Kliker.info

Dvije strane Romanije
Mo­žda mu je to u ne­ka do­ba li­mi­ti­ra­lo po­pu­lar­nost, po­go­to­vu ka­da je još ostao po stra­ni ori­jen­tal­nog ro­ko­ko treš tren­da ko­ji su kra­jem osam­de­se­tih di­kti­ra­li, pro­da­ju­ći ne­za­mi­sli­ve ti­ra­že, Or­ke­star Ju­žni ve­tar i pje­va­či po­put Si­na­na Sa­ki­ća i Šem­se Su­lja­ko­vić, ali ta­kvim je nje­go­vim izbo­rom na kra­ju odre­đe­no ono što će Ha­lid Bešlić bi­ti da­nas, i kao živ čo­vjek, i kao je­dna bo­san­ska me­ta­fo­ra. Oda­brao je da bu­de grad­ska ra­ja – što na kra­ju kra­je­va zna­či i grad­ski go­spo­din, a grad­ska se go­spo­da ni­gdje, pa ni u Sa­ra­je­vu, ni­su šeta­la gla­vnom uli­com u zla­tnim sa­ko­i­ma. U pra­vi­lu, sa­ra­jev­skom Ti­to­vom uli­com više se ne bi ni prošeta­li na­kon što je­dnom obu­ku zla­tni sa­ko.

Ha­lid Bešlić ro­đen je 1953. u ro­ma­nij­sko­me selu Knežina, kod So­ko­ca, usred pre­dje­la iz ep­skih (ali i lir­skih) na­ro­dnih pje­sa­ma, ko­ji je ne­u­spo­re­div i po svo­joj dre­vnoj lje­po­ti i po tra­gi­ci. Kla­lo se po Ro­ma­ni­ji u ne­ko­li­ko ra­to­va. Kla­li su pr­vo če­tni­ci, pa ustaše, pa opet če­tni­ci, da bi ta ču­de­sna pla­ni­na na kra­ju pre­ko pje­sme ušla u par­ti­zan­sku me­ta­fo­ru, ko­ja će tra­ja­ti ono­li­ko ko­li­ko bu­de tra­ja­la Ju­go­sla­vi­ja, a ko­je će se i sta­ri Kr­le­ža spo­me­nu­ti ka­da bu­de pi­sao ne­kro­log Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu. Ali to je ro­man­ti­čna stra­na Ro­ma­ni­je (u ju­žno­sla­ven­sko po­i­ma­nje ro­man­ti­ke u sva­kom slu­ča­ju ula­zi i kla­nje), a ona dru­ga, ži­vo­tna, jest da je se­dam­de­se­tih go­di­na to bio izra­zi­to za­pušten, ru­ral­ni kraj, ko­ji se, iz sa­ra­jev­ske per­spe­kti­ve, zbi­lja na­la­zio Bo­gu za le­đi­ma. Ili ta­mo gdje je Bog re­kao la­ku noć. Pri­tom, po­jam So­ko­lac bio je ne­ka vr­sta isto­zna­čni­ce ta­mošnjeg za­tvo­re­nog sa­na­to­ri­ja za naj­te­že i ne­i­zlje­či­ve psi­hi­čke bo­le­sni­ke, umo­bol­ni­ce iz ko­je po­vra­tka ne­ma.

Ha­lid se kao pe­tna­e­sto­go­dišnji dje­čak spu­stio sa So­ko­ca u Sa­ra­je­vo. O to­me će, po­tpu­no be­zo­bzir­no i kroz smi­jeh, pri­ča­ti ane­gdo­te, šale i do­ži­vlja­je, ali ka­ko su ispri­ča­ne za ne­kih no­ćnih si­je­la i me­đu pri­ja­te­lji­ma, ne­će­mo ih pre­pri­ča­va­ti. Osno­vno na­če­lo tih Ha­li­do­vih pri­ča, ko­je­ga se va­lja dr­ža­ti već i zbog sa­me po­e­ti­ke pri­po­vi­je­da­nja o je­dno­me čo­vje­ku, jest da se one mo­gu ispri­ča­ti sa­mo o se­bi. Okru­tni vi­ce­vi ispri­ča­ni na vla­sti­ti ra­čun po­dra­zu­mi­je­va­ju bla­gost pre­ma dru­gi­ma. To­ga se, kao sva­ki do­bro odgo­jen Bošnjo, vr­lo do­slje­dno dr­ži. Bo­ga pi­taj zna­či li to išta ka­da se ova­ko ka­že, ali Ha­lid Bešlić je stvar­no do­bar čo­vjek. Po­tpu­no ne­za­ni­mlji­va po­ja­va u svi­je­tu sen­za­ci­ja i ta­blo­i­da. Isto­vre­me­no, u skla­du s mo­tom ispi­sa­nim na ugru­ha­noj ško­di – “ko bi rek’o ču­da da se de­se” – pri­ča o nje­mu pri­ča je je­dno­me kul­tu­ro­loškom i so­ci­jal­nom ču­du.

