Kliker.info

Dok pi­jem bi­je­lo vi­no, obič­no mi se pje­va. Sje­dim sam na svo­joj dvo­riš­noj te­ra­si uz “sla­po­ve Pli­tvič­kih je­ze­ra”, ka­ko zo­ve­mo ma­lu dr­ve­nu ka­cu iz ko­je spe­ci­jal­nim efek­ti­ma vo­da žu­bo­ri i bu­di sje­ća­nja na one mo­je da­le­ke to­ple ju­žne kra­je­ve, pi­jem ge­mišt od San­ta Mar­ga­ri­te (mog naj­dra­žeg Pi­not Gri­gio vi­na) i pje­vu­šim Lo­ši­nu pje­smu, ”vi­no ne zna da smo ne­kad bi­li sre­tan par/ bo­lje bi­ti pi­jan ne­go star…Na­la­zim da je bi­je­li ge­mišt bo­lji kad se ra­di s fran­cu­skom mi­ne­ral­nom vo­dom Pe­ri­er ne­go s ta­li­jan­skim Pe­le­gri­nom, kad već ov­dje ne­ma jam­nič­ke.Dok ta­ko pje­vu­šim i pi­juc­kam, obič­no ne mi­slim ni o če­mu. Sa­mo se pre­pu­stim ne­koj tu­poj, slat­koj tu­zi. ”Zar je isti­na da tu­ga ne­ma ob­li­ka/ ili to nož re­že njen nje­žni se­def/ a sto­ji po­gled ra­van u li­ni­ji što si­je­če.”Ne­zgo­dan po­kret de­snom ru­kom ko­jim sam iz sa­svim opuš­te­nog po­lu­le­že­ćeg po­lo­ža­ja u mo­joj omi­lje­noj ma­sli­na­sto­ze­le­noj fo­te­lji, že­lio, go­to­vo fa­kir­skom vješ­ti­nom, do­to­či­ti još ma­lo vi­na u ča­šu, pro­u­zro­čio je oš­tar bol u vra­tu. Ne znam da li je to tre­ći, če­tvr­ti ili pe­ti kra­lje­žak, ali znam si­gur­no da je bo­lan i ozbilj­no po­vri­je­đen. Zbog nje­ga mi po­vre­me­no oš­tri bo­lo­vi pro­la­ze kroz ra­me­na i tr­nu vr­ho­vi pr­sti­ju obje ru­ke.

Tu ne­u­god­nu po­vre­du za­ra­dio sam još pri­je de­set go­di­na kad sam pred svo­jom mla­dom že­nom iz­i­gra­vao šam­pi­o­na u bodybor­din­gu, ja­ha­ju­ći po pri­lič­no vi­so­kim va­lo­vi­ma na pri­vat­noj pla­ži na­še iz­najm­lje­ne ku­će u jed­nom od luk­su­znih pred­je­la ču­ve­nog Ma­li­bua, gdje po­zna­te film­ske zvi­je­zde ima­ju svo­je eks­klu­ziv­ne bo­ga­te vi­le ograđe­ne vi­so­kim zi­do­vi­ma.“De­ja­ne, ovo je taj”, vik­nuo sam svom pri­ja­te­lju De­ja­nu Ka­ra­kla­i­ću, ko­ji nas je tog ne­djelj­nog po­po­dne­va do­šao po­sje­ti­ti i ko­ji je sje­dio na pla­ži, a da mu ni­je pa­lo na pa­met da se ku­pa u Ti­hom oke­a­nu..Po­ka­zi­vao sam mu na ve­li­ki val, ko­ji je u tom tre­nut­ku od­jed­nom po­stao još i ve­ći i kao da me je zbog ne­če­ga, vrag bi ga znao če­ga, na­mjer­no do­hva­tio, po­di­gao na vrh i za­tim me svom sna­gom za­bio na­gla­vač­ke u pješ­ča­no dno.

Osje­tio sam stra­šan bol u pred­je­lu vra­ta i je­dva sam is­pli­vao. Ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ni­sam znao gdje sam i da li je ne­bo do­lje, a mo­re go­re. Sve je oko me­ne bi­lo ne­iz­mjer­no pla­vo.
De­snu ru­ku uop­će ni­sam mo­gao po­kre­nu­ti i be­ži­vot­no je vi­sje­la uz tje­lo. Je­dva sam uz po­moć De­ja­na i Len­ke iza­šao iz mo­ra, ko­je me je svo­jom ne­iz­mjer­nom si­li­nom vu­klo na­zad za­jed­no s pje­skom, da me od­ne­se da­le­ko od oba­le i ne­gdje ta­mo za­u­vi­jek pro­gu­ta.
