hamburger-icon

Kliker.info

Zdravko Čolić: Ja uvijek za Bosnu navijam

Zdravko Čolić: Ja uvijek za Bosnu navijam

28 Januara
02:18 2008
Bi­ti mu­š­ka­rac u dru­št­vu Zdrav­ka Čoli­ća zna bi­ti vr­lo frus­tri­ra­ju­će is­kust­vo. Sve že­ne za okol­nim sto­lo­vi­ma – pa ma­kar bi­le ta­ko mla­de da su jed­va gu­gu­ta­le dok je Čolić pje­vao “Druže Ti­to, mi ti se ku­ne­mo” – stal­no sra­mež­lji­vo po­gle­da­va­ju pre­ma va­šem sto­lu, smješ­ka­ju se te br­zo spuš­ta­ju po­gled. One pak “s pogrešne strane” četrdesetih ot­vo­re­no bu­lje, i ne po­ku­ša­va­ju to pri­kri­ti. Od sa­mog star­ta vam je kristalno jas­no da ne “ški­ca­ju” vas, ne­go nje­ga, ko­ji je ob­jek­tiv­no – ci­je­ni­li vi glaz­bu ko­jom se ba­vi ili ne – le­gen­da muzičke sce­ne, ka­ko bi­vše drž­a­ve, ta­ko i svih ko­je su nas­ta­le u me­đ­uv­re­me­nu. I ko­je pje­vač rođ­en u Sa­ra­je­vu, s tre­nu­tač­nim pre­bi­va­li­š­tem u Beo­gra­du i mno­go­broj­nim pri­ja­te­lji­ma u Za­gre­bu, Ljub­lja­ni, Skop­lju i za­pra­vo svag­dje “od Var­da­ra pa do Tri­gla­va”, sma­tra, ta­ko ba­rem tvr­di, svo­jim do­mom. Pret­pro­šli je tje­dan Zdrav­ko Čolić bo­ra­vio u Za­gre­bu, gdje se na­šao s lju­di­ma iz svo­je iz­da­vač­ke ku­će Cro­a­tia Re­cords. Na sat vre­me­na. Pre­os­ta­lih ne­ko­li­ko da­na Čolić je pro­veo u druž­e­nju s poz­na­ni­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma u, jed­no­stav­no re­če­no, “lum­pa­nju” po ka­fi­ći­ma i klu­bo­vi­ma. Sa sa­ra­jev­skim smo se pje­va­čem naš­li upra­vo kod jed­nog od nje­go­vih poz­na­ni­ka, kod “kra­lja će­va­pa” Iva­na Ru­be­lja, u nje­go­vu taj­land­skom res­to­ra­nu na ru­bu Za­gre­ba. Još uvi­jek ma­lo “gro­gi­ran” od pret­hod­ne no­ći, Čolić nam je pri­čao o svom ži­vo­tu iz­me­đu Beo­gra­da, Sa­ra­je­va i Za­gre­ba, bu­du­ćim kon­cer­ti­ma i al­bu­mi­ma, pri­ja­te­lji­ma i ne­pri­ja­te­lji­ma, Že­lji i že­na­ma… Iz­nim­no ot­vo­ren i raz­go­vor­ljiv su­go­vor­nik, ko­ji se pret­va­ra u do­ma­ći­na u ko­jem se god pros­to­ru na­la­zio (ni­či­ja ča­ša ni na se­kun­du ni­je bi­la praz­na: “Me­ni je­dan onaj moj ko­nja­čić, tu jed­nu pi­vi­cu, nji­ma šta ho­će i uz­mi se­bi neš­to…”), sve lju­de do­če­ku­je i is­pra­ća sa smi­ješ­kom i svo­jim već le­gen­dar­nim po­ljup­ci­ma, a mno­go pri­je ne­go što je raz­go­vor bli­zu svo­ga kra­ja, Zdrav­ko Čolić već stva­ra pla­no­ve za ne­ki no­vi…

   
Cro­a­tia Re­cords ne­dav­no je iz­dao kom­pi­la­ci­ju va­ših naj­ve­ćih hi­to­va na hr­vat­skom trž­iš­tu, ima­te li in­for­ma­ci­je o to­me ka­ko se pro­da­je?