Suprotne naravi
Teško je za­mi­sli­ti ka­kvo je mo­ra­lo bi­ti odra­sta­nje je­dno­ga ro­ma­nij­sko­ga dje­ča­ka u Sa­ra­je­vu, tom na­jo­kru­tni­jem od svih dra­gih mje­sta, ko­je je u to vri­je­me, kra­jem šezde­se­tih i po­če­tkom se­dam­de­se­tih, već bi­lo pu­no se­be i mi­ta o se­bi, ali još uvi­jek bez one pri­če ko­ja je po­če­tkom osam­de­se­tih ispri­ča­na za­hva­lju­ju­ći ge­ni­ju Emi­ra Ku­stu­ri­ce, Abdu­la­ha Si­dra­na, Da­ri­ja Dža­mo­nje i nju pri­mi­tiv­sa. Bi­lo je to vri­je­me pje­sni­čkih ma­ra­to­na u dvo­ra­ni Ra­dni­čko­ga uni­ver­zi­te­ta Đu­ro Đa­ko­vić, na ko­ji­ma je sla­vljen Duško Tri­fu­no­vić, bivši me­tal­ski ra­dnik, što je po­stao je­dan od naj­po­zna­ti­jih ju­go­sla­ven­skih pje­sni­ka i pr­vi pro­mo­tor rock kul­tu­re na sa­ra­jev­skoj te­le­vi­zi­ji. Bi­lo je to vri­je­me naj­ve­će sla­ve In­de­ksa, a ma­lo pri­je ne­go što će Go­ran Bre­go­vić s Bi­je­lim du­gme­tom po­ha­ra­ti Ju­go­sla­vi­ju. Ha­li­du Bešli­ću tre­bat će sko­ro pe­tna­est go­di­na da se u tom Sa­ra­je­vu ču­je i za nje­ga. Igra su­dbi­ne, pri­je ne­go išta dru­go, spo­ji­la ga je s Na­zi­fom Glji­vom. Na­i­me, Glji­va je po­sve su­pro­tna na­rav od Ha­li­da. Kon­fli­ktan tip, ek­shi­bi­ci­o­nist, pun se­be, s egom ka­kav se u Sa­ra­je­vu ne pam­ti, čo­vjek s po­nešto za­tvor­sko­ga sta­ža, ko­ji ni­ka­da ni­je imao pro­blem s ti­me što mu se po­la gra­da iza le­đa smi­ja­lo, jer je, valj­da, ra­ču­nao da ne tre­ba pu­no uči­ni­ti, pa da mu se svi ti lju­di di­ve. Ka­da bi se o nje­mu po­če­le pri­ča­ti ane­gdo­te, u ko­ji­ma baš i ni­je ispa­dao ja­ko pa­me­tan, obra­zo­van i fin, Glji­va bi se la­ko uži­vlja­vao u za­da­tu ulo­gu, pa bi na­mjer­no da­vao ma­te­ri­jal za ta­kve pri­če. Od onih ko­ji su ga po­kušava­li na­pra­vi­ti bu­da­lom, on je za­pra­vo pra­vio bu­da­le. Uži­vao je u to­me da se pri­ka­zu­je kao bo­gat čo­vjek: je­dno vri­je­me imao je ti­pa ko­ji bi išao tri ko­ra­ka iza nje­ga s nov­ča­ni­kom i pla­ćao ra­ču­ne. U vri­je­me pr­vih slo­bo­dnih izbo­ra kan­di­di­rao se za gra­do­na­čel­ni­ka. Kam­pa­nja mu je bi­la ri­di­ku­lo­zna, ali sil­no du­ho­vi­ta. Nje­go­va pre­tje­ra­na ek­stro­ver­ti­ra­nost vje­ro­ja­tno ga je i košta­la da u ži­vo­tu na­pra­vi nešto ja­ko ozbilj­no. Na­i­me, Na­zif Glji­va izra­zi­to je da­ro­vit čo­vjek, vje­ro­ja­tno je­dan od naj­da­ro­vi­ti­jih au­to­ra no­vo­kom­po­ni­ra­ne na­ro­dne mu­zi­ke, uo­pće.Dok se Glji­va že­nio, ra­zvo­dio i lju­bo­vao, ona­ko ka­ko to či­ne sve