Bi­lo mi je muč­no i po­vra­ćao sam mo­re s pi­je­skom po­mi­je­ša­no. Čud­no ka­ko i u ta­ko dra­ma­tič­nim tre­nu­ci­ma na­ša podsvjest ima smi­sla za hu­mor jer sam uz svu tu mu­ku i bol pje­vu­šio u se­bi Ar­se­no­vom in­to­na­ci­jom “s oku­som so­li, s oku­som mo­ra…” Osje­ćao sam bes­kraj­nu sla­bost i je­dva sam sta­jao na no­ga­ma. Len­ka je pred­la­ga­la da zo­ve­mo Hit­nu po­moć, a De­jan je sa­vje­to­vao da me on hit­no od­ve­de u naj­bli­žu bol­ni­cu jer, ako je neš­to ozbilj­no, bo­lje da bu­dem u pra­voj bol­ni­ci. Pri­je ne­go su me pa­žlji­vo str­pa­li u auto, uspio sam is­ka­pi­ti du­pli wisky. Ne­ka­ko sam se na­vi­kao da sve bo­lo­ve li­je­čim ra­di­je al­ko­ho­lom ne­go aspi­ri­ni­ma.
Bi­la je ne­dje­lja i sti­gli smo do Sa­int John Ho­spi­tal u San­ta Mo­ni­ci za ma­nje od dva­de­set mi­nu­ta. Dok smo da­va­li do­ku­men­te i po­pu­nja­va­li for­mu­la­re na pri­jem­nom šal­te­ru, kroz du­bi­nu hod­ni­ka se po­ja­vio Al Pa­ći­no u prat­nji mla­đeg čo­v­je­ka ko­ji ga je dr­žao is­pod ru­ke i, bez če­ka­nja i bi­lo ka­kve re­ak­ci­je od stra­ža­ra ko­ji su tu sta­ja­li, otvo­rio je vra­ta am­bu­lan­te i ušao unu­tra.
– Hm. Ta­ko sam i ja ne­ka­da u Ju­gi – po­mi­slih. Sva su mi se vra­ta otva­ra­la, a sa­da sam je­dan od ti­su­ća, ma sto ti­su­ća, je­dan od mi­li­jun ne­po­zna­tih lju­di.
Bu­du­ći da je bi­la ne­dje­lja, ni­sam du­go če­kao i ubr­zo sam na svom “bro­ken En­glis­hu” ob­jaš­nja­vao dok­to­ri­ma što mi se do­go­di­lo. La­ko je go­vo­ri­ti ko­lo­kvi­jal­ni sva­ko­dnev­ni je­zik, ali teš­ko je na stra­nom je­zi­ku u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma do­seg­nu­ti sve one ri­je­či ko­je se ri­jet­ko upo­tre­blja­va­ju u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu.
Kao i u sve­mu, Ame­ri­kan­ci su pe­dant­ni i u me­di­cin­skoj po­mo­ći. Imam sre­ću da mi je zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje po­kri­ve­no pre­ko ame­rič­kog Ak­tors gu­ild, gdje sam za­ve­den pod bro­jem 00428237, ina­če bi me ova vra­to­lo­mi­ja u Sa­int John Ho­spi­ta­lu, jed­noj od naj­pre­sti­žni­jih i naj­bo­ljih bol­ni­ca u Los An­đe­le­su, koš­ta­la pre­ko 10.000 do­la­ra. Na­pra­vi­li su vi­še od 20 X-Rey sni­ma­ka da bu­du sa­svim si­gur­ni da neš­to ni­je slo­mlje­no ili na­pr­slo u vra­tu. Na kra­ju su mi pro­pi­sa­li ne­ke lje­ko­ve pro­tiv bo­lo­va i pu­sti­li me ku­ći. Baš kad sam iz­la­zio iz or­di­na­ci­je, go­to­vo sam se su­da­rio s Alom Pa­ći­nom, ko­ji je do­la­zio iz du­bi­ne hod­ni­ka. – Sory – re­kao je. Tre­ba­lo je da i ja ka­žem “sory” i pro­du­žim svo­jim prav­cem jer u ta­kvim okol­no­sti­ma ni­je do­bro pre­po­zna­va­ti lju­de, pa ma­kar bi­li i ta­ko po­zna­ti kao Al Pa­ći­no. Ko zna zbog če­ga je on ove ve­če­ri svr­šio ov­dje? Mo­žda su­vi­še al­ko­ho­la, dro­ge, a mo­žda i sa­svim ne­ka be­zna­čaj­na ba­nal­nost.
I po­zna­va­ju­ći se­be, si­gur­no bih ta­ko i uči­nio da me ni­je onaj po­po­dnev­ni val oša­mu­tio i pro­tre­sao mi gla­vu i mo­zak. – Do you re­mem­ber me? – oda­brao sam naj­glu­plju re­če­ni­cu ko­jom sam mo­gao po­če­ti na­šu kon­ver­za­ci­ju. – No – re­kao je krat­ko i oš­tro s pri­zvu­kom ne­tr­pe­lji­vo­sti u gla­su. – We met on Ve­ni­ce film fe­sti­val 3 years ago. – So what – go­to­vo mi je pro­sik­tao u li­ce.
