Kliker.info

Rame uz rame s Đinđićem

Stajala je rame uz rame sa Zoranom Đinđićem, dok je koalicija Zajedno tri mjeseca protestovala protiv izborne krađe koju je priredio Miloševićev režim 1996. godine, kada je bio prinuđen da vrati pokradene glasove u u oko 70 opština i gradova. Bila je ambasadorka u Meksiku u prvoj polovini dvijehiljaditih. Pridružila se Čedomiru Jovanoviću u antinacionalističkom LDP-u, koju napušta 2011. i postaje nezavisnom poslanicom u Narodnoj skupštini Srbije.

Za one koji ne znaju, ova istinska zoon politikon, Vesna Pešić danas je razočarana demokratijom u Srbiji, premda je sačuvala živahan duh. Napuštanjem LDP, prije godinu dana, povukla se iz partijske politike, nije se više kandidovala, odbila je partijski angažman, ali ne odustaje od političke borbe. Evo kako gleda na politički spektakl koji se ove nedjelje prikazuje u punom sjaju u Srbiji:“Srbija je u jedinstvenoj prilici da napravi korenite promene – kroz lokalne, parlamentarne i predsedničke izbore koji se događaju simultano u nedelju. Ali, opet, čini mi se da ima puno apatije i da je vrlo jaka ova inicijativa za "bele listiće", odnosno poništenje izbornih listića.

Ako vi to vidite, koja ne živite ovde, ona možete misliti što ja vidim. To je tačno, ovdje nema nikakve ponude, nema odgovora na pitanje koje bi sebi čovek postavio pred izbore – ni što s Kosovom, ni s Evropskom unijom, ekonomijom, prezaduženošću, obrazovanjem, nezaposlenošću koja je 25 posto…

Ovo što gledamo je jedna nerealna kampanja, a ljudi, lideri koji se pokazuju, ne uživaju nikakvo poverenje građana. Ne radi se samo o grupi oko Peščanika i nas starih kritičara, još od Miloševića. Pogledala sam danas u novinama istraživanje da je osam najrelevantnijih stranaka na lestvici od 1 do 5 dobile ukupnu ocenu 2,2. Strašno nisko. Poverenje u institucije, vladu, parlament i sudstvo se kreće između 5 i 10 posto. Ni individualni političari ne stoje mnogo bolje, na primer, Boris Tadić uživa poverenje svega 20 posto građana, što je maksimum, drugi imaju i manje od toga.

Koje teme dominiraju?

PEŠIĆ: Nekakve šarene teme, od jačanja regija i decentralizacije, do obećanja kako će investitori nahrliti u Srbiju, kao da ćemo već sutra živeti u raju, a sve propuste što nije učinjeno obećavaju kao srećnu budućnost. Po reklamama vidite da je to jedna neozbiljna grupa ljudi koja ima nekakve svoje interese o kojima mi nemamo pojma. Niko ne govori ništa operativno, kako će se obećanja ostvariti, nego se samo redaju lepote našeg budućeg života. U Hrvatskoj ste imali makar nekakvu uobičajenu podelu stranaka na leve i desne, SDP kao levi centar pa HDZ koji okuplja desni centar. Kod nas se još to ne zna.

Premda i u lijevoj opciji imate stranke koje se nikako ne uklapaju.

PEŠIĆ: Naravno, ali mi nemamo stranačke identitete, one se jedino razlikuju po tom stepenu nacionalizma i evropejstva. Ljudi se ne mogu orijentisati u socijalnom smislu, jer imate u svakoj vladi oko 18-20 stranaka koje dele vlast, jer se većina ne može dostići lako zbog toga što je Srbija cela jedna izborna jedinica.

Na što će nalikovati Vlada s toliko stranaka?

PEŠIĆ: Stranke se unapred, predizborno šlepaju, iako nemaju census, sutradan dobivaju velike komade vlasti. Recimo Tadićeva DS šlepa SDPS Rasima Ljajića, Zelene Srbije, to je neka nova stranka, Ligu socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, Demohrišćansku stranku Srbije koju je osnovao pokojni Vladan Batić, kod Čede Jovanovića su se ušlepali SPO Vuka Draškovića, stranka Bogata Srbija, neka vojvođanska stranka, sindikati i još po nek, Socijalisti imaju bivšu Arkanovu stranku, Jedinstvenu Srbiju i PUPS tj. penzionere. Umesto da vidiš nekakva dva plana, vi vidite kako će trčati nekih 18 stranaka, a u mnogima ima još mnogo drugih, pa možete misliti na što liči vlada koju treba sastaviti posle izbora.

