Željko Samardžić : Postidjela me poruka jednoj Maji
Slavu je stekao u srednjim godinama, otprilike kada mnogi od njegovih kolega gasnu kao zvijezde. Snimio je petnaestak albuma sa mnogo hitova, proputovao je pola zemljine kugle, bavio se humanitarnim radom, miljenik je dama svih generacija, a ipak se nigdje na svijetu ne oseća tako dobro kao pred beogradskom publikom. Djetinjstvo
Moj otac Milivoje, tada oficir JNA, i moja majka Nada upoznali su se i zavoljeli početkom pedesetih godina i izrodili mene i moje sestre Željku i Sandru. Odrastao sam u lijepoj porodičnoj atmosferi i harmoniji. U to vrijeme su se mnogo više družili porodični ljudi među sobom. Bilo je više poštovanja i komšije su išle jedne kod drugih, ručali zajedno. Za taj period djetinjstva vežu me divne uspomene i za sve gradove u kojima sam živio kao oficirsko dete. A selili smo se puno. Prvi razred završio sam u Nikšiću, drugi u Igalu, treći u Mostaru, četvrti, peti, šesti i sedmi u Zadru, a osmi razred, srednju i muzičku završio sam u Mostaru. Bio sam poprilično hrabar Mostarac. Mi mladići, tek stasali, vježbali smo skakanje u vodu, ali prvo u bazenu. Njih dvojica me uhvate za noge i ruke i na tri, četiri bace u bazen. Kasnije sam skakao i sa čuvenog Mostarskog, Titovog mosta. To je nama mlađariji tada bio način da se dokažemo da smo pravi muškarci, a i pred djevojkama. U tom periodu ranog puberteta moja majka i otac imali su malo problema sa mnom jer sam se družio sa mangupčićima i volio do kasno da ostanem u gradu sa društvom. Muzika mi je tada jako pomogla da se vratim na pravi put.
Samo muzika
Majka me je od samog početka podržavala u nameri da se bavim muzikom. Na kraju, muzički talenat sam i naslijedio od nje. Bila je strašno muzikalna žena. Otac je, opet, trenirao strogoću i nije mu se baš dopadala ta moja želja. Imali smo ja i otac jako čudan odnos. Teško smo uspjevali da uskladimo želje sve do momenta kada sam shvatio da je njegova želja bila da me izvede na pravi put. On je mislio da bi njegov sin jedinac trebalo da završi neku školu, a kasnije i fakultet. Međutim, mene su u životu najviše interesovali muzika i pjevanje. Naravno, završio sam ja srednju školu, ali nisam imao afiniteta da nastavim.
Maja i Nila
Pubertet je počeo rano da me drma, pa sam se već u petom osnovne zaljubio u jednu djevojčicu. Zvala se Maja, a sudbina je htjela da se i moja supruga zove baš Maja. Nisam smio da joj priznam to, pa sam joj napisao jedno ljubavno pismo. Nije bilo dugačko, tek nekoliko redova. Nekako je ono došlo do ruku moje nastavnice koja ga je pročitala pred cijelim odeljenjem. Mnogo me je bilo sramota. Baš prije tog događaja otac mi je kupio harmoniku. Volio sam sebe da zovem harmonikašem, pa sam se potpisao: "ljubi te tvoj harmonikaš". To je bio taj period otkrivanja osjećanja prema nježnijem polu. Kada sam dvije, tri godine kasnije došao u situaciju da prvi put dotaknem ženske usne svojim usnama, pravio sam se da sam to mnogo puta do tada radio. A prvi poljubac desio mi se sa jednom djevojčicom, kćerkom maminih i tatinih prijatelja u Zadru. Zvala se Nila. Bilo je to onako spontano, bezveze, ali to mi je draga uspomena i pamtiću je dok sam živ. Jednom sam na televiziji ispričao tu priču i Nila ju je čula. Kada sam nekoliko godina kasnije pjevao u Kraljevu, ona je došla posle koncerta i rekla mi: "Ja sam ona Nila, sjećaš se?" Nismo se vidjeli 30 godina, oboje smo se promjenili, ali sam se mnogo obradovao kad sam je video. Ona sada živi u Kraljevu i ima dva sina. Od tada se ponekad čujemo ili razmjenimo koju SMS poruku.
