podeli, što takođe nije uspelo. I, na kraju, potpisan je Briselski sporazum koji se opstruira, jer se pokušava na dnevni red vratiti pitanje statusa Kosova.

Ni to nije moguće, s obzirom na to da je Kosovo važna strateška tačka za NATO i njegova podela bi bila destrukcija cele te arhitekture, na kojoj se radi poslednjih dvadesetak godina na Balkanu, da bi to bio opasan presedan. Šta bi se postiglo podelom? Pravljenje etničkih država koje nisu održive je gubljenje vremena i energije. S obzirom na stalne migracije, nemoguće je održati etničku čistotu jedne države, retko da postoje takve u svetu. I treba da se uspostavi građanstvo kao princip na kojem se država gradi. To je manje – više u svim državama u regionu.

“Političari su monopolisali etničku agendu, jer nemaju ništa drugo” (FOTO: mc.rs)

Možete li da zamislite Kosovo kao građansku državu?

– Mogu. U nekom periodu.

A da li bi srpski političari bili zadovoljni Republikom Srpskom, kao monetom za trampu teritorija?

– Kosovo služi da se stalno mobilišu emocije, jer kod Srba je značajna ideja Kosovo, značajni mit koji je bio ugrađen u novu državu u 19. veku. I kao takav je korišćen. Kosovski mit oživeo je osamdesetih godina i kosovsko pitanje je otvoreno da bi se mobilisali svi Srbi u Jugoslaviji, u kojoj su svi i živeli. Zbog emotivnog naboja Kosovskog mita. I danas se drži kao otvorena tema.

Pritom skoro da niko od političara koji rade na Kosovu ništa o Kosovu ne znaju. Sve rade protiv srpske zajednice na Kosovu. Ona je bila integrisana, bar onaj deo ispod Ibra, a Srpska lista ih je ponovo vratila u ruke Beograda, na negativan način. Zato što ih instrumentalizuje protiv kosovske države, da se ona diskredituje. To, pre svega, narušava poziciju Srba na Kosovu; oni se stalno tretiraju kao nelojalni građani. I to ne samo na Kosovu, već i u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini.

I ostatak regiona je problematičan, nosi stalno neke izazove i opasnost od zaoštravanja odnosa?

– Amerika se vidi kao glavni faktor sprečavanja ratnih planova Srbije devedesetih. Zato što je Hrvatska bila jedina spremna da se brani, iako znamo šta su imali od oružja u Vukovaru, Dubrovniku, Zadru. Kroz te tri tačke su pokušali da je bace na kolena, presekli su je na dva dela i držali tako pet godina. Stalno se održavala slika o Hrvatskoj kao o ustaškoj državi. Pritom, pokazalo se da je hrvatska javnost organizovana mnogo bolje nego naša.

Bila je vrlo žestoka reakcija na mnoga negiranja antifašističkog pokreta i svega što je ostvareno nakon rata, pokazalo se da je jača i artikulisanija javnost nego što postoji kod nas, kada je reč o ispadima funkcionera i krugova u Srbiji koji negiraju sve što se u Jugoslaviji dešavalo u 20. veku. Odnosi sa Hrvatskom su na najnižem nivou, odnosi sa predstavnicima Hrvatske u Beogradu su na vrlo niskom nivou i stalno se drže na distanci.

Šta je moguće uraditi?

– Pa, međunarodni kontekst očigledno ide na ruku ovakvim vladama, ne samo ovde, nego i u drugim državama Evrope. Vrlo je poražavajući ishod američkih izbora, iz više razloga. Ovde nije problem ova vlada, nego čitava politička elita koja ne može da se organizuje na nekim drugim osnovama i suprotstavlja se političkom nasilju. Reč je o nekoj vrsti demotivisanosti i, u krajnjoj liniji, nekom novom vremenu koje nije prepoznato.

Odgovor na te nove trendove, na ovo što se dogodilo je populizam. To je odgovor i na Bregzit u Britaniji, rezultate američkih izbora; čitava planeta je ušla u novo vreme, raspali su se razni sistemi, traže se nove paradigme, a u međuvremenu, odgovori su poražavajući, populistički. Nedostajala je jedna vrsta anticipacije nečega što se sada obelodanjuje na raznim stranama i to je ono što brine. Zato se ovakve vlasti osećaju ohrabrenim.

Teško je, stoga, očekivati da će se vlasti menjati same od sebe, ako se u društvu ne stvori nekakav otpor koji bi na raznim tačkama kontrolisao vlast. Nije ovde reč o smeni, Aleksandar Vučić stalno govori da hoće da ga smene. Reč je o tome da vlast treba da se ponaša i deluje u okviru kojim je svaka vlast omeđena. Sada mi nemamo druge mogućnosti, jer ne postoje neke partije i lideri koje građani vide na ovoj političkoj sceni.

U svakom slučaju, treba da bude jači otpor svim nezakonitostima. Slučaj Savamala je bio značajan, jer su ljudi reagovali, vrlo ciljano su izneli zahteve. To što se dogodilo, danas-sutra može da pogodi svakog od njih. Nažalost, taj otpor nije bio dovoljno artikuliran, nema dovoljno sinergije. Pre svega, nedostaje participacija mlađe generacije. Oni su više orijentirani ka tome da prežive i odu iz zemlje. Međutim, sve je manje prilika za odlazak, komplikovanije je i složenije.

Bojan Tončić (Lupiga)