Kliker.info

Presuda beogradskog Osnovnog suda, kojom država Srbija državljaninu BiH Muji Vatrešu treba isplatiti oko pet hiljada eura, prvi je slučaj u kojem je jedan srbijanski sud dosudio odštetu u korist jednog logoraša koji je bio zarobljen u Srbiji nakon pada Srebrenice. U mnogim drugim slučajevima te tužbe su odbijene ili odbačene kao zastarjele.Nekoliko stotina zatočenih, mučenih i silovanih Bošnjaka iz Srebrenice i Žepe u srbijanskim logorima skoro dvanaest godina čeka pravdu i materijalno obeštećenje od države Srbije. Politička volja da se žrtve rata u Srbiji obeštete sve ove godine nije postojala. Sudski procesi za dobijanje materijalne nadoknade koje su pokrenule žrtve zlostavljane u srbijanskim logorima Šljivovica i Mitrovo Polje traju i duže od deset godina.

U nekim predmetima na početak suđenja se čeka više od godinu dana, dok je u drugim slučajevima između dva ročišta proteklo više od dvije godine i to zbog „spriječenosti“ sudije. Ima i primjera da su žrtve umrle prije kraja sudskog postupka.Međutim, slučaj Muje Vatreša mnogima je vratio nadu da će pravda ipak biti zadovoljena. Petar Žmak, koordinator projekta reparacija u Fondu za humanitarno pravo, koji zastupa Vatreša i još nekoliko Bošnjaka koji su prošli kroz golgotu u ovim logorima, za naš list kaže da je ova presuda presedan u srbijanskom pravosuđu i da su se stvari u Srbiji počele mijenjati u korist zarobljenih Bošnjaka.“Dosadašnja praksa sudova bila je da su odbijali zahtjeve za sve žrtve. Tako da je ovo jedan dobar znak da se nešto promenilo, da je sud prepoznao, doduše u slučaju Muje Vatreša na osnovu veštačenja, da je žrtva prošla kroz patnje. Ova presuda je zaista retkost u Srbiji. Stav sudova do sada je bio da su logori u Šljivovici i Mitrovom Polju bili prihvatni centri, ali ono što se dešavalo logorašima u tim sabirnim centrima ukazuje da su to bili logori u kojima su Bošnjaci svakodnevno mučeni i tretirani na najnehumaniji mogući način. Ja ne verujem da će se tu nešto promeniti odnosno da će ih Srbija sada kvalifikovati kao logore, ali za nas je ovo veliki korak”, kaže Petar Žmak.

“Presuda Vatrešu je doneta zbog umanjenja njegove opšte životne aktivnosti za 50 posto, zbog posledica koji će trajati jako dugo i pitanje je da li će se stanje ikada popraviti. Zadovoljni smo visinom odštete, jer je ona najviša koju je Fond do sada dobio”, dodaje Žmak.Kroz logore Šljivovica i Mitrovo Polje tokom rata u BiH je prošlo preko 800 Bošnjaka. Najviše njih je bilo iz Žepe uhapšenih nakon pada zaštićene enklave u ljeto 1995. godine.Petar Žmak za naš list otkriva ko su bili mučitelji Bošnjaka u zloglasnim srbijanskim logorima koji su vršili neviđene torture nad nedužnim Bošnjacima, a koji se i danas nalaze na visokim pozicijama u vojsci i policiji.

Za zločine su osumnjičeni Radomir Dogandžić, šef Odsjeka za strance Policijske uprave Užice, inspektor iz istog odsjeka Radoslav Ojdanić, inspektor Policijske uprave Užice Rade Ojdanić zvani Roki i policajac-inspektor iz OUP Bajina Bašta Mihailo Lukić. Oni su i u vrijeme torture u logorima bili na ovim funkcijama.Radislav Ojdanić na suđenju je svjedočio da Bošnjaci nisu mučeni i maltretirani, već da ih je policija čuvala “iz straha da im se nešto ne desi”.Među mučiteljima Bošnjaka su identifikovani i Velibor Gradeljević, koji je bio rukovodilac Štaba DB u Užicu zadužen za smještaj Bošnjaka prognanih iz Žepe u logore oformljene u Srbiji, danas zaposlen u BIA-i, zatim Zoran Prljević, komandant logora Šljivovica, i Vladimir Milićević, komandant logora Mitrovo Polje, koji danas rade u MUP-a Srbije.

