Kliker.info

Vinston Čerčil je – pominju mnogi izvori – ostao zabilježen u istoriji, mimo svega  zapisanog ili manje poznatog, i izjavom uoči početka Drugog svjetskog rata, kada je jedan od njegovih ministara, u raspravi kako namaknuti novac za odbranu od Nijemaca, predložio da se uzme iz budžeta za kulturu. Čerčil mu je na to odgovorio: “Pa šta ćemo onda braniti?”

Piše : Zlatko Dizdarević (Buka)

Sjećanje na ovu izjavu potakao je na prvi pogled bizaran povod – objavljivanje cifara iz rebalansa budžeta Federacije BiH, onog usvojenog krajem minule godine. Sada je taj budžet doživio krupne  prepravke, vele, povodom stanja već izazvanog pandemijom korone i onog tek naslućenog. Nastranu nove cifre, porazna je logika kojom je nabildana nova verzija budžeta, šta je time narodu oduzeto, a šta birokraciji i de facto vladajućim strankama dodato. Zapravo je tek još jedno ogledalo jada i bijede, što se generalno zove vladajućom politikom u ovoj zemlji. 

Asocijacija na Čerčila potiče iz činjenice da je i kulturi, uz obrazovanje, zdrav  vazduh, turizam i sve ostalo, zabijen nož u leđa i to do kraja.  Istovjetan je odnos spram djece, porodilja, invalida i penzionera, a u korist nezajažljive kleptokracije  vladara budžetskih sredstava, namicanih novcima svih građana ove jadne države. Važno je bilo sačuvati njihovu administraciju i pripadajuće “familijarne” vrhove  javnih preduzeća.  

Priča o Čerčilovoj logici, koja ga je potakla na onakav odgovor, govori o kulturi  kao genetskom blagu društva, države i pojedinca i ima jednostavno, opšte mjesto. Istovremeno, svugdje na svijetu postoje oni koji iz svoje perspektive, male, nemaju osjećaj za fundamentalni pečat koji kultura istorijski ugrađuje u “krvnu grupu” svakog podneblja. Oni koji to vide i prepoznaju spremni su taj pečat braniti i po cijenu žrtvovanja mnogo krupnijih “stavki” u životu zajednice nego što je  rebalansom uzdignuti značaj “sitnog inventara, materijala i usluga”. Pa tako sve do  nabildane administracije. Kultura, obrazovanje, pismenost svake vrste su u ovoj opciji, ne samo višak, već za mentalitet i praksu postojeće vlasti presudno opasni. Tako ih, evo, treba onda i egzistencijalno vrijednovati spram stranaka na vlasti,  dogovorenih poslova i održavanja neznanja i nestručnosti, na čemu, zapravo, i počivaju, uz sve ostalo, mnogi u aktuelnim vlastima. Naravno, ne i drugačija  manjina.    

Minulih mjeseci, otkako je pristigla pandemija u Bosnu i Hercegovinu, ovako ili onako (sjajan je veliki filozof Habermas sa konstatacijom da “toliko znanja o neznanju još nikad nije bilo”) zabilježeno je bezbroj dokaza najmanjeg mogućeg kalibra onoga što se naziva vlast. U nekim slučajevima, riječ je o skandaloznom nepoznavanju poslova kojima se bave bezmalo samopostavljeni “nadležni”, u nekima o drskosti i samovolji, u nekima o muljanju i skretanju novca na ruti od  građana prema strankama i pojedincima. 

Mimo hronološkog reda, evo samo nekih od “bisera” te vlasti: jedva postignut dogovor o kreditu MMF-a od 330 miliona eura, novac na računu, ali blokiran bez dogovora o tome kako će se vraćati; kriminalna raspodjela novca Vlade FBiH za pomoć opštinama, uz kažnjavanje onih koji nisu među pobjedničkim strankama; neovlaštene naredbe pojedinih ministara našim ambasadorima u svijetu, bez znanja MVP; “inokosne” prijetnje jednog ministra stranom ambasadoru, bez obzira na povod, da će biti proglašen “personom non grata”; komentarisanje do negiranja odluke Ustavnog suda od strane šefa jednog kriznog štaba; rasprava o odgodi lokalnih izbora u oktobru temeljem prijedloga CIK-a mimo cjelovite parlamentarne procedure na nivou države…

Ovakvih i sličnih dogodovština već je odavno previše. Posebno i onih koje razotkriva vanredna situacija u kojoj “lideri”, evo, već pedesetak dana od  registrovanja pandemije, “razmišljaju o ekonomskim mjerama” koje je potrebno preduzeti u susret potpunoj ekonomskoj katastrofi, čiji se prag već prešao. Rezultat sličnog dumanja i o kakvoj-takvoj suvisloj organizaciji zdravstva koje bi se suprotstavilo virusu jeste – velika nula. Ljudi su i dalje izluđeni, ne znajući šta sa sobom kad im pokuca na vrata neka druga bolest, osim one sa jasnim simptomima korone. Životi su curili pored naduravanja ko je za šta nadležan, ko će testirati, kojem Domu zdravlja pripadaš, šta sa onima koji šetaju slobodno sa simptomima bolesti, za šta služi ova bolnica, a za šta ona… A evo,  počinju skandali i sa nabavkama respiratora, testera, zaštitne opeme itd. Politička kleptomanija prede k'o mačak od zadovoljstva. 