Htio sam mu re­ći da smo se do­bro dru­ži­li u Ve­ne­ci­ji i da smo za­jed­no na po­zor­ni­ci pri­ma­li na­gra­de, on za ži­vot­no dje­lo, a ja za Be­fo­re the Rain. I da smo se za­jed­no sli­ka­li pred sto­ti­nu fo­to­gra­fa i da ja ni­sam ne­ko ne­po­znat ko­ji bi ga da­vio, ne­go eto tek ta­ko, kad smo se baš go­to­vo su­da­ri­li i po­gle­da­li je­dan dru­gog u li­ce, mi­slim da je bio red da mu se ja­vim, a ne da se pra­vim da se ne po­zna­je­mo. I štoš­ta sam mu dru­gog htio re­ći, ali pre­sje­čen na­či­nom na ko­ji me je po­gle­dao i in­to­na­ci­jom ko­jom je pro­sik­tao “so what”, sa­mo sam sleg­nuo ra­me­ni­ma i sa­svim ti­ho pro­zbo­rio: “Not­hing. Just not­hing”. Okre­nuo se i upu­tio pre­ma iz­la­zu, od­ma­hu­ju­ći li­je­vo-de­sno gla­vom, kao da je u se­bi go­vo­rio: “What an idi­ot, ma­ma mia”.
Ka­ko sam pre­zi­rao svo­ju sla­bost to­ga tre­na i tu iz­ne­nad­nu pro­vin­ci­jal­nost ko­ja se uvu­kla u me­ne ko zna ka­ko i ot­ku­da i zgra­bi­la me čvr­sto oko vra­ta, ko­ga od ja­kih bo­lo­va, ni­sam mo­gao po­mje­ra­ti ni li­je­vo ni de­sno.
Uza­lud me je De­jan Ka­ra­kla­jić tje­šio da je bio vje­ro­jat­no pi­jan i da je naj­bo­lje da za­bo­ra­vim tu epi­zo­du i ko ga uosta­lom ši­ša kad se pra­vi va­žan. I da je Da­stin Hof­man bo­lji glu­mac, a o Dži­nu Hek­ma­nu da i ne go­vo­ri­mo. Ni­sam mo­gao za­bo­ra­vi­ti. Ni tu noć, ni mno­go no­ći po­sli­je to­ga.
– So what – mje­se­ci­ma mi je od­zva­nja­lo u uši­ma, a krup­ni film­ski ka­dar Ala Pa­ći­na uno­sio mi se u li­ce u mo­jim ne­mir­nim sno­vi­ma tih ljet­nih no­ći na­šeg pr­vog ve­li­kog ho­li­vud­skog film­skog iz­le­ta.
Gra­ni­ce
Po­no­vo na put. Po­stao sam “le­te­ći Ho­lan­dez”. Pre­li­jećem kon­ti­nen­te, mi­je­njam gra­do­ve i dr­ža­ve. Pu­tu­jem. Od Los An­đe­le­sa do mo­jih kra­je­va tre­ba mi oko 13 sa­ti le­ta. Obič­no idem pre­ko Lon­do­na. Pa on­da za Za­greb ili Be­o­grad .
U zad­nje vri­je­me na­pra­vim pre­kid pu­to­va­nja da lak­še pod­ne­sem džet leg, pa ta­ko sta­nem u Nju­jor­ku, Va­šing­to­nu ili To­ron­tu. Pre­spa­vam i sli­je­de­ćeg ju­tra na­sta­vljam za Lon­don .
Pu­to­va­nja su po­sta­la moj na­čin ži­vo­ta. Pa ma ko­li­ko straš­no i sil­no vo­lio svo­ju po­ro­di­cu, po­ne­kad, sa­svim ira­ci­o­nal­no, go­to­vo se ra­du­jem što pu­tu­jem i što ću pro­ve­sti tih ne­ko­li­ko da­na u ne­kom ne­po­zna­tom ho­te­lu, sje­di­ti sam za sto­lom u do­brim re­sto­ra­ni­ma i pi­ti svo­je cr­no vi­no. Kad sam ta­ko sam u no­vim gra­do­vi­ma, ne­mam ni­ka­kve že­lje da upo­zna­jem nji­ho­ve zna­me­ni­to­sti ili obi­la­zim mu­ze­je i te­a­tre. Pro­na­đem svoj omi­lje­ni re­sto­ran i ne mi­je­njam ga. Obiđ­no sni­mam fil­mo­ve i na­kon sni­ma­nja ne dru­žim se ni sa kim iz film­ske eki­pe. U stva­ri, je­dva če­kam da od njih po­bjeg­nem. Mo­žda je to podsvje­sna ne­la­go­da što na en­gle­skom ni­sam glav­ni u kon­ver­za­ci­ja­ma za sto­lom. Pro­fe­si­o­nal­na de­for­ma­ci­ja, što bi se re­klo.
Po­sli­je ve­če­re, sje­dim du­go u ho­tel­skom Ba­ru i uži­vam gle­da­ti ame­rič­ki fud­bal ili po­ker na te­le­vi­zi­ji. U na­šoj ku­ći u Los An­đe­le­su, Len­ka je uki­nu­la te­le­vi­zi­ju jer tvr­di da glu­pi i ste­re­o­tip­ni ame­rič­ki pro­gra­mi za­glu­plju­ju i kva­re dje­cu. Iako se sla­žem s nje­nim miš­lje­njem, ne­do­sta­ju mi sport­ski ka­na­li. Fil­mo­ve iona­ko ne gle­dam, na­ro­či­to svo­je.
