Kliker.info

„Želeo bih i da “Isusovi memoari” podstaknu trajno zbližavanje Bošnjaka i Srba. Mi smo dva stabla istog korena, iste pameti, i kad jeste i kad nije naopaka. Mi smo jedni drugima najpreči i najbliži.“- kaže Vuk Drašković, pisac i politčar, komentarišući svoj posljednji roman. U „Isusovim memoarima“ Drašković, kroz preživljavanje hromog fotoreportera iz hercegovačkog sela Čemernica, čiji je nadimak Ćopavi Isus, sa distance opisuje tragediju koja je se dogodila u BiH u posljednjem ratu. Piše o propagandi, međuljudskim odnosima, istrebljenju hercegovačkih sela, i na koncu besmislu rata u kome je i sam učestvovao.

VIJESTI: Vaš posljednji roman “Isusovi memoari”, ocjenjen je kao jedan od najjačih antiratnih romana u srpskoj književnosti. On je, ujedno, i nastavak romana „Nož“, romana za koji su mnogi smatrali da je ’90 tih godina pomogao jačanje srpske nacionalne svijesti. Da li mislite da je „Nož“ zaista doprinio tome? I da li ste se ikada zapitali zašto ste ga napisali?

DRAŠKOVIĆ: “Nož” je doprineo demontaži komunističke zabrane o skrivanju i poricanju ustaškog genocida nad Srbima u nacističkoj Hrvatskoj. Poruka romana bila je proročanska: Oni koji bi da zaboravimo, spremni su i da ponove. I ponovili su zločin na kraju prošlog veka. Ponovili su ga komunistički generali, službe bezbednosti, polaznici i predavači partijske škole u Kumrovcu. Zašto bih se pitao zašto sam „Nož“ napisao? Zločini se, u ime bilo koga ili čega, ne smeju skrivati. Umetnost pokazuje utrobu Zla. Bez toga, nema i ne može biti pobede Dobra. Tu utrobu Zla pokazujem i u romanu Isusovi memoari.

VIJESTI:  U romanu,  kritičari cijene, pišete objektivno o svemu, pa i o sebi? Može li čovjek biti objektivan prema sebi? Zašto niste koristili prava imena, kada je čitaocu koji i površno poznaje situaciju jasno o kome je riječ?

DRAŠKOVIĆ:Veoma je teško, takoreći i nemoguće, biti objektivan prema sebi samome. Zbog toga u „Isusovim memoarima“ onaj koji sam ja (Maksim Kozbaša) ne progovara ni reči. On ćuti, drugi pričaju o njemu. U romanu „Via Romana“ ja sam sebe, odnosno Maksima Kozbašu, i ubio. Smetao mi je, morao sam da ga uklonim, a nisam imao pravo da ga sasvim zaobiđem. Izbegao sam prava imena aktera, jer su ona nevažna, važno je kakvi su i ko su, a jednom mi je i Branko Ćopić rekao da se mnogo opekao sa pravim imenima, na primer Nikoletine Bursaća.

VIJESTI:  Da li biste voljeli da romanom “Isusovi memoari” promjenite ičije mišljenje o ratu u BiH, ako biste, šta biste voljeli da ljudi uvide? Konkretno, Srbi i Bošnjaci, za koje je radnja romana vezana?

DRAŠKOVIĆ: Voleo bih da “Isusovi memoari” pomognu poštenom sagledavanju krvavih ratova u kojima je ubijena jedna velika država, Jugoslavija, na čijim se ruševinama danas šepure rezervati i bantustani mržnje i bede, uvijeni u haljine nacije, vere, istorije, čak i praistorije. Želeo bih i da “Isusovi memoari” podstaknu trajno zbližavanje Bošnjaka i Srba. Mi smo dva stabla istog korena, iste pameti, i kad jeste i kad nije naopaka. Mi smo jedni drugima najpreči i najbliži.

VIJESTI:  U romanu pišete i ovaj put o odnosu četnika i partizana, moglo bi se reći „izbalansirano“. Riječ četnik, danas, recimo u Sarajevu, je pogrdan naziv za Srbina. Da li se stav prema četnicima promjenio u poslednjih 20 godina, kako kod drugih naroda tako i kod Srba?

DRAŠKOVIĆ: Promenio se, i to dramatično. Danas u Srbiji mnogi, možda i većina mlađeg sveta, generala Mihailovića, koji je bio protivnik komunizma i programski se borio za Jugoslaviju na Zapadu, ističu kao antievropsku i antiameričku ikonu. Sve pod petokrakama, eno srpskih „četnika“ u Ukrajini, u Donjecku i Lugansku,brane spomenike Lenjinu. Srpski komunistički generali, udbaši, mafijaši i krvave Crvene beretke, koji su organizovali, predvodili i počinili najstrašnije zločine po Bosni, Hercegovini, na Kosovu, u nekim područjima Hrvatske, za Bošnjake, Albance i Hrvate su „srpski četnici“. A ko su oni, pokazujem u romanu Isusovi memoari. Ne bi me začudilo i da, jednoga dana, ne bude saopšteno i da je Draža Mihailović bio za Tita i Staljina, i da su, i njega, ubili četnici.

VIJESTI:  U “Isusovim memoarima” pišete i o brojanju žrtava iz rata u rat, ko je koga u kom ratu više „istrijebio“, ima li tome kraja?

DRAŠKOVIĆ: Nema, na žalost, sve dok svak traži i vidi samo balvan u oku onog drugog, a niko neće da, najpre, izvadi balvan iz oka svog. Ta plemenska svest, da nema sopstvenog greha i krivice, sastavlja Šćepanov “tefter mrtvih” u Isusovim memoarima, a Veljko Vujović, Ćopavi Isus, izgovara zlokobnu rečenicu: “Nestaće nas, to vam garantujem”!

VIJESTI:  Pisci se žale da se knjige ne prodaju, da se čita samo „laka“ literatura, s druge strane „Isusove memoare“, „Tamo daleko“ i druge Vaše knjige nerijetko se mogu vidjeti u rukama čitalaca. Jesmo li postali površni, kao što se stalno proklamuje, i  ima li ozbiljna literatura budućnost?

DRAŠKOVIĆ: Izuzetna čitanost mojih knjiga u ovoj duhovnoj i moralnoj pustoši malo je čudo i zbog toga što sam ja, i kao pisac, u Srbiji i danas pod anatemom ogromne većine književnih autoriteta, kritičara i žirija, onih istih kojima sam, na takozvanom Drugom kongresu srpskih intelektualaca, održanom 1994. u Beogradu, u lica sasuo da su oni „duhovni podrum prljavog rata“ u Bosni i Hercegovini. Usred ustaškog pomora Srba, Goran napisa „Jamu“, Skender napisa „Stojanku majku“, a Nazor „Majku pravoslavnu“. Srpskoj literaturi ne služi na čast što ćuti o Srebrenici, o ubijenoj deci u Prijedoru, o ranama Sarajeva, o rušenju oko 500 džamija… Koliko sam umeo, ja sam progovorio u „Isusovim memoarima“. Inače, svi mi danas, na razvalinama Jugoslavije, živimo u magarećem sistemu vrednosti. Pleva je skuplja od zlata, jagma je opšta za glupošću, prizemljem, nemoralom i prostotom. Ipak, prave vrednosti, pa i ozbiljna literatura, neće i ne mogu biti sahranjene.

Aleksandra Tolj (Vijesti.ba)