Kliker.info

Povodom reakcije desničarskih udruga na današnju premijeru filma "Neđo od Ljubuškog" koja će se održati u Općinskoj vijećnici u Ljubušokom razgovarali smo sa dr. Svetlanom Brozom, autoricom filma.

Gospođo Broz, da li ste iznenađeni reakcijom desničarskih skupina na vaš dokumentarni film posvećen lauretu nagrede Duško Kondor, Neđi Galiću?

Nisam iznenađena čak ni činjenicom da reaguju na film koji još nisu ni videli, jer se na našoj web stranici (www.gariwo.org) može naći samo kratki dokumentarni film od 13 minuta, pod istim naslovom „Neđo od Ljubuškog“, premijerno prikazan 6.04.2012. u Sarajevu na dodeli nagrade Duško Kondor za građansku hrabrost, koju je posthumno za 2012. dobio pokojni Neđo. Film čiju smo premijeru zakazali za 16.07.2012. u Ljubuškom je dug 47 minuta, što znači da je gotovo četiri puta duži od kratkog filma. Možete zamisliti koliko u njemu ima svedočenja i koliko istine o Neđi Galiću, Ljubuškom, Ljubušacima, žtrvama, zločincima i, kao i na svakom mestu i u svako vreme, ogromnoj većini koja nije činila zlo, ali nije digla ni svoj glas protiv etničkog čišćenja i zločina.

Zašto žele zabraniti prikazivanje dokumentarnog filma o čovjeku, rokeru, humanisti prije svega, koji je imao humanizma i građanske hrabrosti ustati u obranu čovječnosti i u zlu vremenu? Zato što je bio ljevičar, zato što se izdvojio iz hrvatskog naroda ,…ili je nešto treće? Boje li se da im djeca ne saznaju istinu o njima?

Mislim da je levičarstvo Neđe Galića u zemlji u kojoj 22 godine nema komunističke partije samo maska za prave motive, kao što je po onima koji nas napadaju i moja krivica u tome što sam unuka Josipa Broza Tita. Kada bi to stvarno bili pravi motivi bojim se da bi se radilo o većem broju mentalno poremećenih osoba u šta ne verujem. Ko se još normalan može u dvadeset prvom veku obračunavati sa političkim uverenjima čoveka koji je jedanaest godina pokojnik, ili sa unukom političara koji je umro pre 32 godine? I kakvog to smisla ima?

Mislim da su pravi motivi prvo strah od suočavanja sa sopstvenom odgovornošću za zločine, koji su u ovom filmu jasno opisani od stane žrtava i svedoka i koji se ne mogu demantovati, iako se pojavio na jednom web portalu i tekst u kojem autor pokušava baciti prašinu u oči i negirati zločin. Ne bi me čudilo da u sledećem tekstu isti autor ustvrdi da je logor Heliodrom bio napravljen za njegove sirote sunarodnike. kada bi mogli. Film Neđo od Ljubuškog predstavlja ogledalo u kojem oni koji žele zabraniti njegovo prikazivanje ne žele videti svoja nakazna lica, pa bi ga najradije razbilii.

Strah od suočavanja sa sopstvenom decom, koju su dve decenije lagali, svakako nije zanemarljiv. Uostalom, to istorija poznaje. U Nemačkoj je dokumentarni film Shoah prvi put prikazan na državnoj televiziji krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Nakon tog osmočasovnog svedočenja preživelih žrtava Holokausta preko milion mladih Nemaca napustilo je domove svojih roditelja. Jasno je da ih je taj dokumentarni film suočio s pitanjem šta su njihovi roditelji u vreme nacizma radili i da su ih dobijeni ili uskraćeni odgovori na to pitanje naveli na odluku da napuste roditelje. Mislim da je kod nas na Balkanu uopšte, sazrelo vreme za suočavanje dece sa roditeljima, iako mnogim roditeljima to ne odgovoara, očigledno. Deca vaspitavana i educirana na lažima teško mogu postati kvalitetnije ličnosti od onih koji ih lažu. A roditelji bi trebalo da žele da su im deca kvalitetnija od njih.

