hamburger-icon

Kliker.info

Muharem Bazdulj : Sao Tome i Principe

Muharem Bazdulj : Sao Tome i Principe

07 Avgusta
03:12 2013
Piše : Muharem Bazdulj (Oslobođenje)

Prošla je, evo, puna godina, čak i nešto malo jače, otkad Srbija ima Tomislava Nikolića za predsjednika te vladu predvođenu Srpskom naprednom strankom. Čovjek bi morao biti srca kamenoga, a da ga ne dirne intenzitet oduševljenja spram nove vlasti od pojedinih vedeta tzv. Druge Srbije. Isto, uostalom, vrijedi i za njihovu sarajevsku braću po (donatorskoj) kesi. Unisonost s kojom pljuju Borisa Tadića i onovremeni DS te s kojom u zvijezde uzdižu Nikolića (i Vučića) tjera suze na oči. Jedna od rijetkih sfera, međutim, u kojoj nova vlast u Srbiji ne dobiva isključivo pohvale jest kultura. I mada je bilo kritika i kad je riječ o kadroviranju u Ministarstvu kulture, ne postoji veći personalni promašaj SNS-a od postavljanja Radoša Ljušića na čelo Službenog glasnika. Za vrijeme mandata Slobodana Gavrilovića, prethodnog direktora ove (državne) firme, Službeni glasnik postao je ubjedljivo najbolja izdavačka kuća ne samo u Srbiji nego i na cijelom jugoslovenskom kulturnom prostoru. Iako Gavrilović jest visoki funkcioner Demokratske stranke, za njegov ostanak na poziciji direktora bili su gotovo svi koji nešto znače na kulturnoj mapi Srbije, i s ljevice i s desnice, kako se to kaže, među njima i ljudi za koje niko ne bi mogao reći da su fanovi Demokratske stranke. Previše bi prostora oduzelo nabrajanje svih kapitalnih izdanja koje je kao direktor potpisao Gavrilović, ali iz sarajevske perspektive vrijedi potcrtati da je memoarska knjiga Abdulaha Sidrana "Otkup sirove kože" prije zainteresovala Gavrilovića negoli ijednog sarajevskog izdavača te je njeno prvo izdanje i objavio Službeni glasnik.

Oko Ljušićevog direktorovanja te oko njegovih napada na Gavrilovića i njegovo poslovanje vodi se prethodnih nedjelja u Srbiji, prvenstveno u listu Danas, žučna polemika. U toj polemici Ljušić se proveo kao bos po trnju. Ipak, ništa tako dobro ne ocrtava njegov politički, intelektualni pa i moralni profil kao intervju koji je prije desetak dana dao Večernjim novostima. Mogla bi se tri teksta napisati o različitim aspektima tog intervjua, ali njegov se ključni dio ipak može svesti na jednu jedinu rečenicu. Na pitanje koje se ticalo predstojeće stogodišnjice Sarajevskog atentata, Ljušić je svašta nešto bulaznio zaključivši doslovce ovako:

"Podržavati Principa danas bi značilo zalagati se za ideju ujedinjenja Republike Srpske sa Srbijom". Ljušić bi, dakle, od Gavrila Principa da napravi srpskog šovinistu. U tome, naravno, uopšte nije originalan. Ovako je još prije nekoliko decenija o zloupotrebama Principa, Mlade Bosne i Sarajevskog atentata pisao Miloš Crnjanski: "Atentator je imao čudno ime. Sastavljeno od imena princa i arhangela. Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatore Sarajeva nije imala dobre reči, nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora. Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. (…) Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema. Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. (…) Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod na klase. Ubistvo austrijskog prestolonaslednika odobravale su samo, takozvane, niže klase i omladina. Takozvani viši staleži, buržoazija i crkva, ubistvo nisu odobravali. Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policijama, ne samo u Austriji nego i celoj Evropi. Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani dotle…"

Po Ljušiću, dakle, podržavati Gavrila Principa danas značilo bi zalagati se za ujedinjenje Srbije i Republike Srpske. Gavrilo Princip, međutim, s Republikom Srpskom nema nikakve veze. Rodio se u selu Obljaj koje nije u Republici Srpskoj, u blizini Bosanskog Grahova koje nije u Republici Srpskoj, neko vrijeme je živio u Hadžićima koji nisu u Republici Srpskoj, školovao se u Sarajevu koje nije u Republici Srpskoj, pohađao je i gimnaziju u Tuzli koja nije u Republici Srpskoj. Kao drugu i saborcu Muhameda Mehmedbašića, Mustafe Golubića, Ibre Fazlinovića, Đulage Bukovca i inih, Principu se ne bi smjela lijepiti šovenska etiketa. Ljušićevu viziju Principa, međutim, često dijele i oni što su nominalno na suprotnom kraju političkog spektra. Kad, recimo, Saša Ilić u kontekstu Sarajevskog atentata kaže da "zvanična srpska kultura ima dve funkcije, a to je proslava srpskih heroja i odbrana srpskog nacionalnog duha koji svoj izvor pronalazi u samom činu ubijanja, pod maskom slobodarskih ideja", on se u svemu slaže sa Ljušićem samo što to, kao, drukčije valorizuje. Čak i Biljana Srbljanović, međutim, koja, sudeći barem prema posljednjim istupima, ako ništa drugo, a ono zna da Princip nije bio "fanatik i šoven", takođe misli da je on bio "samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa".

U Gvinejskom zalivu, nadomak Afrike, nalazi se mala država sastavljana od dva ostrva. Veće ostrvo se zove Sao Tome, a manje – Principe. Država se zove: Sao Tome i Principe iliti Sveti Toma i Princip. Postoji jedan recentni kuriozitet vezan za ovu državu. Ona je najprije bila priznala nezavisnost Kosova, a zatim je to priznanje – povukla. Na ovoj odluci, čelnicima Sao Tome i Principea javno je čestitao i premijer Srbije Ivica Dačić. To je jedini način na koji je ova državica zaista povezana s našim balkanskim zgodama i nezgodama. U simboličkom smislu, međutim, njeno ime je savršena metafora širokog konsenzusa koji se stvara na "proevropskoj" javnoj sceni takozvanog Regiona. Zaboravimo da je sveti (Nikolić) Toma (bio?) šoven, a (Gavrila) Principa proglasimo šovenom i eto nam puta u svjetlu budućnost! Drugim riječima, Jugoslavija je bila greška, a Evropska unija (kojoj je, u mnogo čemu, embrion Austro-Ugarska) je istina te ostvarenje zemaljskog raja i utopije. Eto, dakle, zastave pod koju 2014. mogu svi; osim sirotinje i omladine.

Podijeli

Komentari

Još nema komentara

Komentariši

Napiši komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.
Obavezna polja su označena *

Idi na alatnu traku