pra­ve zvi­je­zde, od Hollywooda do Bo­li­vu­da, Ha­lid Bešlić se ra­no ože­nio, do­bio si­na i za­u­vi­jek ostao s istom že­nom, u ure­dno­me gra­đan­skom bra­ku, kao ka­kav au­to­me­ha­ni­čar, kro­jač ili poštan­ski slu­žbe­nik. On je in­zi­sti­rao na svo­joj obi­čno­sti i ne­o­da­bra­no­sti, prem­da ni od to­ga ni­je na­či­nio po­zu. Opće­ni­to, Ha­lid Bešlić po­stao je i ostao zvi­je­zda bez po­ze, gar­da i sja­ja.

Rat i narodnjačka scena
Rat je slo­mio Bo­snu. Tra­jao je ta­ko du­go i ta­ko in­ten­zi­vno da više ništa i više ni­tko ni­je mo­gao osta­ti kao pri­je ra­ta. Oni ko­ji to po­kušava­ju ispa­da­ju smi­ješni ili ne­ka­ko tu­ga­lji­vi, pa ih čo­vjek za­o­bi­la­zi ka­da se na­đe u svim tim bo­san­skim ino­zem­stvi­ma. Pun­ker­ska ge­ne­ra­ci­ja, ro­đe­na u pro­sje­ku izme­đu 1964. i 1970, do kra­ja ra­ta već je odra­sla, ste­kla gra­đan­ska zva­nja i oso­bne tra­ge­di­je, a di­je­lom se i ra­se­li­la, te se pre­ko vla­sti­te ko­že na­u­či­la što zna­či bi­ti Bo­sa­nac u bi­je­lo­me svi­je­tu, ka­ko ži­vje­ti s ta­kvim so­ci­jal­nim ne­do­sta­tkom i ka­ko ga se oslo­bo­di­ti. Oni­ma ko­ji su otišli naj­da­lje, u Ka­na­du i Ame­ri­ku, bi­lo je naj­lakše da osta­nu ne­pri­mi­je­će­ni, dok je ta­kvi­ma ko­ji su, što zbog vla­sti­te in­ter­tno­sti a što zbog ži­vo­tnih izbo­ra, osta­li pre­bli­zu, osta­lo je i da bi­ra­ju ho­će li sa­kri­ti svo­je bo­san­stvo, ili će ga po­nu­di­ti kao umje­re­no do­zi­ran i no­voj sre­di­ni pri­hva­tljiv fol­klor, ili će non­stop ima­ti pro­ble­ma s pre­dra­su­da­ma oko­li­ne. U sva­kom slu­ča­ju, na punk smo svi za­bo­ra­vi­li. Ili smo ga se sje­ća­li kao vla­sti­tih ner­vo­za u pu­ber­te­tu.U ra­tu se ra­su­la i bo­san­ska na­ro­dnja­čka sce­na. Je­dni su uma­kli u Nje­ma­čku, dru­gi u Sr­bi­ju, a pošte­ni Duško Ku­ljiš i kum Ma­te Bu­lić sti­gli su, sva­ki sa svo­jim mo­ral­nim oda­bi­rom, u Hr­vat­sku. Od 1996, kao pr­ve go­di­ne mi­ra, dva će bo­san­ska pje­va­ča no­vo­kom­po­ni­ra­nih na­ro­dnih pje­sa­ma na­dra­sti okvi­re žan­ra i sce­ne: Ha­ris Dži­no­vić i Ha­lid Bešlić. Pr­vi će, na­ra­vno u so­ci­jal­nom smi­slu, izra­sti u ne­kog ju­žno­sla­ven­skog Si­na­tru, ko­ji za ve­li­ke nov­ce pje­va po Bal­ka­nu i di­ja­spo­ri, svi­ma ko­ji su spre­mni pla­ti­ti. On ne­će ra­zbi­ja­ti gla­vu oko so­ci­jal­nog i po­li­ti­čkog kon­tek­sta, ali će pri­tom bi­ti i do­volj­no pošten da se ne­će ni la­žno pred­sta­vlja­ti kao hu­ma­nist i pa­tri­ot. Ha­ri­su Dži­no­vi­ću ta­kav gard do­bro sto­ji.