Pa, ako se glu­mač­ka nar­ci­so­id­nost po to­me mje­ri, is­pa­da da je mo­ja nar­ci­so­id­nost u gra­ni­ca­ma nor­ma­le. Iako bi se teš­ko mo­glo ra­zu­mje­ti da iz­me­đu pre­sti­žne i po­pu­lar­ne se­ri­je 24 ho­urs, u ko­joj sam se po­ja­vlji­vao kao “gest star” u osam epi­zo­da i TV po­ke­ra, iz­a­bi­rem ka­nal s po­ke­rom u mom luk­su­znom apart­ma­nu jed­nog od bo­ljih ho­te­la u To­ron­tu. Sve vi­še mo­ja pre­ko­o­ke­an­ska pu­to­va­nja usmje­ra­vam pre­ko To­ron­ta. Tu ži­vi mo­ja se­stra Mi­li­ca sa svo­jom fa­mi­li­jom. Ta­ko, eto, na­dok­na­đu­je­mo iz­gu­blje­ne da­ne u ko­ji­ma se ni­smo gle­da­li. Mo­ja Mi­li­ca me još uvi­jek do­ži­vlja­va kao svog ma­log bra­ta, ka­ko me i na­zi­va, i to me is­pu­nja ne­kom či­sto­tom i sje­ća me na sret­ne da­ne dje­tinj­stva. No, či­nje­ni­ca da mo­ji “ “ma­li ” ne­ća­ci Sa­ša i Bo­ris ima­ju svo­je fa­mi­li­je i dje­cu vra­ća me u okrut­nu re­al­nost u ko­joj su se mo­je re­al­ne go­di­ne već do­bra­no na­mno­ži­le. Eto, i ma­la mo­ja Lu­če će za ko­ji m­je­sec ma­ma po­sta­ti. To zna­či da ću ja bi­ti pra­vi prav­ca­ti djed. Ve­se­lim se toj či­nje­ni­ci i sil­no sam uz­bu­đen. I mo­je dje­voj­či­ce su uz­bu­đe­ne. Iz­miš­lja­ju i pred­la­žu ime­na.
U To­ron­tu je i moj no­vi pri­ja­telj Ro­bert Lan­toš. On je je­dan od naj­po­zna­ti­jih ka­nad­skih film­skih pro­du­ce­na­ta, a s njim sam sni­mio film Fu­gi­ti­ve Pe­a­ces. Rjet­ko se u ovo­me po­slu čo­v­jek spri­ja­te­lju­je s pro­du­cen­ti­ma jer oni obič­no ula­ze u mno­ge ne­spo­ra­zu­me s film­skim rad­ni­ci­ma. Oni, na­i­me, na­sto­je da ču­va­ju i šte­de tu­đu i svo­ju lo­vu u fil­mu, a umjet­ni­ci bi da što vi­še ot­mu od to­ga ko­la­ča.
Ro­bert je Ma­đar i po­seb­no je po­no­san na svo­je ži­dov­sko po­ri­je­klo. Za­to je i s to­li­ko stra­sti pri­stu­pio sni­ma­nju te li­je­pe film­ske pri­če in­spi­ri­sa­ne do­brim ro­ma­nom Ane Mi­čel­son.
Da bih do­bio tu li­je­pu ulo­gu, mo­rao sam ima­ti sa­sta­nak sa re­ži­se­rom Dže­re­mi­jem Po­dew­som, ko­jem su se svi­đa­li mo­ji fil­mo­vi i za nje­ga je bi­lo je­di­no pi­ta­nje ho­ću li mo­ći bi­ti do­volj­no uvjer­ljiv go­vo­re­ći ne­ke od re­če­ni­ca na grč­kom. Ku­pio sam ga re­če­ni­com da ja ni en­gle­ski ne go­vo­rim, da u stva­ri poj­ma ne­mam en­gle­ski, pa sam ipak uspio do­sta uvjer­lji­vo od­glu­mi­ti ne­ke od tih ka­rak­te­ra.
Naš­li smo se u ču­ve­nom ho­te­lu Cha­tou Mor­mont, gdje obič­no od­sje­da na­ša Va­ne­sa Red­grejv. Ona nas uvi­jek po­zo­ve da se dru­ži­mo na ljup­kom ma­le­nom ba­ze­nu na ko­me je za­bra­nje­no ska­ka­nje u vo­du, ali mo­ja Mi­li­ca, una­toč upo­zo­re­nji­ma, u njih ska­če i pr­ska vo­dom ri­jet­ke po­sje­ti­o­ce ko­ji se iz­le­ža­va­ju u le­žalj­ka­ma na vru­ćem ka­li­for­nij­skom sun­cu.
Dže­re­mi je drag i ve­o­ma smo se br­zo do­go­vo­ri­li o mno­gim stva­ri­ma. Ja sam već una­pri­jed bio si­gu­ran da ću, uko­li­ko mi po­nu­de tu ulo­gu, si­gur­no pri­hva­ti­ti jer sam in­stink­tiv­no osje­ćao da mi ta­kva ulo­ga sa­da tre­ba vi­še no ikad, da bi me na­čas iz­ba­ci­la iz ga­le­ri­je “film­skih ne­ga­ti­va­ca” na ko­je su se Ame­ri­kan­ci već na­vi­kli.
