Kliker.info

Potvrđujući vijest da je 26. maja u Lazarevu kod Zrenjanina konačno uhapšen najtraženiji haški bjegunac, Ratko Mladić, predsjednik Boris Tadić rekao je da su Srbija i srpski narod ovim činom konačno skinuli ljagu sa svog imena. Zašto su srpske vlasti čekale šesnaest godina da uhapse čovjeka koji je dogovoran za smrt više hiljada ljudi, da li je država štitila i krila Ratka Mladića, zašto Mladića nisu uhapsili Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica i zbog čega je sa tim toliko čekao Boris Tadić, da li je ovim hapšenjem Srbija sa sebe zaista skinula ljagu i stekla uslove da poboljša odnose sa BiH, za Dane govori kolumnista nedeljnika Vreme i ugledni beogradski novinar, Teofil Pančić.

“Iako se hapšenje Ratka Mladića dogodilo sa makar deset godina zakašnjenja, ono je ipak dobra vest”, kaže kolumnista nedeljnika Vreme i jedan od najboljih beogradskih novinara, Teofil Pančić. “Naravno, niko nije očekivao da će Mladića uhapsiti vlada Slobodana Miloševića, ali smo se nadali da će to učiniti prva vlada nakon 5. oktobra 2000. godine. Nažalost, to se nije dogodilo.”

DANI: Zašto?

PANČIĆ: Zato što su sve dosadašnje vlade sa tim stvarima kalkulisale. Vlada Zorana Đinđića, koja jeste bila okupirana ogromnim problemima, verovala je da je, nakon izručenja Haagu Slobodana Miloševića, zaslužila određeni predah. I tu je pogrešila. Siguran sam da bi bilo mnogo bolje da je, u paketu sa Miloševićem, Tribunalu tada bio izručen i Mladić, tim pre što, za razliku od Vojislava Koštunice, Đinđić u odnosu na haške obaveze nije imao moralnu ili političku dilemu; prosto, verovao je da njegova vlada, i bez Mladića, ima dovoljno problema. Koštunica je, sa druge strane, Mladića doživljavao kao politički problem i niko me ne može ubediti da je ikada ozbiljno nameravao da ga pošalje u Haag.

DANI: Poznato je da je u vrijeme vlade Vojislava Koštunice najveći broj haških optuženika “dobrovoljno” otišao u Haag. Zašto je onda, po vašem mišljenju, Koštunici toliki problem predstavljalo hapšenje Ratka Mladića?

PANČIĆ: Problem je u tome što je Mladić, kao i Radovan Karadžić, za Koštunicu imao veliko simboličko značenje. Možda je Koštunica i sa njima imao princip: ako hoće da se predaju, neka se predaju; ako neće, pokušaću to da razvučem, da odložim dok ne doguram do kraja mandata. Kao što znamo, u tome je i uspeo. Šta se desilo nakon Koštunice? Iako je, kako sam već kazao, reč o najmanje desetogodišnjem kašnjenju, sklon sam da stvari posmatram sa bolje strane i da kažem da je hapšenje Mladića događaj koji je, na neki način, ipak Srbiju relaksirao.

DANI: U kom smislu? Predsjednik Tadić kaže da je skinuta ljaga sa Srbije i srpskog naroda.

PANČIĆ: Reč je o patetičnoj izjavi koja ne znači ništa. Doduše, siguran sam da se predsednik ni ovom, ali ni bilo kojom sličnom izjavom datom tom prilikom nije obraćao ljudima poput mene, jer, naprosto, sa nama, u tom smislu, nema nikakav problem; ima ga sa drugima. Hoću da kažem da se Tadić, tokom obraćanja, koristeći pregrejanu i patetičnu retoriku, nekako trudio da te “druge” ničim ne isprovocira, da napipa odgovarajuće senzore u njihovim glavama kako bi stvar pacifikovao i pokušao da je zadrži pod kontrolom.