Za sadašnje stanje u zemlji, koga vi najviše krivite?

PEŠIĆ: Najviše krivim Borisa Tadića i DS jer su oni imali većinu u parlamentu i vladi, najodgovorniji su za sadašnje veoma loše stanje. Boris Tadić je dizajniran da se svima sviđa, da pokriva sva politička polja, da svima bude simpatičan, pa i vama u Hrvatskoj, a u stvari kao političar je maneken, političar bez ideja, isprazan, ali s velikim pretenzijama da vlada 15 godina, tri mandata.

Podsjeća li vas na Josipovića?

PEŠIĆ: Ne, mada ja ne poznajem dobro situaciju kod vas. Tadić i njegov kabinet se za poslednje četiri godine meša u sve, u rad vlade i parlamenta, a ja to zovem uzurpacijom jer po Ustavu nema takva ovlašćenju. Preko funkcije šefa partije je minirao sve državne institucije. Ako si izabran za predsednika, ti ne možeš zadržati funkciju predsednika stranke jer se preko te funkcije nelegalno šire nadležnosti predsednika države da postavljaš premijera, ministra itd. Krivim ga što je propala pravosudna reforma, doslovno su se partije mešale u reizbor sudija, cijeli proces je bio potpuno netransparentan i politizovan.

Umesto da nam politika bude dinamična, da se reaguje efikasno i rešavaju problemi, mi imamo ljude koji se među sobom ne razlikuju, a svaki traje već godinama, pa i decenijama.

Da li lošoj situaciji doprinosi izborni zakon?

PEŠIĆ: Da, mislim da ga treba menjati jer je loš jer je cela Srbija jedna jedinica i mora se puno kombinovati posle izbora, tako da nikada ne znamo za koga smo stvarno glasali.

U Hrvatskoj se baš zamera što se zbog 10, 11, odnosno 12 jedinica događa da brojne stranke koje na nivou države imaju podršku veću od 5 posto ne mogu u Sabor i tu se otvara mogućnost za drukčiji inženjering.

PEŠIĆ: Ali ako stranke stavljaju na listu od 250 kandidata za poslanika, građanin i da je genije, ne može znati ko je na toj listi! Svaka veza između građana i poslanika je prekinuta. Ako vi u Hrvatskoj imate ljude iz izbornih jedinica, ipak se uspostavlja veza s nekim delovima zemlje i građanima koji tu žive. Često su na tim listama prezastupljeni kandidati iz Beograda jer su bliži vlasti i šefovima.

Drugi problem je što nemamo promena u strankama, stalno su sve isti ljudi. Pošto je ponuda na ovim izborima jako loša, i pošto smatramo da su sve stranke korumpirane i daleko od javnog interesa, mnogi se odlučuju za tzv. "beli glas", kao neku vrstu protesta – precrtati listić ili nacrtati nešto da pokažemo nezadovoljstvo otuđenim strankama.

Koliko su mediji pridonijeli tome?

PEŠIĆ: Mnogo su pridoneli jer su stavljeni pod kontrolu najveće vladajuće stranke, mislim na ljude iz DS i samoga Tadića. U Hrvatskoj isto imate korporativno novinarstvo, recimo Jutarnji list, Novi list je nešto bolji, a ovo drugo… To je šund. Kod nas, iako se prikriva vlasništvo, znamo Đilas kontroliše Press, Slobodan Homen (DS) Kurir. Ali i tamo neki WAZ je daleko veći uvlakač nego iko drugi, iako je stranac. Gledaju da bude komercijalan, samo pevaljke, afere i guzice.