Normalno bi bilo, da je normalne države, da se mnogima od ovih činjenica kad-tad  pozabavi pravosuđe. Međutim, ima nešto na prvoj liniji cjelokupne drame. To je dostignuti nivo potpune dezorganizacije države, u čemu likuje legalizovano neznanje, a žrtve su znanje, zanat i stručnost, uz  pamet, obrazovanje i vještine.

Tu bitku ova država, pomnožena mentalnim sklopom onih što su isplivali na površinu iz raspada sistema i tu se već ugnijezdili kao vlast, već je izgubila. Tako dodatno i obezbjeđujući tzv. Međunarodnoj zajednici to što se “ne puca”,  a to im je izgleda godinama vrhunski cilj. Oni ovdje imaju svoj interesni status quo u logici trovlašća, koju štite koliko god mogu, i nebitno im je ko taj koncept  nakaradno i profiterski održava i iz kojih razloga ga agresivno nabildava. Ovdašnji  lokalni mangupi to su odavno shvatili. I zato ih sistem, institucije, zakoni, vladavina  prava, sve do fakata i istina – ne interesuju. Može im se. Oni su, ovakvi kakvi su, čuvari svega raspadnutog. Nakon ovoga sa virusom, uguraće se opet  nebrojeni krediti, koje će njihovi ljubimci prevesti na svoje kolosjeke, platiti i buduće izbore, tako ih i dobiti, i ići dalje. U toj igri, i ne mora se znati šta je znanje o ekonomiji razvoja i proizvodnje, a ne siromaštva i zatiranja svega što je domaća proizvodnja. Njima odgovara što se sve pod milim bogom ovamo može uvesti bez problema, a izvesti odavde jedan jedini krompir muka je koja domaćeg seljaka dovodi do poraza. Tako je sa vodom, pšenicom, voćem i povrćem, hranom svake vrste. I sa respiratorima preko “srebrenih malina”,  ko zna za koga sve zlatnih.

Nije u politici sramota kada na specifičnom rukovodilačkom mjestu izabrani lider nije vrhunski stručnjak baš za sve. Zato postoje mudri i obrazovani igrači iz sjene oko lidera, koji znaju sve što treba znati. Od toga šta su fakti, šta je kontekst  i povod za odluku, do toga kako se to realizuje, kako napiše i kaže u savremenoj politici. Tu onda nema ni smiješnih prijetnji u javnosti domaćoj i stranoj, nema ni suvišnih riječi, ni gluposti i neznanja u kazanom i urađenom. Kod nas sve mogu  bolesne ambicije u uzletu. Ko šiša zakon, diplomaciju, uzuse i standarde. Ko šiša svjetski kontekst, geostrategiju i pogled odozgo. Mi smo mjera stvari. Izgubljen je smisao politike kroz siledžijstvo nekoliko vodećih stranaka i desetine drugih koje gledaju kako da se udenu koaliciono i dočepaju mrvica kolača koje su ostale iza velikih. Onog kolača kojeg je finansirao građanin kroz poreze, PDV,  akcize, kamate, takse, razne rebalanse itd. I sve to u okviru “filozofije sistema” legalizovane i primjenjivane. Sebičnost nauštrb solidarnosti, autoritarnost  do političkog siledžijstva u ime demokratičnosti, izvaninstitucionalne  prevare i zamagljivanja uz dokazivanje poštenja i institucionalne  jasnoće. 

I gdje smo danas. Navodno, korona satjeruje pod zemlju i ono malo dostignutog i organizovanog, a mudraci “rebalansiraju” u svoju korist i ono što je već bilo prenapumpano budžetom za ovu godinu iscrtanim u decembru 2019.  Preko leđa  siromašne supstance društva i kulture. I rudara i djece. Pa i šta će drugo oni koji se  kulture boje, jer kroz nju struji sentiment, znanje, osjećajnost, mudrost, vizionarstvo, individua uz kolektiv. Sve ono od čega neukog, a važnog, malog, a ambicioznog,  prevaranta, a još uvijek na slobodi,  hvataju strah i  muka. Nisu tu  najvažniji sami po sebi incidenti koje doživljavamo svaki dan. Cijeli mehanizam proizvođača zla naslonjen je na spoznaju da će sve proći za koji dan, jer dobar dio naroda već je istreniran da zaboravlja, da šuti i da odmahuje rukom. A baš bi oni morali biti “vakcina” protiv svega ovoga. U tome i jeste težina bolesti koju živimo i kojom smo inficirani, zapravo, teže nego koronom. 

Razlika je u svemu ovome što će protiv korone možda i pomoći jednog dana neka  vakcina, ma ko je napravio i zašto. Protiv bolesti koja je ovdje pobijedila,  a simptomi su joj neznanje, neukost, amaterizam tamo gdje samo profesija ima mjesta, pa još uz aroganciju, bahatost i siledžijstvo – nikakva vakcina ne može pomoći.