Angažman oko SDP-a
Ha­lid je ve­ći dio ra­ta pro­veo u Nje­ma­čkoj. Go­vo­rio je da se mo­glo pu­no za­ra­di­ti, ali da je bi­lo sra­mo­ta za­ra­đi­va­ti više ne­go što ti tre­ba za ži­vot. Pje­vao je na hu­ma­ni­tar­nim kon­cer­ti­ma, sku­pljao pa­re za Bo­snu, i ni­je se ti­me pre­više hva­lio. Ono či­me se jest hva­lio, i či­me se i da­nas hva­li u sva­koj pri­go­di, jest da je uvi­jek i mo­gao i htio pje­va­ti ka­ko u bo­san­skim i bošnja­čkim, ta­ko i u hr­vat­skim i sr­pskim klu­bo­vi­ma. Ko­li­ko god to ne­ko­me mo­glo ići na živ­ce i ko­li­ko god to če­sto bi­lo i fi­nan­cij­ski ne­i­spla­ti­vo, Ha­lid ni­ka­da ni­je izdao onu par­ti­zan­sku me­ta­fo­ru Ro­ma­ni­je, pre­ko ko­je ide Ti­to s ko­lo­nom svo­jih pro­le­te­ra, me­đu ko­ji­ma ima i ovih, i onih, i onih. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na vr­lo se ozbilj­no an­ga­ži­rao oko bo­san­skog SDP-a, dr­žao je u izbor­noj kam­pa­nji be­spla­tne kon­cer­te, na­vo­dno je stran­ku i fi­nan­cij­ski po­ma­gao, ali bez uspje­ha. Kao sva­ki pra­vi džentl­men bo­rio se za una­pri­jed izgu­blje­nu stvar.

U Frankfurtu, na Bahnhofu
Na al­bu­mi­ma ko­je je sni­mio na­kon ra­ta uči­nio je odmak od no­vo­kom­po­ni­ra­nog zvu­ka. Ili je u me­đu­vre­me­nu taj voz pro­du­žio bez nje­ga. U mu­zi­čkom smi­slu, nje­go­vi hi­to­vi iz de­ve­de­se­tih i nul­tih go­di­na ne­ka su vr­sta kom­bi­na­ci­je onih do­brih ka­fan­skih na­ro­dnja­ka s po­če­tka se­dam­de­se­tih i mo­der­no po­sta­vlje­ne za­ba­vne mu­zi­ke. Mu­zi­ča­ri s ko­ji­ma su­ra­đu­je su bivši ro­cke­ri, zvje­zdi­ce sa­ra­jev­skog pop zvu­ka iz osam­de­se­tih i ne­ki do­bri svi­ra­či, či­je je umi­je­će ovje­re­no višego­dišnjim svi­ra­njem po klu­bo­vi­ma i bir­ti­ja­ma. Za­hva­lju­ju­ći i nji­ma, u pro­te­klih de­se­tak go­di­na sni­mio je ba­rem isto to­li­ko na­ro­dnja­čkih ever­gri­na. “Sta­ra ku­ća” je, ta­ko, naj­ljepši bo­san­ski song na te­mu do­mo­tu­žja, ko­ji se je­dna­ko bol­no ču­je na frank­furt­sko­me Ha­upt­bahn­ho­fu, u To­ron­tu i u za­vi­čaj­nim paj­zlo­vi­ma Be­ča i Salt­zbur­ga, kao i iza za­tvo­re­nih pro­zo­ra au­to­mo­bi­la što pro­mi­ču za­gre­ba­čkom Ili­com.