Ja mislim da mi sve više imamo jedan autokratski režim, da je demokratija za koju smo se izborili padom Miloševića ishlapela i da se ona ovde nije ukorenila. Vlast je postala strašno arogantna, i kada se pita i kada se ukaže na stvari koje nisu dobre, npr. to sa tom nesrećnom reformom sudstva, ona ne odgovara na kritike, ne obazire se. Ili, kako to prema biračkom popisu imamo samo 100.000 manje birača od ukupnog broja stanovnika? Iako smo navodno izgubili 400.000 stanovnika u poslednjih desetak godina, imamo preko 300.000 birača više nego pre četiri godine. Pitaš to, ali odgovora nema.

Isto je kod nas.

PEŠIĆ: Kako je to moguće, i da li ste vi razjasnili birački spisak?

Ne znam kako je moguće, niko se time ne bavi. Čak smo održali referendum o EU temeljem tog popisa.

PEŠIĆ: Ni kod nas se niko ne bavi, pa stvarno neverovatno. Tadić se meša u sve poslove – i u službu državne sigurnosti, i radove na infrastrukturi, stalno juri okolo sa šlemom na glavi, trči po njivama, fabrikama… Imali smo veoma lošu vladu, Mirko Cvetković (premijer) je bio marioneta koji je morao za sve pitati kabinet predsednika. Da li premijer Milanović za sve zove Josipovića da pita što da radi? Ne verujem da je tako, jer ranije ni kod nas nije bilo tako.

Mi doduše imamo situaciju da nam je ekonomiju, dobar dio državnih preduzeća i vanjske poslove preuzela stranka s 2,9 posto podrške u narodu.

PEŠIĆ: Stranka Vesne Pusić?

I Radimira Čačića.

PEŠIĆ: Mi smo 2008. imali budalaštine kao što je tzv. nacionalno pomirenje između SPS, Miloševićeve stranke i DS, sada Tadićeve stranke. Pa se onda veoma patetično govorilo da u SPS-u plaču za Miloševićem, DS plače za Đinđićem, a ljubav između te dve stranke je procvetala, iako je bilo dovoljno da se bude samo racionalan, morala se praviti koalicija jer nije bilo dovoljno glasova za većinu bez socijalista. Sada ima raznih briga, jedna je i ta što su na Kosovu zabranili da se tamo broje glasovi, nego se kutije zapečate i šalju u Rašku na brojanje. Imate i nameštaljke oko protivzakonitog priznavanja liste pojedinih stranka, pa ja sve više sumnjam da će ovi izbori biti ispravni.

Što je sa demokratijom u samim strankama?

PEŠIĆ: O tome ne vredi govoriti. Što ćeš ti menjati i državi kad ti je Vuk Drašković od 1989. godine predsednik svoje stranke? Zatim, Koštunica, on je predsednik od 1992., a ni ovi koji su postali predsednici poslije 2000. godine ne misle brzo da odu, kao Tadić ili Čedomir Jovanović. Građani programe ne znaju, opredeljuju se prema liderima, pa valjda zato moraju biti večni.

Zašto je napustila Čedu Jovanovića?

U Hrvatskoj je Jovanović dugo glasio za "najnormalniju" stranku. Vi ste je napustili. Zašto?

PEŠIĆ: Glavni razlozi su bili to što se nismo slagali oko nekih krupnih pitanja. 2009. godine smo donosili zakon o medijima i to jedan od najrepresivnijih, za koji ja nisam htela glasati, čak ni Miloševićeva SPS! Čedomir je odlučio da LDP glasa za taj zakon. To je učinjeno navodno da ne bi pala vlada, jer je zakon predložio Dinkić i ucenjivao je, ali je glavni razlog bio da se LDP približi DS i Tadiću zbog buduće koalicije. Ja sam glasala protiv, ostala sam dosledna. Rastali smo se i po pitanju pravosudne reforme koju je LDP iz sve snage branio, mada je bila fingirana. Ja sam je kritikovala. Konačno, nije mi se dopadao autoritarni način vođenja stranke, a još manje povezivanje sa tajkunima.