Čini mi se da su vođe tih skupina oni isti koji su učestvovali u zločinima i etničkom čišćenju devedesetih. Da li možemo govoriti o sigurnosti svih nas dok takvi ljudi slobodno šetaju našim gradovima i pišu saopštenja, traže, zahtjevaju, uvjetuju..?

Takav se zaključak logično nameće, iako verovatno postoje među njima i oni koji štite zločince iz svojih familija, a ne moraju biti sami izvršitelji zločina. U takvim vremenima i samo ćutanje je predstavljalo saučestvovanje u zločinu. Naravno da se niko ne može osećati sigurnim dok takvim ljudima, nekažnjenim za zločine, sredina u kojoj žive omogućava da prete, pozivaju na novi zločin i ucenjuju, kao u ovom slučaju. Ali, to je uvek na savesti onih koji su izabrani da predstavljaju građane u državnim i lokalnim institucijama, jednako kao i u rukama većine građana. Ja duboko i istinski verujem da u Ljubuškom živi više čestitih ljudi nego zločinaca ili onih koji su spremni da brane zločin i zabranjuju istinu o njemu. Svi ti ljudi su 1993. godine, osim Neđe Galića ćutali, jer su se plašili, što čak mogu i da razumem, što ne znači i da opravdavam. Moje je pitanje za te građane: Gde ste ovih dana?

Zašto i danas ćutite? Koga se to i danas plašite? Pre devetnaest godina zločinci su bili naoružani, bio je rat i izgledalo je da su svemoćni u svom činjenju zla. Zar se za sve ove godine nije mnogo toga izmenilo? Šta vam ti ljudi danas mogu, čime vas plaše pa opet saginjete glavu pred njima? Zašto im danas ne kažete: E, sad je dosta! Hoću da se čuje istina! Hoću sam/a da je izgovorim! Niko ovde nije malouman, pa da se može praviti da ne zna šta je blo. I naša deca to moraju znati zbog sopstvene budućnosti! I naše komšije koje su bile nevine žrtve moraju znati da se stidimo toga što smo ćutali dok su oni bili progonjeni, dok su bili zlostavljani u zatvorima i logorima, dok su se borili za opstanak u izgnanstvu. Moj savet Ljubušacima koji su do danas ćutali, a nisu okrvavili ruke jeste: budite veliki, priznajte istinu i tražite od svojih komšija oprost, koji je svakako u duhu hrišćanstva. Sigurna sam da će vam komšije oprostiti, a da će se vaša deca na kraju ipak ponositi vama. Veliki je to čin i težak, ali pouzdao znam da je moguć i zato vas čekam na premijeri filma Neđo od Ljubuškog.
Kakvu reakciju očekujete od državnih organa?
Očekujem da rade svoj posao i procene koliko su pretnje, raspirivanje etničke mržnje i pozivanje na nasilje, koje se ovih dana mogu pročitati na nekim web portalima vezanim za Ljubuški, ozbiljni, te da preduzmu odgovarajuće mere da zaštite sve one koji dođu na premijeru filma u ponedeljak, 16.07.2012. u Gradsku vijećnicu. Naravno, i da spreče i sankcionišu svakog ko bude pokušao remetiti javni red i mir, te činio druge zakonom nedozvoljene radnje.
Jedna od najvažnijih ciljeva vaše misije jeste da kroz govor o dobrim ljudima u vremenu zla spriječite da budu zaboravljeni ti ljudi ali i zlo protiv kojeg su se oni borili. To vam ne mogu oprostiti?