DANI: Sudeći po dosadašnjim reakcijama javnosti, hoće li uspjeti u tome?

PANČIĆ: Verujem da hoće i, u tom smislu, osim manjih nemira i demonstracija, ne očekujem ništa spektakularno. Naprosto, od momenta raspada jedinstvene Srpske radikalne stranke u Srbiji više ne postoji respektabilna politička snaga koja bi mogla organizovati veće nerede u odbranu haških optuženika. Radovan Karadžić je uhapšen neposredno pred podelu unutar SRS-a i otuda demonstracije. Ali, već ni one nisu bile impresivne. U međuvremenu, promenile su se političke prilike i danas se Tomislav Nikolić sa svojim naprednjacima trudi da, kao, nešto komentariše, a da zapravo ne kaže ništa; ne može baš da podrži Mladićevo hapšenje, ali ni da bude energično protiv toga. Dakle, ceo korpus onih koji bi mogli da izazovu bilo kakve nerede sveden je na marginalne parlamentarne i vanparlamentarne snage tvrde desnice, na navijačke skupine i na nekoliko histeričnih baba kojih se sećamo sa protesta na Dedinju 2001, kada je hapšen Slobodan Milošević.

DANI: Zar nisu svih ovih godina upravo strah od reakcije javnosti i mogućih nemira bile jedno od glavnih opravdanja za činjenicu da Mladić nije u Haagu?

PANČIĆ: Jesu, naravno. Ali, izostanak burnije reakcije na hapšenje Mladića pokazuje da se, srećom, javno mnenje u Srbiji menja; ne kažem da je prošlo katarzu – bilo bi preterano tako nešto tvrditi – ali cela ta priča, naprosto, više nije preterano interesantna. Neposredno pred proglašenje nezavisnosti Kosova, javnost je nedeljama i danima pumpana upozorenjima države da će Srbija eksplodirati. I, šta se desilo? Nije bilo nikakve ekspozije! Doduše, vlast je organizovala protest tokom koga su paljene ambasade, ali, osim toga, nije se dogodilo praktično ništa!

DANI: Odakle ta ravnodušnost?

PANČIĆ: U poslednjih dvadesetak godina, prošli smo kroz toliko groznih stvari, da je nivo naše osetljivosti bitno otupeo, a nivo trpljenja bitno porastao. Ako nas se nešto baš neposredno ne tiče, skloni smo da glavu okrenemo na drugu stranu. Uostalom, nije tako davno neko ko je sebi dopustio luksuz da brine tuđe brige zbog toga izgubio glavu. Setite se Srđana Aleksića. Sve to utiče na našu svest i postajemo neka vrsta, možda ne baš emocionalnih invalida, ali sigurno ljudi sa ozbiljnim problemima. Ne možete dvadeset godina živeti u permanentnom vanrednom stanju, a da se to ne odrazi na vaš emocionalni život, na sposobnost empatije, primene građanske hrabrosti i onoga što podrazumeva aktivni život među ljudima. Osim toga, takozvane nacionalne teme – Kosovo, Mladić, Karadžić – više nisu nešto što u Srbiji izaziva tenzije i pre bih rekao da se političari plaše demona koga su, zajedno sa intelektualnom elitom, sami stvorili. Reč je o demonu nacionalizma, u čijim su kandžama, mnogo više od “običnog naroda”, danas politička i intelektualna elita Srbije. Vlast razmišlja iz sebe i veruje da će, naljuti li nekim svojim potezom čika-Dobricu i čika-Matiju, naljutiti i građane. Pa, neće!

DANI: Mislite li da hapšenje Mladića ljuti čika-Dobricu i čika-Matiju?