Ne sviđa mi se i što su takvi ljudi postali nekažnjivi, pa kad ih Agencija za borbu protiv korupcije prijavi da nisu ispravno prijavili imovinu, a onda ih po direktivi tužilaštvo oslobađa bilo kakve odgovornosti. Ja to ne podnosim, i zato sam odlučila izaći iz te stranke, a i sve ostale su iste, nije LDP ništa posebno. Problem je bio u tome što je ona obećavala da neće biti kao ostale. Smatram da politika mora podrazumevati i pravičnost. Sve institucije, pa i ta Agencija za borbu protiv korupcije, su pod velikim partijskim pritiskom, a političari su toliko besni, da prete i direktorici Agencije, koja i nije neka velika hrabrost i čvrstina. Mene to sve nervira, ja to ne podnosim. Ta vladajuća klika, političko-tajkunska je iznad zakona, može da radi što hoće, ne odgovara ni za što.

Je li sistem kriv za to?

PEŠIĆ: Delimično, ali nema sistema koji će naterati da se vlast pridržava zakona, ako ona to neće. Sigurno je da izborni sistem ne valja. Liči na nekakvu anketu nakon koje se stranke mesecima dogovaraju kako će se iskombinovati. Građani ne znaju što će ispasti i za koga su glasali, jer sada može da se desi i da Naprednjaci i DS uđu u koaliciju ako neko od njihovih partnera ne pređe pet posto, pa se nemaju s kim praviti vladu.

Nisu to koalicije, nego konglomerati

Na prošlim ste izborima imali sličnu situaciju s HSS-om i HSLS-om koji su osvojili mandate kritikujući HDZ pa su koalirali s njima.

PEŠIĆ: Te kombinacije, kad ima više od dve-tri stranke, to više nisu koalicije, već konglomerati koje niko ne kontroliše. I što je onda taj premijer? Je li on šef nekog tima s programom ili svako odgovara svom nekom lideru? Funkcionalnost upravljanja je užasno slaba. Ako je ministar zdravlja tamo neki Stanković, njemu je šef Dinkić, šef njegove stranke. Svako iz vlasti odgovara nekoj drugoj stranci, nema koherentnosti, dogovaranja. To je neefikasno.

Kakav ishod izbora predviđate i koja bi opcija u Hrvatskoj bila najbolje dočekana?

PEŠIĆ: Verovatno Boris Tadić. Ali, gledajte, ljudi nisu zadovoljni. Neki će verovatno glasati za ove velike partije, a ko će biti u koaliciji to niko ne zna. Mislim da će DS raditi sličnu koaliciju pa će biti isto što je i bilo. Čeda će proći, Dačić će s njim i manjinskim Mađarima, ako to bude dovoljno. Ne znam hoće li Dinkić proći cenzus, ako prođe, onda će i on ući u vladu. I opet će povući neke stranke još u vladu, biće ih makar 12. Mislim da Nikolić ne može ući u vladu, bez obzira na velik broj glasova, jer nema koalicijskog potencijala. Problem je i što Tadić po ustavu ne bi smeo biti biran za predsednika.

Zašto?

PEŠIĆ: Njemu će ovo bio treći mandat, a ustavom je to zabranjeno, iako u ustavnom zakon stoji takva mogućnost, to je bila nagodbom s Koštunicom da bi DS glasala za Ustav, a i zakon ne može menjati Ustav. Ali do te mere ide ta poltronerija predsedniku da ga novinari pitaju je li mu to zadnja kandidatura, hoće li ići i na četvrti… A on odgovara: "Znate šta, ne verujem, to ne odgovara našoj kulturi". A niko ne kaže da je više od dva mandata zabranjeno prema ustavu! To je bedno.

Jedno čisto hipotetsko pitanje – bi li stvari drugačije izgledale, po vama, da Zorana Đinđića nisu ubili? On je donio neku nadu, poput SDP-ove koalicije prije deset godina.

PEŠIĆ: Ne vredi o tome sada govoriti. No, on jest bio redak čovek, retkost je da imate takvu inteligenciju i sposobnost na mestu premijera. Ali, naprosto, što da radimo? Zbog sukoba sa Koštunicom, njegove ideje se nisu mogle praktično održati. Kad je ubijen, došao je Koštunica, vratili su se i socijalisti, svi su izašli ponovo na svetlost dana.

