hamburger-icon

Kliker.info

Tomislav Marković : Plamičci kojima bi Dodik i Čović da zapale Bosnu samo pokazuju da obojici gori pod nogama

Tomislav Marković : Plamičci kojima bi Dodik i Čović da zapale Bosnu samo pokazuju da obojici gori pod nogama

Mart 15
04:10 2017

Milošević i Tuđman bili su u kudikamo povoljnijem položaju za podelu Bosne, nego što je to slučaj danas sa nastavljačima njihovih smrtonosnih politika. Imali su vojnu silu, ratno stanje i mlake reakcije Međunarodne zajednice. Situacija je takoreći bila idealna za rasparčavanje Bosne, ali im to ipak nije pošlo za rukom. Ako krvavi dvojac devedesetih godina nije uspeo u svom zlehudom naumu, šanse da Dodik i Čović to sprovedu u delo ravne su nuli

Piše: Tomislav Marković  (Tačno)

Ko kaže da između Srba i Hrvata vlada mržnja, da su to narodi koji su zalog svog postojanja našli u na(r)cizmu malih razlika i da su osuđeni na večno neprijateljstvo? Postoji mnoštvo slučajeva koji urnišu u prah i pepeo stereotip o lošim srpsko-hrvatskim odnosima. Evo, recimo, Milorad Dodik i Dragan Čović, veliki Srbin i veliki Hrvat, a postadoše najbolji prijatelji. Takav primer međusobnog razumevanja, slaganja u pogledima na suštinske stvari, obostranog uvažavanja i – zašto to ne reći – prave muške ljubavi, odavno nije viđen na ovim nesrećnim, etnički zavađenim prostorima. Između Dodika i Čovića vladaju takva sloga, sabornost i jednomislije da je to pravo čudo. Kud jedan okom – tu drugi skokom, što jedan pomisli – drugi uradi, kad jedan nešto predloži – ovaj drugi ga odmah podrži, čim se jedan nađe u nevolji – drugi mu odmah priskoči u pomoć. Ukratko – jedna duša, a dva tela.

Za ljubav je potrebno troje

Milorad Dodik raspiše referendum o Danu Republike Srpske, a Čović odmah bude pun razumevanja za ovaj nerazuman čin; kad treba proterati strance iz Ustavnog suda BiH, braća po fotelji Dodik i Čović se odmah slože; kad se pokrene pitanje revizije tužbe protiv Srbije za genocid, Dodik i Čović se promtno slože da je takva inicijativa nepotrebna; kad Čović zagovara stvaranje trećeg entiteta u BiH, Dodik se odmah javi da podrži njegovu kreativnu zamisao. Kod ovog poslednjeg naš par je izgleda najsložniji, bar na rečima, tu su jedan drugom jedina nada i uzdanica. To samo pokazuje da je za ljubav ipak potrebno troje, a savez Dodika i Čovića se hrani neprijateljstvom prema nekom trećem.

U njihovom ljubavnom slučaju ulogu tog famoznog trećeg igra Bosna i Hercegovina. Kad treba da se ujedine zarad razbijanja sopstvene države, zaborave na sve razlike i složnu prionu na posao. Zaista redak primer uspešnog prevazilaženja međunacionalnih međusobica koji može lepo da posluži kao primer drugima. Nema lepšeg suživota nego kad nekom trećem priželjkuješ smrt.

Milošević i Tuđman, namerni partneri

Ovako bliska srpsko-hrvatska saradnja koja se hrani zavereničkim savezom protiv trećeg nije viđena odavno, još od dana kad su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman jeli karađorđeve šnicle u Karađorđevu, komadali oveće komade mesa u tanjirima iz Titove rezidencije, i usput pravili planove za komadanje Bosne. Milošević i Tuđman bili su u neku ruku najbolji prijatelji upravo zato što su bili zakleti neprijatelji. Militantni nacionalizam nezajažljivih pretenzija na kojem je jahao Milošević, dobro je poslužio Tuđmanu da osvoji vlast i učvrsti svoj položaj. Jedan nacionalizam hranio se drugim, šovinističke propagande su se takmičile u ludilu i mržnji, a rat je obojici dobrodošao i omogućio im da nesmetano vladaju i usput se bogate, dok su svoje građane pretvarali u topovsko meso. U tome je svakako prednjačio Milošević, kao motor zla i agresije na susede, ali se i Tuđman trudio koliko je mogao, u okvirima svojih mogućnosti.

Ujedinila ih je mržnja prema Anti Markoviću koji je bio glas razuma u to doba. Ante Marković je bio otelotvorenje svega onoga čega su se Milošević i Tuđman grozili kao najcrnje noćne more: bio je čovek okrenut Zapadu, građanskom društvu, liberalizaciji i demokratizaciji Jugoslavije, daleko od svakog provincijalnog zatvoranja u lokalne obore i torove. Pritom je još i doneo bolji život Jugoslovenima svojim ekonomskim reformama, za vreme dok je on bio na fukciji predsednika Saveznog izvršnog veća naši narodi su živeli bolje nego ikada u istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan. Takvoj kvariigri se moralo stati u kraj, u tome su se Milošević i Tuđman lako složili. Marković je u jednom intervjuu s početka 2000-ih godina ovako opisao taj period: “Onda su na vlast došli nacionalisti, u prvom redu Milošević, koji su počeli širiti strah. Strah jednih prema drugima. Iza toga je taj strah trebalo i opravdati, započeti rat. Dalje je išlo sve samo od sebe… Ja sam nudio bolji život, mirniji, sigurniji put u Europu. Nacionalisti su nudili povratak u prošlost. Ja sam cijeli život bio liberal i praktičan čovjek”.