Film je uisti­nu uspio, a mo­ja ulo­ga do­brog čo­v­je­ka Ato­sa vra­ća me ta­mo gdje sam bio s fil­mom Be­fo­re the Rain. Ra­do­stan sam zbog to­ga, ali to sa­svim si­gur­no zna­či da ne­ću za­ra­di­ti onu lo­vu o ko­joj sam sa­njao i ko­ja bi mi omo­gu­ći­la to­tal­no spo­koj­nu sta­rost.
Ču­dan je i opa­san taj Ho­li­vud. Sa­da vi­še ni do­bri glum­ci po­put Džo­na Tor­tu­ra ne za­ra­đu­ju ve­li­ke pa­re. Mi­li­ju­ni su re­zer­vi­sa­ni sa­mo za ve­li­ka ime­na ko­ja pra­ve i pro­da­ju fil­mo­ve. Osta­li vi­še ni­su va­žni. Ako ne­tko od njih od­bi­je ulo­gu, ima ih sto­ti­ne ko­ji će je istog ča­sa pri­hva­ti­ti.
Naj­ra­di­je bih se vra­tio. Ali gdje?
Ka­ko da ži­vim ži­vot ko­ji mi vi­še ne pri­pa­da? Sve je po­sta­lo druk­či­je, a i ja sam druk­či­ji. Pa ma ko­li­ko s ra­doš­ću do­la­zim sva­ko lje­to u Is­tru, gdje na Bri­u­ni­ma ži­vi­mo svoj San ljet­ne no­ći, je­dva če­kam da se vra­tim u Los An­đe­les. Fa­li mi to ši­ro­ko pla­vo ne­bo na ko­je sam se na­vi­kao i to sun­ce ko­je ža­ri to­plo­tom go­to­vo či­ta­ve go­di­ne. I lju­di s ko­ji­ma se dru­žim i s ko­ji­ma po­tvr­đu­jem svo­je za­vjet­no emi­gran­stvo mi fa­le. Emi­grant je kao di­vlja ži­vo­ti­nja. Kre­će se ti­ho i go­to­vo taj­no svo­jim sta­za­ma i bra­ni svo­je sva­ko­dnev­ne na­vi­ke. Na ne­ki ču­dan na­čin uži­va u svo­jim sa­mo­ća­ma. I bez ob­zi­ra na to što oba­vljam svo­je obi­telj­ske i rad­ne oba­ve­ze, ima je­dan dio da­na ka­da je sam sa so­bom i ka­da se pot­pu­no pre­da­je stra­no­me gra­du s ko­jim je stvo­rio ne­ku po­seb­nu ve­zu.( Na snimku sa suprugom Lenkom Udovički i gitaristom Miroslavom Tadićem).
Mo­ja Len­ka, ka­da od­ve­ze Mi­mi u nje­nu no­vu ško­lu, ko­ja se na­la­zi bli­zu oke­a­na, toč­no gdje se San­set bu­le­var spa­ja s Pa­ci­fic Hig­hwayom, par­ki­ra sva­ko ju­tro auto bli­zu jed­ne li­je­pe pla­že i ta­mo se še­ta bo­sa po pi­je­sku.
Ja svo­je sa­mo­će pro­na­la­zim u ma­lim ta­li­jan­skim re­sto­ra­ni­ma, u ko­ji­ma sjed­nem na po­la sa­ta i pi­jem svo­je cr­no vi­no. Obič­no se ta­da ne raz­miš­lja ni o če­mu. Sa­mo se ne­ka­ko po­seb­no tra­je. Po­ne­kad mi se či­ni kao da u tim tre­nu­ci­ma po­sta­je­mo dru­gi lju­di, go­to­vo ne­po­zna­ti se­bi sa­mi­ma.
I ka­da od­la­zim kod Ade­ma u ka­fe Aro­ma, gdje se sa­sta­je­mo i igra­mo kar­te, mo­je emi­grant­stvo se pro­du­blju­je. Ta­ko zbi­je­ni oko sto­la, bu­lje­ći u te kar­te i is­pi­ja­ju­ći vi­no u pla­stič­nim ča­ša­ma jer Adem ne­ma li­cen­cu za pro­da­ju al­ko­ho­la u re­sto­ra­nu, li­či­mo na one po­ki­sle lju­de na po­zna­tim sli­ka­ma fran­cu­skih im­pre­si­o­ni­sta. Una­toč ka­li­for­nij­skog sun­ca uvu­če se ne­ka vla­ga u na­ša ti­je­la i za­u­da­ra­mo tu­đi­nom. U Ade­mov ka­fić do­la­ze na­ši lju­di raz­li­či­tih vje­ra i na­ci­o­nal­no­sti. I Sr­bi i Hr­va­ti i Bo­san­ci i Ma­ke­de­on­ci i Cr­no­gor­ci, pa čak i po­ko­ji Al­ba­nac ili Slo­ve­nac na­vra­ti. I svi su oni tu zbog Ade­mo­ve i Amri­ne ku­hi­nje ko­ja ih svo­jim mi­ri­si­ma i uku­si­ma vra­ća u biv­še ži­vo­te.  (Iz arhive sam iskopao sliku  snimljenu u Ademovom kafiću “Aroma” gdje smo odigrali partiju remija u sastavu Rade Šerbedžija, Kemo Monteno, Adem i ja – nije važno ko je dobio a ko izgubio).
