Kliker.info

Glumac Uliks Fehmiu govori o igranju u predstavi “Romeo i Julija”, koju je na scenu postavio Miki Manojlović, o tome šta glumcu ostane nakon igranja, o glumačkoj šutnji, nepovjerenju u vlastiti zanat, Marlonu Brandu i ocu Bekimu

Kakvo je Vaše iskustvo kada je igranje predstave “Romeo i Julija” u pitanju, čime ste se rukovodili pri njenom iznošenju na scenu?

– Ja moram prvo da kažem da sam veoma, i to sam verovatno već mnogo puta rekao, srećan da sam u Sarajevu. U ovaj grad bih došao bez ikakvog povoda, a kad god postoji neki valjan razlog da sam tu, onda mi je srce još punije. Dakle, veoma sam uzbuđen da smo sa ovim projektom u ovom gradu i njegovom Narodnom pozorištu. Mene za Narodno pozorište u Sarajevu vežu veoma lepe uspomene. Sam rad na projektu je za mene takođe bio veoma uzbudljiv. Pružio mi je puno radosti na raznim nivoima. Ali ono čega sam bio svestan od prvog momenta kada mi je Miki Manojlović ispričao par rečenica o svojoj ideji, jeste da bilo kakav društveni ili kulturni značaj nije važan ukoliko mi ne napravimo dobru predstavu.

Nepredvidljivost pozorišta

Sve ostalo je manje bitno. Sa dosta svog umetničkog i ljudskog integriteta ja mogu da tvrdim da je nama pošlo za rukom da napravimo jako dobru predstavu. Jedan ozbiljan umetnički čin. Sa jedne strane, kontekst ove predstave daje joj posebnu dozu medijske pažnje, a sa druge se nama možda čini da se sama predstava upravo zbog tog konteksta mnogo manje vidi nego što bi se ona videla da nije upravo u ovom kontekstu.

To može biti svojevrsna zamka za teatar.

– Tako je. Siguran sam, međutim, da će u nekoj priči na duže vremenske staze ona ostati zabeležna na jedan ili na durgi način. Ali bih voleo da ova predstava nastavi da ima svoj život i van svog dnevnog konteksta. Koji nam se ponekad čini kao prepreka.

Možda bi najbolje za tu predstavu bilo svojevrsno odvajanje od stvarnosti u kojoj je nastala?

– Čini mi se da bismo mi bili najsretniji kad bi se to tako desilo. Nažalost, naša realnost je potpuno drugačija. Generalno živimo u trenutku kada su sve vrednosti poremećene. Ono što je ipak divno u teatru jeste da je on živa stvar. Teatar se ne može multiplicirati na način na koji se danas multipliciraju mediji. Pozorište za razliku od printanih medija, filma ili bilo čega drugog što je digitalno i ostaje kao neka vrsta hard copy dokaza, baš zato što je živo, svakim svojim igranjem odlazi u legendu.

Neponovljivo je.

– Neponovljiv je proces. Neponovljiv je čin. Samo mi koji smo bili na toj sceni i samo oni koji su imali priliku da to gledaju, tu predstavu će poneti sa sobom. I ono šta ona u suštini svojoj jeste. Sve ostalo je potpuno nešto drugo.

Šta je u konačnici ono što glumcu ostane od predstave?

– Glumac svaki put kad izađe na scenu, ma koliko se on pripremao, nikad nije siguran šta će se desiti.

Izgubljena vjera

Ali to je naš posao. I moramo da mu pristupamo kao profesionalci i zanatlije. Sve ostalo o čemu mi pričamo negde je zaboravljeno. I pokušavaš da budeš prisutan u onom trenutku na sceni, da si što bliži istini. Nekada mislimo da smo joj bliži. Nekada se čini da joj nismo ni blizu dosegli, da je ona dalje. A oni koji gledaju nas na sceni, opet imaju neki svoj doživljaj i ponesu sa sobom nešto što je samo njima poznato. Ponekad se desi i da se poklopi ono što smo mi hteli i ono što su oni želeli da vide. To je poseban osećaj. U tome leži lepota nepredvidivosti pozorišta. Njegova uzbudljivost.

U odnosu na pozorište postoji film. Kakav Vam je filing u tom pogledu, da li postoji neka razlika u Vašem glumačkom poimanju?

– Pitanje je prosto u potrazi za istinom. Ona je ista i na filmu i u pozorištu. Samo što na filmu prosto imate tu vrstu sreće ili privilegije da vam je ponekad kamera veoma blizu. Da na filmu imate tu vrstu luksuza samo da budete i da kamera sve ono što radite do u detalje vidi. Pozorište je tu malo drugačije. Morate malo neskromnije da delite ono što nosite u tom trenutku sa publikom. Zato što publika nije toliko blizu, i ne vidi tako dobro kao oko kamere. Radi se o malim tehničkim prilagođenjima. Srce i duša igre su isti.

Teatar ima onu moć neposrednijeg prenošenja emocija?

– Svima nama sa ovih prostora teatar dođe kao naša prva ljubav. Sva naša prva iskustva se stiču u teatru. A onda nekad svi sanjamo da imamo tu privilegiju da stanemo pred kameru i radimo na filmu. Slažem se. Ta vrsta komunikacija sa publikom neposredna je, instantna i dešava se istog trenutka. To je jedno divno osećanje, kako za glumca, tako i za publiku kad voli ono što glumac radi.