PANČIĆ: Ako njih dvojicu shvatimo kao metaforu mentalnog stanja, a ne kao konkretne osobe, mislim da je Mladićevo hapšenje nešto što bi moglo pre da ih rezignira, nego da ih naljuti. Jer, i oni su svesni da je Haag, uprkos činjenici da im nije baš srcu mio, nešto što je neminovno i nešto što je moralo da se dogodi; zato će gledati da to hapšenje ili otćute, što očekujem od Ćosića ili da odigronišu, što očekujem od Bećkovića. Najzad, ako čika-Dobrica poživi, za desetak godina ćemo moći u nekom od njegovih dnevnika da pročitamo šta je mislio 2011, kao što danas, u nedavno objavljenim Dnevnicima, možemo da čitamo šta je mislio 2003.

DANI: Šta je sa mitom o Ratku Mladiću kao heroju koji “živ neće otići u Haag”, koji će “sebi presuditi”, o njegovoj navodnoj vojničkoj časti, o nekakvim jakom obezbeđenju spremnom da pogine kako bi ga odbranilo? Šta se dogodilo? Prilikom hapšenja, vidjeli smo jednog oronulog, bolesnog starca koji se predao bez otpora.

PANČIĆ: Reč je o mistifikaciji koja je, pretpostavljam, kao neka vrsta preventive, širena uglavnom iz krugova oko Ratka Mladića. Ali, ne samo od njih. Pa, setite se samo možda najbizarnije izjave ministra policije u vladi Zorana Đinđića, Dušana Mihajlovića, koji je objasnio da Mladića ne može uhapsiti zato što ovaj ima jako obezeđenje. Zamislite situaciju u kojoj ministar policije javno prizna da je nečije obezbeđenje jače od države! Hoću da kažem da je ta vrsta ludila negde svesno širena.Za razliku od Mladića, o Radovanu Karadžiću je pravljena priča kako se krije po zabitima, živi u špiljama i druguje sa gušterima i zmijama. Takve mistifikacija ljudi šire kako bi sa sebe skinuli odgovornost. Kada se to odbaci i svede na realnost, dobijemo to što smo dobili. Naravno, pretpostavljam da je Mladić nekada imao mnogo bolje obezbeđenje, više novca… Ali, vremenom se sve kruni i troši, pa smo tako došli do stadijuma kada je postao bezopasan i po sebe i po druge.

DANI: Za razliku od Radovana Karadžića, Mladić, sudeći po svjedočenjima stanovnika Lazareva, nije mijenjao identitet, nije se prerušavao. Kako to tumačite?

PANČIĆ: Iako nikada nisam sreo ni jednog ni drugog, jasno je da se radi o dve potpuno različite ličnosti. Kao sin oficira nekadašnje JNA i neko ko je imao priliku da upozna jako mnogo ljudi tog specifičnog sloja, dopuštam sebi da kažem da je, kada govorimo o Mladiću, reč o, u osnovi, jednostavnom, prizemnom tipu koji, sticajem istorijskih okolnosti, pored velike vatrene moći kojom raspolaže, “utripuje” još i da ima misiju; a to je, samo po sebi, veoma opasno. Naime, čovek može da “utripuje” šta hoće, ali, ako je taj “trip” smešten između njegova četiri zida, nema problema! Problem nastaje onog trenutka kada postaje jasno da se radi o nekome ko u svojim rukama ima tuđe živote; e, to bitno menja stvar. Mladić je taj tip: u osnovi priprost siledžija koji misli da sve što radi radi iz uzvišenih istorijskih motiva.Kod Karadžića je drugi problem: reč je o pretencioznom poluintelektualcu, u osnovi nedoučenom, epskom tipu kod koga se stvar takođe završava nekom vrstom siledžijstva, ali se do toga dolazi iz drugog pravca.

DANI: Iz kog pravca?