Ma­li ka­fe Aro­ma po­stao je kult­no mi­je­sto eks-Ju­go­vi­ća u Los An­đe­le­su. Tu se pu­ne na­še ba­te­ri­je ne­kom no­stal­gi­jom ko­ja nam po­ma­že da lak­še pre­ži­vi­mo ove emi­grant­ske go­di­ne. Po­ne­kad, ta­ko sje­de­ći is­pred tog ljup­kog re­sto­ra­na, osje­ćam se kao da sam u Me­du­li­će­voj uli­ci, u sa­kri­ve­noj ka­fa­ni­ci Kal­nik, u ko­joj sam znao da­ni­ma sje­di­ti i sa svo­jim naj­bli­žim dru­ga­ri­ma i kom­ši­ja­ma is­pi­ja­ti ge­miš­te.
Da. Ka­fe Aro­ma je dio mo­je psi­ho­te­ra­pi­je. Za­mje­na za iz­gu­blje­nu do­mo­vi­nu.
Ubo­ji­ca na pje­šač­kom pre­la­zu
Kad ne sni­mam fil­mo­ve u Ame­ri­ci, on­da sam šo­fer svo­jim dje­voj­či­ca­ma. Sva­ko ju­tro ih od­vo­zim u ško­lu i sva­ko po­sli­je pod­ne sa­če­ku­jem. Za­tim ih raz­vo­zim po Los An­đe­le­su na nji­ho­ve van­škol­ske ak­tiv­no­sti. Va­nja ple­še fla­men­ko, Mi­mi svi­ra kla­vir i igra te­nis, Ni­na je pre­sta­la s kla­sič­nim ba­le­tom i ule­tje­la u vr­tlog ti­nej­džer­skih go­di­na, te svo­jom po­seb­nom lu­cid­noš­ću i in­te­li­gen­ci­jom uma­nju­je ko­li­či­nu luc­ka­stih, ali po­ne­kad i ne sa­svim be­za­zle­nih, is­ku­še­nja. Nju od­vo­zim na raz­ne adre­se nje­nih pri­ja­te­lji­ca, gdje za­jed­nič­ki is­pi­tu­ju gra­ni­ce svo­jih slo­bo­da. Ra­nji­vo pre­po­zna­va­ju­ći pr­ve šo­ko­ve žen­stve­no­sti, za­u­vi­jek na­puš­ta­ju dje­voj­či­ce u se­bi.
Ne bez zeb­nje, bdi­jem nad nje­nim od­ra­sta­njem.
– Mak­ni se iz Los An­đe­le­sa kad ti kće­ri do­đu u ti­nej­džer­ske go­di­ne. Ne­ma šan­se da se od­bra­ne od dro­ge – re­kao mi je Fi­lip Nojs kad sam se do­se­lio u Ame­ri­ku.
A kud da se mak­nem, do đa­vo­la? U Za­greb , Be­o­grad, Split , Pu­lu?
I na­ši gra­do­vi su po­sta­li Los An­đe­les. I kod nas dje­ca pre­vr­ću i skri­va­ju po dže­po­vi­ma ma­ri­hu­a­nu i raz­ne dru­ge kva­li­te­tom sum­nji­ve dro­ge. Sa­sta­nak sa đa­vo­lom!
Ta ni­smo li i Ka­sim i ja s ne­pu­nih če­tr­na­est pi­li pi­vo i za­pa­li­li pr­ve ci­ga­re­te niš­ke Mo­ra­ve, u par­ku iza Lo­ko­mo­ti­vi­nog igra­liš­ta. Ku­po­va­li smo ih bez ku­ti­je, umo­ta­ne u no­vin­ski pa­pir, po de­set ko­ma­da. Ta­ko smo ih lak­še skri­va­li me­đu škol­skim knji­ga­ma i per­ni­ca­ma.
Je­li smo bi­je­li luk i pi­li mli­je­ka u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, da ubi­je­mo mi­ris ci­ga­re­ta ko­ji je do­la­zio s na­ših spa­lje­nih je­zi­ka. Ali teš­ko da bi moj otac Da­ne tih go­di­na mo­gao po mi­ri­su ot­kri­ti da pu­šim jer je to­li­ko di­mio da su mu oni nje­go­vi kar­de­ljev­ski br­či­ći bi­li pot­pu­no žu­ti od ni­ko­ti­na.
– Ta­ta, mo­ram ti neš­to re­ći. Do­go­di­la se jed­na ne­zgod­na stvar – ot­po­če­la je Ni­na svo­ju pri­ču ne­dav­no dok sam je vo­zio u ško­lu.