Imajući na umu predstavu “Romeo i Julija”, u kojoj mjeri teatar može polučiti još uvijek onu svoju primarnu katarzičnu nijansu?

– Govorite sa nekim ko je kao veoma mlad glumac izgubio veru u lekovitost sopstvene profesije. Sa svojih 25 godina, početkom devedesetih, igrao sam nekoliko predstava u beogradskim najznačajnijim pozorištima. I tada mi se kao mladom glumcu i čoveku činilo da je na kraju gluma ipak samo igranje. A bilo je vreme koje nije bilo za igru. U tom trenutku mi smo na sceni, a nekoliko stotina kilometara od nas svakodnevno ginu ljudi. Ali to je bio moj doživljaj. Nema pravila. Posredi je večito pitanje za glumca. Moja majka, na primer, nikada nije izgubila veru u pozorište. I to joj je nekako pomoglo da u najtežim trenucima kroz koje smo mi prolazili, kao porodica, prođe koliko-toliko neoštećena. Sa druge strane, ona nikada nije izgubila veru u to magično dejstvo pozorišta. Moj put je krenuo sa dubokom verom da pozorište to može, ali sam tu veru onda preko noći izgubio.

U godinama glumačke tišine ta se moja vera u pozorište, u umetnost uopšte, kao nešto što može da nam pomogne i da nas približi nekom pročišćenju, ipak nije izgubila. Ja u to apsolutno verujem. I to nije slučaj samo sa mnom. Vi imate jednog od najvećih glumaca svih vremena, koji je bio jedan od onih koji su apsolutno demistifikovali glumačku profesiju kao jedan od najbanalnijih zanata; kakav je to posao kad se ti pretvaraš da si neko drugi. Govorim, naravno, o Marlonu Brandu. On je sebe često snimao. Napravljen je nedavno jedan dokumentarni film, koji sadrži različite audio-zabeleške koje je on pravio. Ponekad bi se desilo, već u poznoj jeseni svog života, posle njegove blistave karijere, ali i tragedije njegovog privatnog života, u svojim najstrašnijim i najusamljenijim trenucima, da on slučajno naleti na neki film koji ga nasmeje i za trenutak ga odvede negde drugde. I da mu za taj kratak trenutak bude malo bolje. Znači, i najveći demistifikator sopstvenog posla je na kraju skinuo kapu tom svom poslu.

Moglo bi se reći da nam umjetnost, tako shvaćena, pomaže da preživimo?

– Mašta kad ide u pravom pravcu, njoj nema kraja. Nekada je informacija imala vrednost. Danas u digitalnom svetu informacije su na klik. Kreativnost, međutim, se ne može multiplicirati. To je život.

U vrijeme kada Vi ulazite u glumu, Vaš otac Bekim se već povukao ili bar lagano spremao na odlazak pred onim što je dolazilo. Koliko Vam je bilo teško ući u posao poslije jednog takvog čovjeka i glumca kao oca?

– Kod nas se to u porodici dešavalo u ciklusima. Bekimova karijera i život su bili nešto potpuno specifično. Ali on je već mnogo ranije, pre nego što sam ja i pomislio da ću se baviti glumom, počeo lagano da se povlači.

Vrijeme glumačke tišine

U tom trenutku je moja majka krenula da ulazi u svoje najzrelije pozorišne godine. Imao sam prosto priliku da gledam njih dvoje. Kakav odnos imaju profesionalno i privatno, jedno prema drugom. I kakva je ustvari tu količina ljubavi i pažnje, a sa druge strane jedne apsolutno profesionalne nesentimentalnosti kada se radi o poslu. Onda sam osećao da je to neka zdrava poslovno-umetnička sredina. Nikada nisam imao tu vrstu opterećenja. Jer sam bio svedok odnosa u kojem su dve potpuno različite individue, dva potpuno različita umetnika mogla da koegzistiraju svako na svoj način. Svako od nas, ljudi, pa tako onda i umetnika je samo jedna boja u valeru nebrojnih nijansi. Ti si samo taj jedan.

Nisam imao nikakvu vrstu opterećenja zbog roditelja u glumačkom poslu. Mogao bih da kažem da mi je ponekad malo žao, ali ne suviše jer sam naučio da ne budem sentimentalan, kad pomislim šta je Bekim mogao sve da odigra da nikada nije prestao da igra. Šta je Snežana moja mogla da odigra da nije otišla kad i ja. Šta sam ja mogao da odigram za gotovo deset godina pauze. Nekad sa malo nekog sentimenta o tome pomislim. Ali sa druge strane mi je to potpuno nebitno. Verujem da sve ima svoj razlog. Jer ako se nešto nije desilo danas, neko seme ili neka klica će iznići sutra. Kao što je Bekim verovao. Da, možda neke uloge nije odigrao. Ali zato se nikada ne bi desile njegove dve božanstvene knjige koje su nastale u vremenu njegove glumačke tišine. On je smatrao da je to nešto najvrednije što je iza sebe ostavio.

Đorđe Krajišnk (Oslobođenje)