PANČIĆ: Iz umišljaja da ima istorijsku misiju, doduše, prosvetiteljsku, ujediniteljsku u smislu etničkog ujedinjanja naroda, što, naravno, deluje groteskno ako se primenjuje na prilike Evrope kraja XX veka. Karadžić je egzibicionista, dok je Mladić čovek koji radi iz senke; Karadžić uživa u svetlima pozornice, voli da je u centru pažnje i činjenica da se, u vreme dok se krio, javno pojavljivao, govorio po tribinama kao doktor Dabić, pokazuje ne toliko potrebu za adrenalinom i rizikom, koliko potrebu za reflektorima, za pažnjom, za tim da bude viđen… Karadžić ima, rekao bih, opsesivnu potrebu da bude u centru pažnje.

DANI: Ne bih da psihologiziram, ali pretpostavljam da u tome ima i frustracije činjenicom da, po tvrdnjama njegovih nekadašnjih poznanika, u Sarajevu nikada nije bio uvažavan i priznat na način na koji je mislio da negov genije to zaslužuje.

PANČIĆ: Generalno, slučaj Karadžića, ali i nekih ljudi iz njegovog okruženja, podseća na ono što se ponekad dogodi u srednjim školama po američkoj provinciji: neki jadnik i gubitnik koga su svi tukli i tretirali kao kretena – uglavnom opravdano! – u jednom trenutku poludi, uzme oružje i pobije redom, koga stigne. U osnovi, radi se o sličnoj psihološkoj reakciji kojom nam se poručuje: nisam ja došljak iz neke crnogorske zabiti, i vi Hrvati i vi Bošnjaci ćete videti sa kim imate posla; a vi Srbi ćete jednom shvatiti da sam nacionalni ujedinitelj, egal sa Dobricom Ćosićem! Eto, gonjen provincijskim kompleksima i frustracijama, to nam poručuje Radovan Karadžić.

DANI: A Mladić, šta nam on poručuje?

PANČIĆ: Mladićeva priča nije bitno drugačija od Župljaninove ili od one koja dolazi od ljudi predratnih vojnih i policijskih zanimanja. Njima materijalni luksuz nije bitan, ne žude preterano za velikom pažnjom sveta; imaju jako čudne principe koji se, sticajem okolnosti, u jednom trenutku neminovno izvitopere. Recimo, Župljanin je pre rata bio načelnik banjalučkog CB-a, čovek čija je dužnost bila da štiti javni poredak, da brine o tome da se ljudima ne desi ništa loše; došao je rat, etnička podela i taj načelnik CB-a je nastavio da radi svoj posao; ali – kako?! Tako da etnički probere one za čiju će bezbednost garantovati i one za čiju bezbednost ne da neće brinuti, nego će je direktno ugrožavati. Dakle, ubijaće ih, proganjati, hapsiti, strpavati u logore. Ista stvar je sa Mladićem. Neke od tih stvari je, u knjizi Oni ne bi ni mrava zgazili, dobro opisala Slavenka Drakulić. Ima nečega čudnog u načinu na koji su fanatični jugoslovenski patrioti postali etnopatrioti, u tome kako su, u jednom strašno nasilnom kontekstu i bez promene strukture razmišljanja, promenili predznak. To dovodi do stravičnih posledica.

DANI: Gotovo 24 sata nakon hapšenja “Milorada Komadića”, srpski ministar policije, Ivica Dačić, kazao je da je Mladić zapravo imao ličnu kartu na svoje ime. Kako vam je zvučalo to objašnjenje?

PANČIĆ: Verujem da je Mladić imao lažna dokumenta, da mu je to neko obezbedio, ali, isto tako verujem da on nije neko ko bi prihvatio lažni identitet na način na koji je to učinio Radovan Karadžić; pre bih rekao da je “Milorada Komadića” tretirao kao neku vrstu nužnog zla. Naprosto, Mladić nije čovek koji je sposoban da izađe iz kože Ratka Mladića. Naprotiv, na tu je činjenicu jako ponosan…

DANI: Hoćete da kažete da ne shvata kakav to svijet sa njim uopće ima problem, šta je to u njegovim postupcima toliko sporno?