Pje­sme Ha­li­da Bešli­ća ni­gdje se, pa ni u Za­gre­bu, ne slušaju de­mon­stra­ti­vno, kao Thom­pson, Ce­ca ili Kar­leuša. On je više pri­va­tni pje­vač, pje­vač izgu­blje­nih za­vi­ča­ja.U de­ve­de­se­ti­ma bo­san­ska je pri­ča po­sta­la pla­ne­tar­no va­žna. Ba­rem u me­ta­fo­ri, to je i osta­la. Pri­tom, ta je pri­ča, za­hva­lju­ju­ći ne­kim fil­mo­vi­ma, knji­ga­ma, pri­ča­ma i pje­sma­ma, vr­lo bol­no i te­me­lji­to ispri­ča­na. Va­lja, ta­ko­đer, zna­ti da su sve do­i­sta va­žne pje­sme, pri­če, knji­ge i fil­mo­vi pri­je sve­ga lo­kal­no va­žni. Po­ne­ki Oskar ili ber­lin­ski Zla­tni med­vjed ugla­vnom su sa­mo glo­bal­ni odjek do­bre lo­kal­no ispri­ča­ne pri­če. Uza­lud je pro­tiv to­ga se bu­ni­ti, kao što je uza­lud va­gi­na­le­ta­ma iz pro­gra­ma kul­tu­re za­gre­ba­čkog Ra­di­ja 101 uvje­ra­va­ti svo­ju ma­lo­broj­nu pu­bli­ku ka­ko je isti­na dru­kči­ja i širi­ti svoj si­tni šovi­ni­zam. Na­pro­sto, po­sto­je gra­do­vi, i po­sto­je svje­to­vi, či­je su pri­če ispri­ča­ne i oni ko­ji svo­je pri­če ni­su u sta­nju ispri­ča­ti. Ha­lid Bešlić po­stao je va­žan dio te bo­san­ske i sa­ra­jev­ske po­sli­je­ra­tne pri­če.

Kad požele biti ljudi          
On je ne­ki do­bar so­und­track za ze­mlju au­to­mo­bil­skih otpa­da, ra­zrušenih ku­ća iz ko­jih ra­ste dr­ve­će, mi­ni­ra­nih po­lja i pla­ni­na, izgu­blje­ne na­de i traj­no raz­dvo­je­nih ple­me­na, ve­li­kih eu­rop­skih i svjet­skih me­ta­fo­ra i naj­du­blje i naj­strašni­je ju­žno­sla­ven­ske pro­vin­ci­je, Bo­sne ko­je više ne­ma i Bo­sne ko­ja ni­gdje ni­je pošla, ze­mlje s naj­pro­stra­ni­jim ino­zem­stvom na ku­gli ze­malj­skoj. Ha­lid Bešlić glas je ci­je­lo­ga je­dnog ra­su­tog svi­je­ta, a to iz per­spe­kti­ve pr­vo­ga su­sjed­stva, kao ni iz sa­me Bo­sne, ni­je baš la­ko shva­ti­ti. U Hr­vat­skoj se, na­i­me, Ha­li­da vo­li kao Bo­san­ca. A Bo­san­ci tem su du­ho­vi­ti, tem su do­brih duša. Uži­tak je, do­i­sta, slušati ih ka­ko pri­ča­ju i pje­va­ju. Pro­blem na­sta­je kad Bo­san­ci po­že­le bi­ti sa­mo lju­di. Ili kad osta­nu tu. Ta­da vr­lo če­sto ne zna­ju što će s nji­ma upra­vo ta­kvi ko­ji se ina­če izda­ju da vo­le Bo­san­ce. I do­i­sta, drag im je nji­hov hu­mor i nji­ho­va ve­li­ka i dre­vna bo­san­ska duša. Ali što da se ra­di ka­da osta­nu tu i že­le bi­ti lju­di, pa ih još i vri­je­đa ka­da od njih oče­ku­je­te za­hval­nost.Ka­da je ono ne­da­vno Ha­lid Bešlić tre­bao pje­va­ti u oko­li­ci Spli­ta, po­bu­nio se tip iz kašte­lan­ske Hvi­dre. Re­kao je čo­vjek da se oni ni­su za to bo­ri­li. Ka­da mu je obzir­no pri­po­me­nu­to ka­ko Ha­lid ni­je Sr­bin, hvi­draš je odgo­vo­rio ka­ko do­bro zna što je on, i da smo se pro­tiv njih bo­ri­li žešće ne­go pro­tiv Sr­ba.