– Ne znam, va­lj­da do­bro. Mo­ram priz­na­ti da se ti­me ne ba­vim pre­vi­še. Na ne­ki na­čin je to važ­no, ali mis­lim da su sva mo­ja iz­da­nja na ne­ki na­čin du­gov­re­men­ska, ta­ko da, kad se ra­di o Zdrav­ku Čoli­ću, ne tre­ba to tre­ti­ra­ti kao ne­ko “re­vo­lu­cio­nar­no” iz­da­nje. Po­go­to­vo kad su u pi­ta­nju kom­pi­la­ci­je, je­dan al­bum tra­je go­di­na­ma, ima pro­lon­gi­ra­ni rok. Na kon­cer­ti­ma mi se či­ni da ne­ke pjes­me lju­di od­lič­no prih­va­ća­ju, po­go­to­vo mlađi. Ne mo­ra se živ­je­tiz sa­mo na sta­rim pjes­ma­ma, vi­dim da po­la­ko i no­ve za­ž­iv­lja­va­ju. Mis­lim da bi tre­ba­lo pro­ći još, re­ci­mo, go­di­nu da­na da vi­di­mo ka­ko to de­fi­ni­tiv­no ide, ali ra­du­je me da je na kon­cer­ti­ma ko­je smo do­sad ima­li u Sa­ra­je­vu, Beo­gra­du, Tuz­li, Ljub­lja­ni, di­jas­po­ri sav ma­te­ri­jal do­bro prih­va­ćen.

Ima­te li ne­ke no­ve pla­no­ve?

– Po­la­ko, ima­mo kom­pi­la­ci­je ko­je su sa­da ak­tu­al­ne, a za nas iz­vođ­a­če sa staž­om ne tre­ba gu­ra­ti no­va iz­da­nja na pre­čac. Ako no­vo iz­da­nje ne izađe ove go­di­ne, iza­ći će slje­de­će, ali da ga pri­pre­mam ove go­di­ne – to je si­gur­no.

Spre­ma­te i no­vu tur­ne­ju.

– Ove go­di­ne pla­ni­ra­mo na­pra­vi­ti ve­lik broj kon­ce­ra­ta, a od to­ga bih vo­lio da naj­ve­ći broj njih bu­de u Hr­vat­skoj. Da­kle, osim Za­gre­ba i Pu­le, vo­lio bih or­ga­ni­zi­ra­ti ve­li­ki kon­cert u Spli­tu, mož­da i u Osi­je­ku, Ri­je­ci, Du­brov­ni­ku. A mož­da i još ne­ki…

Split čes­to spo­mi­nje­te u in­tervju­i­ma, zaš­to vam je to to­li­ka že­lja?

– U Pu­li sam pje­vao pri­je če­ti­ri go­di­ne, kad je kon­cert bio pre­ki­nut zbog ne­vre­me­na. U Za­gre­bu sam nas­tu­pao dva pu­ta u Ve­li­koj dvo­ra­ni Do­ma spor­to­va i mis­lim da bi sad stvar­no bi­lo vri­je­me da na­pra­vim ve­li­ki kon­cert u Spli­tu. U pr­voj ili dru­goj po­lo­vi­ci go­di­ne – vid­jet će­mo.

Spo­me­nu­li ste Ve­li­ku dvo­ra­nu Do­ma spor­to­va. Ka­da ne­ki hr­vat­ski iz­vođ­ač na­pu­ni tu dvo­ra­nu, o to­me se pri­ča kao o sen­za­cio­nal­nom us­pje­hu, a va­ma to, či­ni se, ide ne­ka­ko la­kše. Što je, po va­šem miš­l­je­nju, uz­rok to­me?