Prvi nastup
U sportskom društvu "Partizan" u Zadru prvi put sam uzeo mikrofon u ruke. Bilo mi je devet godina. Sjećam se da je svirao vojni orkestar i ja sam prišao, zamolio ih da i ja otpjevam nešto i oni su me pustili. Otpjevao sam staru pjesmu, sevdalinku "Jablani se povijaju" koju je tada izvodio Safet Isović. Mi smo tada slušali pjesme sa teritorije cjele nekadašnje Jugoslavije i još kao mali znao sam dosta makedonskih, crnogorskih i dalmatinskih pjesama. Sakupljali smo tada ploče i okupljali se oko gramofona marke "trubadur", pa ih slušali cjele večeri. A da vam ne pričam kakva je radost bila kada smo kupili prvi televizor "rudi čajevac 522". Cjli komšiluk se okupljao kod nas i zajedno smo gledali serije. Pogotovo sam ja volio one muzičke.
Linda, Linda
Već početkom sedamdesetih godina u Mostaru pjevao sam u divnoj grupi koja se zvala Mediteran. Nažalost, nekolicina njenih članova danas nije među živima. Ostali su se rasuli na sve četiri strane svijeta i više nismo u kontaktu. Ti momci bili su stariji od mene, ali ostali su mi u dragoj uspomeni jer su mi pomogli i bitno uticali na muzički pravac kojim sam krenuo. S njima sam pjevao četiri, pet godina, a onda su me pozvali u vojsku. Kada sam se ‘76. vratio iz JNA, osnovao sam svoju grupu Rondo i s njima sam pjevao na izboru za Pesmu Evrovizije u Skoplju. Bosnu i Hercegovinu su na tom izboru predstavljali Jasna Gospić i Željko Samardžić i grupa Rondo. Pjevao sam pjesmu "Linda Linda". Bio je to moj prvi festivalski nastup. Krajem ‘78. godine grupa se rastala i ja sam krenuo na svoju prvu turneju po Sovjetskom Savezu sa grupom Neoplanti. Tada je glavna zvijezda u bendu bila Lidija Kodrić. Nema grada u Sovjetskom Savezu koji nisam obišao s njima. Turneje su nekada trajale po tri, četiri mjeseca. Ne mogu vam opisati kako smo lijepo prošli kod Rusa, dok ovde za mene niko praktično nije ni znao.
Beograd
U Beograd sam došao početkom devedesetih, tačnije ‘92. godine, kada je rat pomjerio sve nas sa svojih ognjišta. Ja sam zapravo došao u Beograd da bih opstao. Računao sam, Beograd je milionski grad, ima više prostora za nekoga ko ima nekakav talenat. Nije mi bila želja da imam karijeru kakvu danas imam. O tome nisam uopšte razmišljao. Želio sam samo da na put izvedem svoju djecu i da se eventualno iz Beograda pomjerim ka Australiji, Americi i živim život dostojan čovjeka. Splet okolnosti je htio da ‘95. godine nastupim na festivalu u Budvi sa kompozicijom "Sipajte mi još jedan viski" i od tog događaja moj se život definitivno promjenio. Ljudi su počeli da se interesuju za mene. Ta pjesama je moja lična karta. Uz sve to su mi pomogli Mario i Đorđo Suban, dva brata koji su tada bili predstavnici "Adidasa" za ove prostore. Oni su mi i materijalno pomogli da dođem do prvih autora i da snimim svoj prvi album.