Bosna, kost u nacionalističkom grlu

Kad su se Milošević i Tuđman jednom udružili u obaranju Markovića koji je zapravo predstavljao jedinu opasnost po njihove nacionalističke programe, posle je sve išlo mnogo lakše. Na dnevni red je došla podela Bosne. U vrlom novom svetu nacije nije bilo mesta za nacionalno i religijski mešovite tvorevine. U knjizi “Od Weimara do Vardara” u eseju “Demon nacionalizma”, Vuk Perišić ovako opisuje logiku kojom su se rukovodili Milošević i Tuđman: “No, najveća opasnost bilo je samo postojanje Bosne i Hercegovine. Njezina podjela i uništenje bili su značajniji od ovih ili onih teritorijalnih dobitaka. Pomisao da bi nakon likvidacije višenacionalne Jugoslavije opstala višenacionalna i višekonfesionalna Bosna i Hercegovina nacionalistima je bila nepodnošljiva. Opstanak Bosne i Hercegovine na djelu bi demantirao nacionalističku monomaniju u koju je već bilo uloženo toliko truda. Ideja pristojne koegzistencije različitosti i njihovog prožimanja razarana je u svakom selu i svakoj ulici”.

Što bi rekla dečja pesma: Kad se male nacionalističke ruke slože, ni najbolja zemlja im odoleti ne može. Suživot različitih naroda i vera bio je živa negacija ideologije koju su zagovarali Tuđman i Milošević, takvom nepodnošljivom stanju u kojem različiti ljudi mirno žive jedni s drugima moralo se stati u kraj. Nestanak Bosne i Hercegovine bio je jedan od prioriteta nacionalističke politike. Uprkos nadljudskim i neljudskim naporima uloženim u razaranje BiH, uprkos logorima, etničkim čišćenjima i genocidu, Bosna i Hercegovina je ipak opstala. Jeste da je srpska strana dobila zaseban entitet, praktično kao nagradu za genocid, ali Dejtonski sporazum garantuje celovitost BiH i tu ništa ne može da se promeni.

Dodik i Čović, usamljeni jahači

Milošević i Tuđman bili su u kudikamo povoljnijem položaju za podelu Bosne, nego što je to slučaj danas sa nastavljačima njihovih smrtonosnih politika. Imali su vojnu silu, ratno stanje i mlake reakcije Međunarodne zajednice. Situacija je takoreći bila idealna za rasparčavanje Bosne, ali im to ipak nije pošlo za rukom. Ako krvavi dvojac devedesetih godina nije uspeo u svom zlehudom naumu, šanse da Dodik i Čović to sprovedu u delo ravne su nuli.

Dodik se načelno slaže sa stvaranjem trećeg entiteta, ali samo dok se ne povede rasprava o tome da bi taj entitet zahvatio i deo Republike Srpske. Čim dođe do te tačke, Dodik okreće ćurak naopako. Dodikova nastojanja da otcepi Republiku Srpsku od Bosne i eventualno je pripoji Srbiji jesu opasna, ali on za takav poduhvat nema ničiju podršku. Vlasti u Beogradu ne gledaju blagonaklono na Dodikovo neprestano talasanje, na kraju nisu mu pružili ni podršku oko famoznog referenduma. Iako bi mnogi političar u Srbiji na čelu s Vučićem intimno želeo scenario kakav Dodik priziva, svi dobro znaju da u realnosti za takve sumanute projekte nema mesta. Ukoliko bi srpski establišment podržao Dodika u separatističkim težnjama, to bi značilo kraj podrške od Evropske unije, pre svega od Nemačke, a samim tim i kraj vladavine aktuelne naprednjačko-socijalističke koalicije.

Savez za očuvanje fotelje

Koliko god se srpski političari zaklinjali u Rusiju, to je gola retorika. Zavisnost od Evropske unije je srpska stvarnost i to je najbolje što je Srbiji moglo da se desi. Dodikovo pozivanje na Putina je prazna priča, jer ruski hazjajin nema ni interesa ni sredstava za podršku Miletovim destruktivnim planovima. Pogotovo što Evropska unija ne bi skrštenih ruku posmatrala raspad BiH i uplitanje Rusije u evropske poslove. Čović načelno uživa podršku hrvatskih vlasti, ali i to je kratkog veka. Kad bi radikalizovao svoju politiku i savez sa Dodikom, ta podrška bi se istopila na vrelom briselskom suncu dok kažeš “treći en…”

Savez Dodik-Čović zasniva se na golom pragmatizmu. Obojica bi da se po svaku cenu održe na vlasti, a iz nekih razloga im je stalo i da ostanu na slobodi. U njihovom slučaju, pad iz fotelje ne bi se završio spuštanjem u normalan život, već ateriranjem u zatvorsku ćeliju. Dodik i Čović nisu potrebni ni sopstvenim glasačima, ni Hrvatskoj i Srbiji, već isključivo samima sebi. Njihova sinergija u stvaranju političkih kriza ima za cilj jedino njihovo vlastito samoodržanje. Koliko će njihovi rušilački napori još trajati zavisi isključivo od strpljivosti građana kojima će valjda jednom dosaditi da ih neko taslači u zdrav mozak i to za njihove pare. Mnogi moćnici su na našim prostorima delovali kao da će zauvek biti na vlasti, pa smo svedočili njihovom padu. Kao što reče Ernesto Kardenal u jednoj pesmi: “Oni misle da ćе živeti večito i večito imati vlast (…) Njihovi su kipovi bili na svim Trgovima/ A ko ih se sada seća?” Ista sudbina čeka i Dodika i Čovića. Ničija nije gorela do zore, a plamičci kojima bi da zapale Bosnu samo su dokaz da obojici gori pod nogama.

 

Podijeli

Komentari

Još nema komentara

Komentariši

Napiši komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.
Obavezna polja su označena *