-?Čini mi se da je moj rej­ting op­će­ni­to ma­lo bol­ji ne­go pri­je. Jed­no­stav­no sam ma­lo pri­sut­ni­ji i mož­da čak ma­lo an­gaž­i­ra­ni­ji, ta­ko da su na ne­ki na­čin lju­di, oso­bi­to mlađe ge­ne­ra­ci­je, Zdrav­ka Čoli­ća prih­va­ti­li kao ne­ko­ga tko je tu – tko je pri­su­tan. Svi­jet se pro­mi­je­nio, ima vi­še in­for­ma­ci­ja, sve se pra­ti.

Kad smo kod va­ših sta­rih iz­ja­va i in­tervjua, dos­ta ste is­kre­no pri­ča­li o stva­ri­ma ko­je bi ve­ći­na va­ših ko­le­ga po­ku­ša­la sak­ri­ti ili ba­rem ubla­ž­i­ti, re­ci­mo pje­va­nje Ti­tu, poz­na­to lju­blje­nje s Koš­tu­ni­com i slič­no. No, či­ni se da vam nit­ko to io­na­ko ne uzi­ma za zlo…

-?Ni­ka­da ne bih prih­va­tio bi­ti agi­ta­tor bi­lo ko­je od stra­na­ka, ni u Bos­ni, ni u Hr­vat­skoj, ni u Sr­bi­ji. S Koš­tu­ni­com je ta­da bi­la jed­na pro­sla­va, kon­kret­no 300 hil­ja­da – ili 300 ti­su­ća ka­ko bi rek­li – pro­da­nih ne­kih pri­mje­ra­ka i on­da je u sklo­pu tog spon­zors­kog do­go­vo­ra na­šeg iz­da­nja i jed­ne te­le­ko­mu­ni­ka­cij­ske tvrt­ke, ko­ja je bi­la spon­zor, doš­lo do ne­kak­vog ot­va­ra­nja od stra­ne pre­mi­je­ra Koš­tu­ni­ce i naš je sus­ret bio ne­mi­no­van. Niš­ta ten­den­cioz­no, na­rav­no. Po­lju­bi­li smo se, i ja sam to pos­li­je mo­rao ob­jaš­nja­va­ti lju­di­ma. Da sam neš­to ra­dio iz uv­je­re­nja – ja bih to si­gur­no re­kao. Ako neš­to ra­diš zbog nov­ca, on­da kaž­eš: “Da, li­je­po sam pla­ćen, poš­te­no i do­bro i uči­nio sam to zbog nov­ca”. A, ako ni­si zbog nov­ca, on­da mo­raš ob­jas­ni­ti zaš­to si to uči­nio. Za Zdrav­ka Čoli­ća svi zna­ju da ni­je bio stra­nač­ki opre­di­je­ljen, ka­ko u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, ta­ko i da­nas u svim re­pu­bli­ka­ma.

Čes­to go­vo­ri­te o se­bi u tre­ćem li­cu. Je li to znak me­ga­lo­ma­ni­je ili po­tre­be da od­vo­ji­te scen­sku oso­bu od pri­vat­ne?

– Pos­to­je ne­ke stva­ri ko­je mo­raš od­vo­ji­ti. Da­kle, Zdrav­ko Čolić, ko­ji je na bi­ni, vje­ro­jat­no ima ne­ku ulo­gu, a kao čov­jek, pri­ja­telj u dru­št­vu, oso­ba iz dru­gog pla­na vje­ro­jat­no ima ne­ke dru­ge oso­bi­ne.

Je li teš­ko po­mi­ri­ti te dvi­je stra­ne?