Da je živ, i da je sve ovako, ne verujem da bi živeo u Srbiji! Sigurno bi bilo drugačije, jer je bio dinamična ličnost i pravi lider. Ali prošlo je deset godina, moramo se uključiti u sadašnjost. Ljudi su fiksirani na prošlost, ali ja ne verujem da će bilo ko ovdje pasti na kolena kao Vili Brant i tražiti oprost zbog Bosne, Srebrenice. Neće biti lustracije i raščišćavanja s prošlošću. Nešto od toga jest bilo, ali neće biti mnogo više. I šta ako se ne ide dalje i ako se ovakva društva ne umeju kajati? Prema istraživanjima koja smo provodili, mnogi građani su elementarno neobrazovani, znatan broj ne zna da je Karađorđe vodio prvi srpski ustanak. 23 posto ljudi nema završenu osnovnu školu, možda ih 30 posto zna što se dogodilo u Srebrenici. Medački džep, u kojemu su Srbi stradali? Nikad ni za to nisu čuli. Znanje od devedesetima je toliko na niskom nivou, da vi nemate legitimitet za čekanje da se to raščisti. Kad pitate ko je najviše stradao, 65 posto će vam odgovoriti – Srbi!

Jesu li za to krivi udžbenici, mediji?

PEŠIĆ: Valjda sve to.

U Srbiji ima dosta poništenih privatizacija.

PEŠIĆ: Svi su se sad setili da je privatizacija bila strašna, korumpirana, pljačkaška. Trećina je poništena, ali zapravo samo oko 35 posto preduzeća navodno radi, dok oko 25 posto daje platu radnicima.

U čemu je problem kod srpske ekonomije, po vama? Je li to nekonkurentnost nakon samoupravljanja, izlazak na svjetsko tržište gdje pobjeđuju samo najoštriji zubi?

PEŠIĆ: Sigurno ima i toga. Ali problem je dublji. U čemu da budemo konkurentni kad ništa ne proizvodimo? Proizvodili smo dobru i jeftiniju robu od Nijemaca, recimo obuću, konfekciju. U vreme Miloševića, dok su bile sankcije, to je prestalo raditi, zatim je došla velika privatizacija posle 5. oktobra, kada su došle razne konsultantske kuće i korupcija je cvetala. Bilo je i kriminalaca koji su kupovali preduzeća. Darko Šarić je kupio pola Vojvodine, kako to da ga niko nije video? Kad neko ubaci prljav novac, nikog nije briga. Osim toga, kada su se preduzeća prodavala, kupovala se imovina – ogromna zemljišta i zgrade, pa i u centru Beograda, a radnicima se reklo – marš napolje!

Slično kao u Hrvatskoj. Pretpostavljam da se uvozni lobi ne žali?

PEŠIĆ: E, pa to! Banke i uvoz je sve što radi ovde. Mišković je glavni, on je pandan Todoriću. Mi plaćamo sve skupo, jer je on držao monopol. Sad je prodao Maxi da bi rešio dugove. Svi su se oni nakupovali i u kreditima su preko glave i traže devizne rezerve, kojima ih mi ponovno spašavamo! Imate jednu grupu koja se povezala sa strankama, oni se obrate Tadiću i on vrši pritisak na narodnu banku da im da povoljnije kredite. (Gradonačelnik Beograda) Dragan Đilas, on je tajkun, ima svoj biznis i potpredsednik je DS-a , iz toga dolazi njihova snaga.

Nemamo samo tajkune koji su se povezali s politikom – Mišković, Beko i drugi, već ih sad imate u strankama i na izborima. A ako ste srušili proizvodnju, onda se možete zaposliti samo u partiji, a preko nje u administraciji. U Srbiji imate dvaput više agencija i zavoda nego u Hrvatskoj. Ko to zapošljava? Izbacili ste radnike, a nove generacije zaposlili u državi. Oko 40 posto naše imovine je u državnim rukama – javna preduzeća. Privatni sektor, mislim na mala i srednji biznis je u krizi teško oštećen, a Fond za razvoj, umesto da podstiče takva preduzeća, novac daje tajkunima. Zato ne funkcioniše rasprava u strankama – ako je predsednik u dealu, on ne trpi diskusiju o tom, on treba garantovati svoj dogovor. Zato nastaje autoritarnost, kontrola suda i medija.

Evrofanatik sam, ali sam se dosta pokolebala

Zanima me vaš stav prema ulasku Srbije u EU. Jeste li evroskeptik?