Ljudi poput Neđe Galića ne smeju biti zaboravljeni, kao ni zlo koje ih je motivisalo da čine dobro. Mi ne možemo niti želimo ni u jednom obliku dokumentovanja života i rada osoba koje su iskazivale građansku hrabrost izbeći opis zločina i nepravde koji su ih motivisale da se usprotive i bore za svoje moralne norme. Svi koji su činili zlo žele da ono bude zaboravljeno, pa nisu sretni kada se istina o zločinima pojavljuje u javnosti. Činjenica da nam to ne mogu oprostiti je ipak njihov problem, a ne naš.
Treba li zakonom zabraniti negiranje genocida, zločina i etničkog čišćenja?

Ne samo da je potrebno nego je i neophodno i to ne samo u BiH nego i u susednim zemljama. U zemljama u kojima je u toku Drugog svetskog rata činjen genocid takvi zakoni postoje. Postoje zapravo u najmanje šesnaest zemalja EU do sada. Stidim se u u kakvoj zemlji živimo i ko nas predstavlja u institucijama države kada je Zajednička komisija za ljudska prava, prava djeteta, mlade, imigraciju, izbjeglice, azil i etiku Parlamentarne skupštine BiH na sednici 15.02.2012.odbila da podrži principe predloga zakona o zabrani negiranja, minimiziranja, opravdavanja ili odobravanja holokausta, zločina genocida i zločina protiv čovečnosti! Oni koji u komisiji takvog naziva sede ne stide se, očigledno! Njima, kao i mnogim drugim političarima u BiH i regiji zapadnog Balkana, negiranje genocida, etničkog čišćenja i drugih ratnih zločina služi kao efikasno oružje za sprovođenje fašističkih ciljeva koje nisu uspeli postići ratom.Da je pre tri godine usvojen predlog zakona o zabrani fašističkih organizacija i upotrebi njihovih simbola danas ne bismo vodili ovaj razgovor. Za mene su ipak najodgovorniji građani koji biraju takve predstavnike. Od fašista se ničem boljem ne možemo ni nadati.
Prilikom našeg zadnjeg intervjua rekli ste da nikada niste vidjeli tako podjeljen grad kao Ljubuški. Da li je ta podjeljenost ono što prijeti da duhovno razori taj grad?

Mislim da ćemo na premijeri filma videti koliko sam pogrešila u proceni podeljenosti Ljubuškog. Volela bih da sam se tada prevarila i da imam razlog na premijeri se javno izviniti Ljubušacima zbog te greške, što ću sa zadovoljstvom učiniti.
Od početka vaše misije izloženi ste prijetnjema, uključujući i fizičke prijetnje. Bojite li se za vlastiti život gospođo Broz?

Da se bojim ne bih radila ovaj posao koji radim. Kada se Neđo nije plašio fašista 1993., kada su bili naoružani do zuba i kada su ih ratne okolnosti činile nedodirljvima, ima li iko od nas moralno pravo da se plaši danas?

Koji su vaši naredni koraci? Hoćete li tužiti podstrekače nemira, ove ideologe zla?
Dobar ste izraz upotrebili za njih. Ako nam daju osnova za tužbu iskoristićemo svoja zakonom garantovana prava, ako procenimo da je to adekvatan način borbe protiv njih.

Bez obzira na sve, ne dvojim da ćete nastaviti sa svojom misijom raskrinkavanja zla i pokazivanja dobra. Pitao sam vas već jednom to ali moram opet: gdje nalazite svu tu hrabrost, odlučnost, želju, energiju…?
Iznad svega me motivišu najbolji među nama poput Neđe Galića, a dodatnu energiju mi daju oni koji žele da se o najboljima ćuti, da se zatre istina i da njihova fašistička laž postane dominantna. Motiviše me i Čedo Kapor, čuveni Španski borac, koji je iz Hercegovine kao dvadeset dvogodišnjak otputovao u Španiju 1936. da se bori protiv fašizma u Internacionalnim brigadama. Pred samu smrt mi je rekao: „Fašizam je kao korov. Uvek će ga biti, ali ga moramo stalno pleviti, da nas ne bi zagušio“.I poručujem kao što bi poručio Čedo Kapor: Smrt fašizmu, sloboda narodu! Amer Bahtijar (Tačno)