– Lju­di­ma ko­ji me poz­na­ju vje­ro­jat­no ni­je, a me­ni po­ne­kad jest. Mo­raš si za­da­ti po­se­ban za­da­tak da odi­je­liš dvi­je stva­ri i da to pro­ci­je­niš u tre­nut­ku, im­pul­ziv­no. Lju­di ko­ji s to­bom ko­mu­ni­ci­ra­ju vje­ro­jat­no su opre­di­je­lje­ni za jed­nu od te dvi­je stva­ri – jed­ni oče­ku­ju da si mi­ran i sta­lo­žen, a dru­gi te gle­da­ju kao van­ze­ma­lj­ca, oni ko­ji su fa­no­vi sma­tra­ju te ne­do­dir­lji­vim. Evo, re­ci­mo, upra­vo sam u She­ra­to­nu, ia­ko sam uvi­jek u Za­gre­bu spa­vao u jed­nom ma­lom fi­nom ho­te­lu, sa­da sam pr­vi put od­sjeo u She­ra­to­nu da vi­dim ka­kav je ho­tel. U jed­nom tre­nut­ku na re­cep­ci­ji ugle­dam že­nu u dru­št­vu di­rek­to­ra ho­te­la. Oni su me shva­ti­li kao svo­je­vrs­nu in­ves­ti­ci­ju, sli­ka­li se sa mnom da bi se s ti­me mo­gli pos­li­je hva­li­ti. S dru­ge stra­ne, imaš dva-tri rad­ni­ka u ho­te­lu, ko­ji su tvo­ji pra­vi, is­kre­ni fa­no­vi i uvi­jek ti je draže po­pri­ča­ti i sli­ka­ti se s nji­ma. Od­nos pre­ma tak­vim lju­di­ma je po­se­ban i mno­go dru­ga­či­ji ne­go pre­ma ne­kom tko je na­vi­kao da na te gle­da kao na svoj po­sao.

Tu se čov­jek mo­ra na ne­ki na­čin pre­o­ri­jen­ti­ra­ti, da ima ne­ki stav ko­jim će za­do­vo­l­ji­ti i jed­ne i dru­ge. To je mo­ja duž­nost, os­ta­vi­ti do­bar uti­sak, ali ne zbog dob­rog imi­dža, već jed­no­stav­no jer je to tvo­ja za­da­ća. Mi iz­vođ­a­či ne mož­e­mo bi­ti ne­od­go­vor­ni pre­ma pu­bli­ci ko­ja nas go­di­na­ma pra­ti.

Je li se ika­da do­go­di­lo da vam je obo­ža­va­telj pri­šao na ces­ti i da ste mu rek­li “pro­duži da­lje”?

– Ni­je, ni­sam ta­kav čov­jek, uvi­jek nađ­em ne­ki na­čin. Moj od­goj i ka­rak­ter mi ne doz­vo­lja­va­ju da ta­ko pos­tu­pim. Osim to­ga, vo­lim lju­de, ia­ko ne­kad zna bi­ti teš­ko pa ra­di­je pob­je­gnem, sak­ri­jem se, pri­je­đem na dru­gu stra­nu uli­ce, ne­go da mo­ram re­ći neš­to ruž­no. Nađ­em jed­no­stav­no za­o­bi­laz­ni put, tak­ve sam pri­ro­de, ne vo­lim vri­je­đa­ti lju­de i bi­ti dr­zak pre­ma oni­ma ko­ji to ne zas­luž­u­ju.

Na­vod­no će­te ima­ti i sta­tuu u mu­ze­ju vo­š­ta­nih fi­gu­ra?

– To sam neg­dje pro­či­tao… (smi­jeh) to su ne­ki li­ko­vi pok­re­nu­li (smi­jeh). Ne znam, može bi­ti sva­kak­vih ini­ci­ja­ti­va. To je neg­dje ta­mo u Ja­go­di­ni, ja sam ta­kođ­er tek ne­ki dan pr­vi put čuo za to.

Ko­li­ko ste već go­di­na za­pra­vo na sce­ni? Zar vam na tre­nut­ke ne do­sa­di sve to, in­tervjui, no­vins­ke kon­fe­ren­ci­je, obo­ža­va­te­lji…

– Ma, ne ra­dim ja kad ne že­lim. Od onih sam ma­lo te­ž­ih lju­di kad je ri­ječ o in­tervju­i­ma. Ne kaž­em baš kao Bre­ga: “pri­čat ću on­da kad me­ni tre­ba, sad sam ras­po­lo­žen za raz­go­vo­re”, a kad mi ne tre­ba da to iz­bje­ga­vam. Op­će­ni­to poš­tu­jem no­vi­nar­sku pro­fe­si­ju, lju­di jed­no­stav­no ra­de svoj po­sao. I me­ni to, na­rav­no, ko­ris­ti. No pos­to­je pe­rio­di kad mi se jed­no­stav­no ne da, i on­da svi­ma kaž­em “ne”.