Miris juga
Mnogo prije toga zvao sam i molio da mi pomognu, naprave makar jednu pjesmu, neke ljude za koje sam mislio da mi mogu pomoći kada sam došao u Beograd. Obećali su tada da će mi se javiti za sedam dana, ali su se javili posle 13 godina. Nedavno su me kontaktirali. Ne bih da ih imenujem, nisu vrijedni pomena. Nisam se javio na telefon, bilo mi je bezveze. A i zašto bih? Nudio sam se i sam nekim lokalima u Skadarliji, ali nisu me tada htjeli. Znate, kada u Beogradu imate status izbjeglice, to vas cio život prati. Međutim, ja sam jako fleksibilan i prilagodljiv. Smatram da ko god da je došao sa strane mora da se prilagodi ovom gradu i njegovim stanovnicima. I tako se ponašamo svi u porodici. Donjeli smo iz Mostara nekakav miris juga, behara i ne mislim da sam bilo šta loše ovde uradio. Možda nekome zasmeta moj naglasak, mada se ja trudim da se prilagodim sredini u kojoj živim.
Ljubav i poštovanje
Nisam opterećen željom da me ljudi vole. Više mi je stalo da me neko poštuje. Čovjek koji postiže neke dobre rezultate jeste za poštovanje. A ja mislim da ih imam dosta. Moj iznenadni uspjeh šokirao je sve u mojoj okolini, posebno moju porodicu. Ali moje kćerke nisu u školi pričale ko im je tata. Tek na Danijelinoj maturi, kada sam je odvezao u "Interkontinental", njeni drugari su me vidjeli i pitali su je: "Zašto nam nisi rekla da ti je Željko tata?" Ostao sam tada sa njima i otpjevao sa zadovoljstvom nekoliko pjesama. I Sanja je u školi krila ko joj je otac, dok je Minja u skroz drugom filmu. Ona svoje društvo skupi pa ih dovede na moj koncert. Od nje očekujem da krene mojim stopama, jer je veoma muzikalna, svira gitaru i veoma lijepo pjeva. Još je stidljiva u pokazivanju talenta, ali se nadam da će muzika biti njeno opredeljenje.
Iskrenost
Žene vole iskrene muškarce, a ja sebe smatram iskrenim. Zato i nije čudo što su dame svih generacija moja najvjernija publika. One prepoznaju tu iskrenost u mojim pjesmama. Drugačiji odnos prema ženama imaju muškarci koji imaju sestre i kćerke . Nikada u životu ne bih mogao na bilo koji način da povredim nijednu ženu, bar ne namjerno. Čak i ako mi se to nehotice desi, spreman sam da se izvinim i molim za oproštaj. Bio sam iskreno dirnut kada sam video u publici na prošlom koncertu baku, majku i ćerku u prvom redu, zagrljene, koje su uzvikivale "Željko, mi te volimo". Tri generacije iz jedne porodice došle su da me slušaju. To je nešto što se ne može opisati
Unuci
Moji unuci, trogodišnji Luka i jednoipogodišnji Aleksa, moj su univerzum. Oni su nešto najljepše što mi se desilo u životu. Vole šetnje sa dedom, a Luka voli skupe igračke. Obožava da se sa mnom vozi kombijem, pa da kad ja zaustavim auto, pređe na vozačevo sjedište i malo dira volan. A Aleksa, čim me ugleda, voli da me odvede u kuhinju da mu ljuštim jabuke. Gurman je, voli da jede i to voli sve po propisu, redom. Oni su kao i sva druga djeca, traže neprestanu pažnju. Trudim se da im udovoljim koliko mogu. Najljepši im je provod kad sa bakom i dedom odu ljeti na more. Ja volim da pecam, a oni gledaju. Ponekad im i pripremim neki morski specijalitet.
Lična karta
Željko Samardžić je rođen 3. oktobra 1955. godine u Mostaru. Osnovnu školu pohađao je po mnogim gradovima bivše Jugoslavije, a srednju i muzičku završio je u Mostaru. Snimio je petnaestak albuma, a hit iz devedeset pete "Sipajte mi još jedan viski" smatra svojom ličnom kartom. Oženjen je Majom i ima tri kćerke Danijelu, Sanju i Minju. Žiža Antonijević (Blic)
Komentari