Protiv ukupno njih pedeset, među kojima je i tadašnji komandant 16. graničnog bataljona VJ, kapetan Slobodan Radenković, te desetak vojnih starješina, vojnika-graničara i pripadnika Komande Užičkog korpusa kroz čiju su brutalnu torturu prošli Bošnjaci iz Žepe, Fond za humanitarno pravo je podnio krivičnu prijavu. Međutim, Tužilaštvo za ratne zločine na čijem se čelu nalazi Vladimir Vukčević, na ovu prijavu nije reagovalo.Sandra Orlović, zamjenica direktora Fonda za humanitarno pravo i pravnica koja zastupa bivše logoraše iz Srebrenice i Žepe pred sudovima u Srbiji, za naš list kaže da sud do sada nije donio niti jednu presudu u korist zarobljenih Bošnjaka jer su svjedoci policajci, ljekari i čuvari logora tokom suđenja negirali da su Šljivovica i Mitrovo Polje bili logori i da su logoraši u njima bili mučeni i maltretirani.

“Mi smo podnijeli tužbe za naknadu štete u ime bivših logoraša, ne čekajući Tužilaštvo za ratne zločine da sprovede postupak vezan za te događaje. Tražili smo da Sud obaveže državu da isplati odštetu tim ljudima koji su preživeli torture u tim logorima. Nikada mi nismo tražili od Suda da on utvrdi da li su Šljivovica i Mitrovo Polje bili logori ili ne, ali su tokom suđenja zastupnici države iz Republičkog javnog pravobranilaštva uvek tvrdili da su to bili prihvatni centri. Oni u interesu države nisu govorili o logorima. Takođe, svedoci koji su oni pozivali na ta suđenja, a koji su bili čuvari u tim logorima ili ljudi koji su po svojim funkcijama dolazili u njih, graničari ili lekari, nisu hteli da priznaju da su to bili logori. Verovatno zbog toga što bi se time priznalo da se nad tim Bošnjacima koji su pobegli iz Bosne, a koji su trebali biti zaštićeni ženevskim konvencijama, vršeni zločini ili nezakonite radnje.

To je početni korak u priznavanju da su logori tamo zaista postojali i da su ti ljudi bili žrtve užasne torture. Takođe mislim da do sada nije doneta ni jedan presuda u korist zarobljenih Bošnjaka jer srbijansko pravosuđe nije radilo u interesu pravde već se stavilo u službu zaštite državnog budžeta i sprovođenja neke državne politike”, kaže pravnica Sandra Orlović.Srbijanska javnost gotovo da nije upoznata da su u srcu Srbije postojali logori za Srebreničane u kojima su oni malteretirani i mučeni. Presuda Muji Vatrešu otvorila je godinama prešućivanu tajnu.

“Naša inicijativa je bila da žrtve rata dobiju materijalnu nadoknadu oduzimanjem imovine stečene krivičnim djelima ratnih zločina, kako bi žrtve, dok su još žive, mogle da dobiju pravičnu naknadu. Pravosudno kažnjavanje zločinaca i javno izvinjenje žrtvama preduslov su za proces pomirenja, ali se kao zatvaranje kruga pravde i najneposrednije priznanje nevino stradalima tretira postupak reparacije. U Srbiji nema ujednačene sudske prakse kada je riječ o materijalnim nadoknadama žrtvama. Mi smo vodili različite slučajeve, a svima im je zajedničko da se radi o etnički motivisanim kršenjima ljudskih prava tokom devedesetih godina na teritoriji Srbije. Ima dosta Albanaca koji su tokom NATO bombardovanja i pre toga bili nezakonito uhapšeni i držani mesecima u srpskim zatvorima, koji su takođe bili žrtve. Neki od njih su dobili obeštećenje. Međutim, mi kada vidimo koliko su dobili i za šta su dobili, možemo zaključiti da su ta obeštećenja prilično ponižavajuća.

Recimo, Aci Tomiću, bivšem načelniku Službe vojne bezbednosti, Sud je za sto dana provedenih u pritvoru tokom policijske akcije Sablja sprovedene nakon ubistva premijera Zorana Đinđića dosudio nadokadu od oko 60 hiljada eura dok se Albancima koji su u nehumanim uslovima i uz fizičko zlostavljanje u nezakonitom pritvoru proveli između pet i petnaest meseci, dosuđuje odšteta od 400 do 6.000 eura. Tu smo u većini dobijali odštete, ali to je bilo neposredno nakon demokratskih promena u Srbiji, kada su sudovi bili otvoreniji. Mi ćemo sigurno iscrpiti sva pravna sredstva u Srbiji, a potom se obratiti i Evropskom sudu za ljudska prava ukoliko to bude potrebno“, kaže za naš list Sandra Orlović. M. Dedić(Slobodna Bosna)