PANČIĆ: Mislim da uopšte nema problem sa tim što je radio tokom rata.

DANI: Zar vam spomenuta Dačićeva izjava ne djeluje kao pokušaj da se skine odgovornost sa države, policije i tajnih službi kao mogućih Mladićevih dugogodišnjih zaštitnika?

PANČIĆ: Nije isključeno da ministar policije ovakvim izjavama pokušava da zaštiti svoje ministarstvo, naročito ako se ima u vidu kompromitujuće iskustvo sa Karadžićem, kome je dokumenta izdao srpski MUP. Zbog toga, naravno, ovde niko nije odgovarao i ne verujem da će.

DANI: Mislite li da će se stvar ponoviti i sa Mladićem?

PANČIĆ: Naša vlast reaguje isključivo na spoljne pritiske i, s obzirom na to da je i Haagu i Evropi u ovom momentu mnogu važnija informacija da je Mladić konačno uhapšen od toga ko ga je štitio i krio, ne verujem da ćemo uskoro blio šta u tom smislu saznati. Tim pre što smo sami suviše slabi da bismo na vlast izvršili efikasan pritisak. Možda će se naći neka prigodna žrtva, kao što smo to imali priliku da vidimo sa Župljaninovima jatacima koji su osuđeni na neke smešne uslovne kazne. I, ne znam šta uopšte znači uslovna kazna za jataštvo! Da li to znači da će osuđeni, ako sledeći put bude krio Župljanina, ići u zatvor?! S obzirom na to da se Župljanin nalazi u Haagu, kako mu osuđeni jatak ponovo može biti jatak?! Pa, jasno je da ne može, ali se od suda i svih tih stvari ovde namerno prave lakrdija i cirkus.

DANI: Ali, da li je, po vašem mišljnju, država zaista štitila ili znala gdje se svih ovih godina nalazi Ratko Mladić?

PANČIĆ: Po mom nagađanju – jer to može biti samo u domenu nagađanja – vlast je jako dugo znala gde se Mladić skriva i moguće je da je u jednom trenutku to prestala da zna na onaj način na koji čovek od sebe nešto namerno sakrije. Dakle, verujem da su znali sve do negde 2005. ili 2006, a onda su digli ruke. To mi izgleda kao nešto što je blizu zdravom razumu, ali, kažem – ne znam ništa konkretno.

DANI: Čuli ste da bosanskohercegovački političari poručuju da će hapšenja Ratka Mladića poboljšati odnose BiH i Srbije. Hoće li, šta mislite?

PANČIĆ: Što je manje šumova u komunikaciji, to su odnosi bolji. Ako imamo čiste račune – ne dugujem ti ništa, ne duguješ mi ništa – normalno je da ćemo imati bolje donose. Kako je među ljudima, tako je i među državama.

DANI: Da li to – ne dugujem ti ništa, ne duguješ mi ništa – opisuje odnos Srbije prema BiH?

PANČIĆ: Postoji vrsta našeg duga BiH koji se nikada ne može isplatiti. Govorim o moralnom dugu. Ali, ovde je reč o konkretnoj stvari: dugovali smo Mladića, pa ga sada više ne dugujemo. To vam je kao sa ratnom reparacijom: nacistička Nemačka nikada ne može isplatiti moralni dug bilo kojoj svojoj žrtvi, ali postoje različite nivoi duga i odgovornosti. Taj posao mora da obavi ova vlast koja, jasno je, nije vodila Srbiju devedesetih, pa nema ni tu vrstu moralne odgovornosti. Te ratove nije vodio Tadić…

DANI: Ako već pravimo poređenje sa Njemačkom, ni Willy Brandt nije vodio rat, ali je, bez obzira na to, kleknuo pred spomenikom žrtvama nacizma u Poljskoj. Sa druge strane, Tadić je odbio da u skupštinskoj Deklaraciji o Srebrenici spomene – genocid!