Pra­ti­te li no­go­met? Rođ­e­ni ste u Bos­ni, ži­vi­te u Sr­bi­ji, a čes­to bo­ra­vi­te u Hr­vat­skoj. Ko­ju zem­lju on­da sma­tra­te svo­jom re­pre­zen­ta­ci­jom?

– Pra­tim no­go­met. Ne­kad sam bio gol­man i ta­ko… Ra­du­jem se us­pje­si­ma hr­vat­ske re­pre­zen­ta­ci­je, žao mi je što se Sr­bi­ja i Bos­na ni­su pla­si­ra­le na Eu­rop­sko pr­ven­stvo. Mis­lim da je Bi­lić je­dan od ri­jet­kih do­brih tre­ne­ra i sma­tram da bi češ­će tre­ba­lo gu­ra­ti mla­de lju­de.

Ina­če, ja­ko vo­lim ?iru, on je moj do­bar pri­ja­telj. Pra­tim i ra­du­jem se us­pje­si­ma svih ovih ti­mo­va, ia­ko sam ja još uvi­jek na­vi­jač Že­lje. Že­ljo je moj tim, ond­je sami  bio gol­man.

Na vra­ta se uvi­jek gu­ra­lo one ko­ji ni­su baš naj­bo­lje igra­li na te­re­nu…

– Mož­da ima neš­to i u to­me, ali i za­to što imaš ne­ke re­flek­se ko­je dru­gi ne­ma­ju. Vje­ro­jat­no je to ne­ki po­se­ban dar.

I jed­no po­ma­lo ba­nal­no pi­ta­nje: kad me­đ­u­sob­no igra­ju Bos­na, Sr­bi­ja ili Hr­vat­ska – za ko­ga na­vi­ja­te?

– Uvi­jek na­vi­jam za Bos­nu. Sa­raj­li­ja sam, to uvi­jek kaž­em i ne kri­jem. Ra­du­jem se, me­đ­u­tim, us­pje­si­ma Hr­vat­ske i Sr­bi­je, ali bo­san­ska op­ci­ja mi je ne­ka­ko naj­draža.

Pos­to­je li u Za­gre­bu lju­di s ko­ji­ma se oba­vez­no mo­ra­te sus­res­ti kad ste u gra­du?

– To je jed­na po­seb­na pri­ča. Poz­nat sam kao čov­jek ko­ji se ni­kad ni­je druž­io sa­mo s jed­nom “fe­lom” lju­di.

Moj je krug poz­nansta­va uvi­jek bio ši­rok, pi­ta­nje je sa­mo tre­nut­ka u ko­je­mu se ja na­la­zim. Od naj­go­rih bir­ti­ja pa do pri­ja­te­lja iz glu­mač­kog i glaz­be­nog svi­je­ta. Dok sam ži­vio u Za­gre­bu upoz­nao sam mno­go div­nih lju­di ko­ji ni­su iz svi­je­ta kul­tu­re, i po­no­san sam na to.

Čini se da ima­te pri­lič­no li­jep ži­vot. Mno­go pri­ja­te­lja, po­sao ko­ji vo­li­te…

– To je re­la­tiv­no, vi­še imam poz­nansta­va, ne mo­gu re­ći da su to sve mo­ji pra­vi pri­ja­te­lji… No, na ne­ki na­čin to je is­ti­na. Ni­sam či­nov­nič­ki tip ko­ji bi ra­dio od se­dam do tri.

Jes­te li se kat­kad i ra­zo­ča­ra­li?

– Je­sam, na­rav­no, ali ta su ra­zo­ča­ra­nja naj­češ­će bi­la fi­nan­cij­ska. No, ako shva­tiš da neg­dje do­bi­vaš, a neg­dje gu­biš – uvi­jek si na do­bit­ku.          Ilija Matanović (Jutarnji list)

Oznake
Podijeli

Komentari

Još nema komentara

Komentariši

Napiši komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.
Obavezna polja su označena *

Idi na alatnu traku