Kao što Va­nja li­či na Lu­ci­ju, ta­ko Ni­na po­ne­kad li­či na Da­ni­la kad je bio dje­čak. I on je, kad god bi imao ne­ki pro­blem, znao re­ći: – Ta­ta mo­ra­mo ozbilj­no raz­go­va­ra­ti.
Ta­ko mi je jed­nom, kao de­se­to­go­diš­njak, sa­opštio svo­ju hi­sto­rij­sku od­lu­ku da on ne bi vi­še na­vi­jao za Par­ti­zan.
– Pa, na­rav­no, si­ne – re­kao sam – na­vi­jaj za Di­na­mo. To je sa­svim nor­mal­no. Ro­đen si u Za­gre­bu, svi tvo­ji dru­go­vi na­vi­ja­ju za Di­na­mo. I ja, pra­vo da ti ka­žem, kad igra­ju Par­ti­zan i Di­na­mo, ne znam za ko­ga da na­vi­jam.
– Ma ka­kav Di­na­mo, ta­ta? Ja bih na­vi­jao za Haj­duk. – Zaš­to za Haj­duk – go­to­vo sam ra­to­bor­no uz­vik­nuo. – Pa za­to što je Šur­jak naj­bo­lji.
I ta­ko moj Da­ni­lo već go­di­na­ma va­tre­no na­vi­ja za split­ske bi­je­le, a ja ne na­vi­jam vi­še ni za ko­ga.
– Pa, ta­ta – na­sta­vi­la je Ni­na bo­ja­žlji­vo. Pu­ši­la sam u ško­li. I ne znam, ali či­ni se da je na­stao ve­li­ki pro­blem. – Ka­ko si pu­ši­la – uz­vik­nuo sam, ni­ma­lo tak­tič­ki i uda­rio ru­ka­ma po vo­la­nu.
Iz­le­tje­la je iz me­ne bu­ji­ca ne­kon­tro­li­sa­nih ri­je­či ko­je su se ra­su­le kroz otvo­ren pro­zor na­šeg ve­li­kog for­da po pro­met­nom Olim­pik bu­le­va­ru, a Ni­na je uz­drh­ta­la i ti­ho za­pla­ka­la i kao da se iz­ne­na­di­la zbog te mo­je ta­ko sna­žne re­ak­ci­je. I Len­ka i ja uči­mo na­šu dje­cu da nam ka­žu svo­je pro­ble­me i da niš­ta ne skri­va­ju od nas, ta­ko da je ovaj moj go­to­vo ne­u­ra­ste­nič­ni is­pad pot­pu­no šo­ki­rao mo­ju kćer­ku Ni­nu.
– Pa, znaš li ti da se od džo­in­ta mo­že umri­je­ti? I ka­kva sve sra­nja dje­le dje­ci. Vi­kao sam i da­lje sav iz­van se­be. – Ali, ta­ta, ni­sam pu­ši­la dro­gu. – Ne­go šta si pu­ši­la? – Ci­ga­re­te. Ja, Džo­ni i još jed­na pri­ja­te­lji­ca. – A… Ci­ga­re­te – go­to­vo sam s olak­ša­njem re­kao. Pa gdje ste to pu­ši­li? – U par­ku, iza ško­le. Kad smo doš­li na­trag u raz­red, jed­na trud­na pro­fe­so­ri­ca nas je pre­po­zna­la po mi­ri­su. Ja sam od­mah pri­zna­la. I za­to će usli­je­di­ti ka­zna, ali sam la­ga­la da Džo­ni ni­je pu­šio. On ni­je pri­znao jer se bo­jao re­ak­ci­je ro­di­te­lja, a ja sam ra­di­je la­ga­la ne­go da iz­dam svo­ga pri­ja­te­lja. – Pa do­bro si uči­ni­la – re­kao sam – ni ja ne bih pri­ja­te­lja odao.
I ta­ko se no­sim s po­seb­no­sti­ma ži­vo­ta u ovom ve­li­kom gra­du ko­ji uisti­nu iz­gle­da ko jed­na ve­li­ka pu­sti­nja u ko­joj su iz­ni­kle ne­so­lid­no gra­đe­ne ku­će, sa­svim bez pla­na po­re­đa­ne. Ov­dje ne­ma pra­vih te­a­ta­ra ni mu­ze­ja. Ne­ma ni uli­ca po ko­ji­ma se čo­v­jek mo­že pro­še­ta­ti, po­pi­ti na mi­ru ka­vu u ne­kom re­sto­ra­nu i kroz pro­zor pro­ma­tra­ti lju­de ka­ko pro­la­ze jed­ni po­red dru­gih.
Ovo je je­dan ogrom­ni mra­vi­njak po ko­me lju­di ju­re u svo­jim auto­mo­bi­li­ma utr­tim auto­pu­te­vi­ma, a za­tim se par­ki­ra­ju pred svo­jim ku­ća­ma ili u ve­li­kim ga­ra­ža­ma i za­tva­ra­ju se me­đu svo­ja če­ti­ri zi­da, oba­vi­je­ni mra­kom i sa­mo­ća­ma.
Zo­o­po­lis! Ne­hu­man i hla­dan.