PANČIĆ: Tadić je uradio ono što je mogao: pokazao vrstu odgovornosti koju je – prihvatanjem obaveze da sprovede proces denacifikacije, da zločince izvede pred sud, plati ratnu reparaciju i vodi fundamentalno drugačiju politiku od one koja je Nemce odvela u rat – pokazala i postnacistička vlast u Nemačkoj.

DANI: Zaista mislite da Srbija vodi politiku koja je fundamentalno drugačija od politike koja ju je uvela u balkanske ratove devedesetih?

PANČIĆ: I da i ne. Naime, mislim da je politika Srbije prema Bosni najsporniji element ukupne srpske politike. Ljudi su skoncentrisani na odnos Srbije prema Kosovu, takođe kriminalan, tragičan i jalov; ali, politika prema Bosni je još gora. Najveći moralni i svaki drugi dug Srbija ima upravo prema BiH i, ako sam na nešto alergičan, to je kalkulisanje u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Nažalost, kod nas je to jako ukorenjeno: to radi ova vlast, to je radio i Koštunica! Kao tek izabrani predsednik SRJ, Koštunica je, setićete se, najpre otišao ne u Sarajevo, što bi bilo očekivano, nego u Trebinje kako bi se poklonio senima Jovana Dučića. Ovim gestom, Koštunica je Bosni i Hercegovini poslao politički vrlo jasnu i neprijateljsku poruku.Sa Tadićem i njegovom vladom imamo drugi problem: s jedne strane, uvažavaju integritet BiH, što je lepo, ali, sa druge, podržavaju politiku Milorada Dodika. A od te se politike, pre svega ostalog, Tadić mora jasno distancirati. Srbija je odgovorna za ono što radi tzv. srpska strana u BiH i dok god imate tu vrstu dvosmislenog odnosa i tihog podržavanja separtaističkih ideja, ucenjivanja da ako vi nećete ovo, onda ćemo mi raspisati referendum, te stvari neće funkcionisati. Tim pre što je seme nepriznavanja BiH jako duboko posejano i što se manifestuje na najbizarnije moguće načine.

DANI: Gdje to vidite?

PANČIĆ: Ne mislim samo na to šta će reći i poručiti Boris Tadić; mislim na opštu klimu. Juče sam, recimo, pogledao novi NIN – slučajno navodim taj nedeljnik – i u uglu video ispisanu cenu: Republika Srpska – 3,5 KM, BiH – 3,5 KM… Čekajte, RS nije u BiH?! Pa, koliko znam, Srbija nije priznala RS i to nije zvanična politika ove zemlje. U Biltenu Sterijinog pozora, u popisu gostiju imate pozorište iz BiH i pozorište iz RS; u medijima ćete pročitati: na graničnom prelazu Srbije i RS… Ali, ako to imate na nivou svakodnevnog, medijskog govora, šta da očekujemo od građana?! Naravno, svi bi se ljutili ako bi neko napisao ili rekao: u Srbiji novine koštaju toliko, u Vojvodini onoliko. Rekli bi – Vojvodina je u Srbiji; jeste, ali na isti način na koji je RS u BiH… Hoću da kažem da je to neprihvatanje realnosti, kalkulisanje, ta ubeđenost da ćemo ostale prevariti i nadmudriti, to laviranja između laži i istine, verovanje da ćemo se nagoditi, naći na pola puta – pogrešna politika koja se svodi na: jeste, klali smo, ubijali, ali… To “ali” je problem Srbije i problem Balkana.

DANI: Zar ne mislite da je upravo politika srpskog predsjednika, Borisa Tadića, sva u tome – “ali”?! Možete li se sjetiti da je ikada govorio o bilo kom zločinu, a da odmah nije dodao to – ali?

PANČIĆ: Nažalost, ovde smo imali izbor između politike “sve u ali” i one u kojoj nema čak ni “ali”. I slažem se: to “ali” je tragedija Balkana!  (BH Dani)