Armin pjeva Halida
To je, ta­ko­đer, je­dna od hr­vat­skih isti­na, ko­ja se, isti­na, ne ti­če ovo­ga pje­va­ča, jer on bi sve ne­spo­ra­zu­me ljud­ski i bla­go rješavao, pa bi pje­smom uvje­ra­vao lju­de da ni­su u pra­vu, ali isti­na je to ko­ja se ti­če onih ko­ji ga sma­tra­ju di­je­lom vla­sti­tog svi­je­ta i vla­sti­tog izgu­blje­nog i po­ra­že­nog za­vi­ča­ja, ia­ko ne idu na nje­go­ve za­gre­ba­čke kon­cer­te. Mo­žda i za­to što im na živ­ce ide ta lju­bav pre­ma bo­san­skoj duši i po­tre­ba za bo­san­skim hu­mo­rom.

Film Pje­ra Ža­li­ce “Kod ami­dže Idri­za”, je­dan od ne­ko­li­ko naj­va­žni­jih bo­san­skih i sa­ra­jev­skih fil­mo­va, završava ve­li­kom, prem­da opće­ni­to sla­bo shva­će­nom sce­nom, u ko­joj glas Ha­li­da Bešli­ća, usred ma­log po­ro­di­čnog te­fe­ri­ča, pje­va pje­smu Saše Lošića “Ma­lo je ma­lo da­na”. Ta pje­sma bi­la je je­di­ni na­čin da se pri­ča sre­tno završi. Ve­li­ki si mo­gu do­zvo­li­ti lu­ksuz sre­tnih završeta­ka. U di­vno­me bo­san­skom fil­mu hr­vat­sko­ga re­da­te­lja Ognje­na Svi­li­či­ća “Ar­min” dje­čak na au­di­ci­ji pje­va Ha­li­do­vu pje­smu “U me­ni je­sen je”. One ko­ji mo­gu shva­ti­ti i ima­ju či­me osje­ti­ti Svi­li­čić bla­go, ru­kom, pre­vo­di s onu stra­nu ljud­sko­ga oča­ja. I pre­ki­da sce­nu pri­je ne­go što gle­da­telj pu­sti su­zu. Kne­dla u gr­lu je, na­i­me, to­čni­ji znak. Zar do­i­sta mi­sli­te da bi se ne­ka obi­čna, be­zve­zna pje­sma mo­gla otpje­va­ti na taj na­čin?
Čudo Halida Bešlića                       
“Ko bi rek’o ču­da da se de­se, da Mi­lja­cka mo­sto­ve odne­se…” Ču­do Ha­li­da Bešli­ća je­dna je od po­slje­di­ca ra­ta. Je­dna od ri­je­tkih na ko­ju au­tor ove pri­če la­ko i spre­mno pri­sta­je. Opu­stošena ge­ne­ra­ci­ja, ko­ja je do ra­ta ži­vje­la u pun­ku, kao u ne­ko­me svom “Ru­skom umje­tni­čkom ek­spe­ri­men­tu”, da­nas se te­le­fo­ni­ma do­zi­va i ra­spi­tu­je je li to bi­la ona fa­tal­na oku­ka na Ko­bi­ljoj Gla­vi, u ko­joj je ce­sta na­gnu­ta pre­ma jar­ku. Ne­ki su u me­đu­vre­me­nu upo­zna­li Ha­li­da Bešli­ća, jer su nam se, eto, pu­te­vi po­če­li dra­ma­ti­čno ukršta­ti i po­sta­li smo dio isto­ga svi­je­ta i iste so­ci­jal­ne sku­pi­ne, a ne­ki ga ni­ka­da ni­su sre­li, ali on je po­stao di­je­lom nji­ho­vo­ga iden­ti­te­ta. Ot­pri­li­ke ono što je be­smr­tna Ama­lia Ro­dri­gu­es Por­tu­ga­lu, to je Ha­lid lju­di­ma ko­ji se ne ža­le odri­ca­ti se­be i svo­jih ni u bo­san­sko­me smr­tnom ča­su. Bog ga po­ži­vio.       Miljenko Jergović (Jutarnji list)