Jed­no­ga ju­tra, vo­ze­ći se u svo­me ve­li­kom for­du, ne­da­le­ko od na­še ku­će, toč­ni­je baš is­pred Mi­li­či­ne ško­le, sreo sam ubo­ji­cu na pje­šač­kom pre­la­zu.
Bi­lo je oko 10 uju­tro. Išao sam u obli­žnju apo­te­ku da pro­mi­je­nim li­jek za sni­ža­va­nje krv­nog pri­ti­ska, ko­ji mi je pro­pi­sao moj ame­rič­ki dok­tor, a za ko­ga moj lič­ni dok­tor i pri­ja­telj Go­ran Mi­la­ši­no­vić mi­sli da je pot­pu­no bez­ve­ze. Uglav­nom za sve zdrav­stve­ne pro­ble­me zo­vem mog Go­ra­na u Be­o­grad .
Stao sam ured­no na znak „stop“ na ras­krš­ću i pri­če­kao moj red da kre­nem. I baš kad sam kre­nuo, je­dan čo­v­jek u ve­li­kim cr­nim bok­ser­skim ga­ća­ma, ko­je su mu do­se­za­le do ko­lje­na i svi­le­noj pla­voj pot­ko­šu­lji, ko­ja je na le­đi­ma ima­la zlat­nim i cr­nim ve­zom na­sli­ka­nog ve­li­kog or­la ra­ši­re­nih kri­la, kre­nuo je pre­ko pje­šač­kog pri­je­la­za. Na lan­cu je vo­dio uz se­be ve­li­kog vuč­ja­ka. Za­stao sam sa svo­jim autom na sre­di­ni ras­krš­ća puš­ta­ju­ći to­ga čo­v­je­ka da pri­je­đe uli­cu. No, on je na­jed­nom stao na sre­di­nu pje­šač­kog pre­la­za is­pred mog auta i po­čeo vi­ka­ti: “You, fuc­king idi­ot, why didn’t you wa­it at the Stop sign, are you blind”?
Obič­no se ne upuš­tam ni sa kim u Ame­ri­ci u ras­pra­ve na uli­ci jer sam čuo i znam ko­li­ko to mo­že bi­ti opa­sno, no ovaj pu­ta sam bio zbog ne­če­ga po­seb­no iz­ner­vi­ran, te sam na­gi­nju­ći gla­vu kroz pro­zor da me bo­lje ču­je re­kao:
– Ac­tu­ally, I did stop and I’m wa­i­ting for you to cross the stre­et.
– You are lying, you fuc­king son of a bitch. I’ll gi­ve you tho­u­sand dol­lars if you pro­ve that you we­re wa­i­ting at the Stop sign.
Bio sam to ju­tro ne­ka­ko po­seb­no ne­mi­ran, mo­žda zbog kri­vih li­je­ko­va ko­je sam pio tih da­na, te sam, pot­pu­no ne­ti­pič­no za me­ne, od­jed­nom uz­vik­nuo:
– You are an idi­ot and get out of my way.
On­da je on, kao u ame­rič­kim kri­mi fil­mo­vi­ma, ne­vje­ro­jat­nom br­zi­nom is­pod svo­je pla­ve svi­le­ne ma­ji­ce ko­ja mu je pa­da­la pre­ko ve­li­kih cr­nih bok­ser­skih ga­ća, iz­vu­kao piš­tolj, ko­ji mu je bio za­tak­nut uz ši­ro­ki cr­ni ka­iš. Pri­ti­snuo sam gas do da­ske na svo­me ve­li­ko­me for­du, ko­ji je go­to­vo po­sko­čio s mje­sta, za­škri­pav­ši gu­ma­ma i pro­ju­rio s nje­go­ve li­je­ve stra­ne. Ogrom­ni vuč­jak je za­la­jao i uda­rio pred­njim no­ga­ma o pro­zor­ska sta­kla, dok sam se ja kao film­ski ka­ska­der pot­pu­no spu­stio u sje­diš­tu i go­to­vo za­vu­kao gla­vu is­pod vo­la­na, za sva­ki slu­čaj. Is­pra­vio sam se u sje­diš­tu tek na­kon pe­de­set me­ta­ra, to jest na sli­je­de­ćem ras­krš­ću na ko­me ni­sam stao bez ob­zi­ra na zna­ko­ve upo­zo­re­nja o oba­ve­znom za­u­sta­vlja­nju. U re­tro­vi­zo­ru, uspio sam još iz­da­le­ka vi­dje­ti lu­da­ka u pla­voj svi­le­noj ma­ji­ci i ve­li­kim bok­ser­skim hla­ča­ma ka­ko za­u­zda­va svo­ga po­di­vlja­log psa či­ji se la­vež raz­li­je­gao Mis­si­si­pi ave­ni­jom is­pred West­wo­od Char­ter school, u ko­joj je niš­ta ne slu­te­ći, mo­ja ma­la kćer Mi­li­ca rje­ša­va­la škol­ske za­dat­ke.

(Novi odlomak iz ru­ko­pi­sa Ra­de­ta Šer­be­dži­je pod rad­nim na­slo­vom Green Card objavljen na portalu dovla.net)