PEŠIĆ: Ne, ja sam uvek evrofanatik! Ali sam se dosta pokolebala zbog kritike u Hrvatskoj. Osim desne, ima dosta i leve kritike. Pa i u Sloveniji.

Zbog gašenja proizvodnje, ako se ne varam.

PEŠIĆ: Da, zbog te koncepcije koja je ne samo kapitalistička, nego ne vodi mnogo brigu što će se desiti s nekom zemljom. Kod nas kupe fabriku s pločicama, zatvore je i dođe Italijan koji vam prodaje pločice za kupatilo. Takav je bio jedan deo privatizacija kod nas, kupuje se tržište. EU neće trpeti da vi imate brodogradilišta, iako imate tradiciju, već će tražiti da to zatvorite i da pustite radnike niz vodu, a brodove će graditi Italijani ili Šveđani, koji znaju napraviti mali brodić.

Ako ste evrofanatik, kako se nosite s tom neminovnošću?

PEŠIĆ: I ja, pravo da vam kažem, razmišljam o tome, ali ne smem kazati ništa o tome, jer vas odmah trpaju uz Koštunicu. A on tvrdi nešto potpuno luđački. On kaže: politička neutralnost – da sarađujemo s EU jednako kao i s Moskvom, Kinom, Tunguzijom. Deli svijet na zapad i istok. Vi nemate problem Rusije, a ovdje imate obožavanje Rusije gdje su Rusi rešenje za Kosovo. Smatram da bi trebali ući u EU, da izađemo iz te ruske hipnoze. EU je za nas samo jedan od prioriteta, i često se više bavimo Kosovom nego EU i ja se tome protivim.

Da vodim Grčku, objavila bih bankrot

Budući da smatrate te političare nepouzdanim, niste li skeptični oko toga što su oni pregovarali s EU i brine li vas način na koji EU rješava probleme južnih, zaduženih zemalja?

PEŠIĆ: Jako sam protiv toga što rade Grčkoj i Španiji. Da ja vodim Grčku, objavila bih bankrot i rekla da im ne vraćam pare i da rade što znaju, a ne da stišću sirotinju. Doviđenja.

Ali Grčkoj se EU ne dozvoljava da bankrotira.

PEŠIĆ: Daju im da bi im dali. Nametnu vam jezivu štednju, tako da pacijent treba da umre. To vodi u depresiju. A onda vam posuđuju pare, milijarde su pozajmili Grčkoj. I onda vi štedite, a dug vam raste. Argentina je prošla kroz to, rekli su da se dugovi ne vraćaju i prošla težak period, ali je izašla iz toga.

Što mi možete kazati o Jugoslaviji?

PEŠIĆ: Znam da je ovo vrlo nepopularno u Hrvatskoj, ali ja smatram da je bila velika greška što smo rasturili Jugoslaviju. Prvo, zašto bi se Srbi i Hrvati nešto specijalno tukli? Imamo isti jezik, razumemo se. Da smo ostali zemlja od 25 miliona stanovnika, bili bi malo jači. Mi sad ništa ne možemo, nerazvijeni, mali, nemamo tržište, ništa. Ono je bila jedna relevantna država. Da smo ostali zajedno, mogli bi se suprotstaviti i reći – Jugoslavija je jedna neutralna zemlja, mogli bi plivati s tim tržištem. Pogledajte Makedoniju i sukobe koji se tamo događaju. Kažu da je Juga bila loša ideja, ali ja mislim da je to bila jedina dobra i prava ideja na Balkanu. Kad smo već izmešani, pa zar to nije realnost? Ja sam bila član UJDI-ja i smatrali smo da promenom saveznog ustava treba uvesti slobodne izbore i formirati jugoslovenski parlament, pa ako bi bilo razdvajanja, da tu budu neki legitimni predstavnici. Ali mi smo zahvaljujući Miloševiću najviše, Tuđmanu i drugima, otišli u potpunu božju mater, rasturili se i postali nejaki. Što će Slovenija s dva miliona stanovnika osim da bude niša kojoj će se reći da radi to i to? Kakvu vanjsku politiku možete imati? Hrvatska mora raditi sve što joj EU kaže. Ana Benačić (Danas)