hamburger-icon

Kliker.info

Sonja Petrović: Dženis svima na ovom svetu…

Sonja Petrović: Dženis svima na ovom svetu…

11 Avgusta
15:45 2020

Povodom tužnih pedeset godina od odlaska Janis, SNP iz Novog Sada će od jeseni na svom repertoaru prikazivati predstavu pod naslovom ‘’KO JE UBIO JANIS JOPLIN?’’

Na početku ove priče, podsećam čitaoce na Mjuzikl „S ljubavlju, Janis“ od pre desetak godina u kojoj je ikona rocka, džeza i bluza, Zdenka Kovačiček, sa uspehom kroz kazališnu predstavu dočarala život, karijeru i smrt Jenis Džoplin. Muzička pratnja su joj bili legendarni zagrebački rokeri. I evo, ove godine će omaž Dženis Džoplin biti realizovan na daskama novosadskog pozorišta. Impresioniran idejom i realizacijom mladih ljudi koji su sebe, u vremenu u kome živimo povezali sa ovom vrstom muzike, stupio sam u kontakt sa arhitektom ove predstave, koju poznajem još iz vremena kada je bila vokalni solista rock grupe ‘’Alijansa’’. Povod za ovaj razgovor je upravo taj. Sonja Petrović (vidi biografiju) je uspešna mlada rediteljka i ima dovoljno snage da, sa svojim prijateljima, realizuje vrlo zanimljivu i provokativnu predstavu.

’’Ko je ubio Janis Joplin’’ je uspešno premijerno izvedena 09.03 u Novom Sadu. I onda posle toga zatišje jer stigla nam je korona.

Sonja: ‘’Imali smo sreću u nesreći da se naša premijera održi baš dan pre zabrane okupljanja koja je i zatvorila pozorišta do kraja sezone. Nismo mogli ni da pretpostavimo da je naša premijera u stvari poslednja u ovoj pozorišnoj sezoni, a kamoli da će nam se desiti samo premijera. Da se situacija nije odvila tako, ne znam kako bismo drugačije u sebi držali svu tu nabijenost emocijama koja je eksplodirala na premijeri. ‘’

Vaš utisak o atmosferi na premijeri? Da li je bilo više mlađih posetitelja ili i jednih i drugih?

Sonja: Premijera kao takva je toliko stresan dogadjaj za jednog reditelja da ja bukvalno nemam pojma ko je bio na našoj premijeri. Tako da, ne mogu da dam tačan odgovor na ovo pitanje. Obzirom da je OPENS koproducent znam da je bilo dosta mladih ljudi, znam da je bio tzv. protokol. On podrazumeva stručnu javnost; kritičare, direktore festivala, drugih pozorišta, selektore, upravnike, razne kolege, novinare… Što se atmosfere tiče mogu sa sigurnošću da tvrdim da je jaaako malo falilo da svi ljudi u publici ustanu iz svojih sedišta, popnu se na scenu i zaigraju sa bendom. Srušili smo četvrti zid i pozorišne konvencionalnosti i niko nije ostao ravnodušan na pravi rokenrol.

Pošto je sadržaj ove predstave intrigantan, želimo da nam Sonja otkrije kada će početi njeno izvođenje u redovnom repertoaru SNP-a a i drugde?

Sonja: ‘’Srećom i to jedno igranje bilo je dovoljno da publika i stručna javnost prepozna predstavu i uvrsti je u selekciju festivala koji nam nadolaze. Tako da, ispostavlja se da je naredno i prvo igranje 26. avgusta na Sterijinom pozorju u Srpskom narodnom pozorištu NS, a zatim na Festivalu INFANT 6. septembra.’’

Recite nam zašto baš J.J.? Kada ste se povezali sa njenom muzikom, životom? Koliko je sve to imalo uticaja na Vas, na vašu životnu filozofiju?

Sonja: Moja povezanost sa Dženis Džoplin seže još iz tinejdžerskog perioda kada sam je otkrila. Kako i sam znaš (a jako malo ljudi iz mog sadašnjeg okruženja to zna) tada sam bila vokalni solista u grupi Alijansa. Nisam se mogla pohvaliti nekom specifičnom bojom glasa, rasponom tu i tamo, al ono što je po rečima drugih bila moja stvar je energija, dinamika, hrabrost na sceni, prodoran glas. Priznajem da tada i nisam znala mnogo o muzici, pevala sam samo iz čistog osećanja i intuicije, međutim još tada na svirkama ili takmičenjima često su za mene upotrebljavali izraz „Dženiska“ ili „U Dženis Džoplin fazonu“, iako nikada nisam ni izvodila njene pesme, a u tim trenucima čak ni znala za nju. U tom period odrastanja, puberteta kada dođete kući i ukucate na you tube-u Dženis Džoplin i shvatite sa kime vas ljudi upoređuju nije vam uopšte prijatno. Naprotiv, mislila sam da sam ružna, debela, čupava, da se ponašam kao muškarac i da se derem u mikrofon i to što sam upravo videla mi nije uopšte pomoglo. Zbunilo me je to što su oni koji su davali takve komentare to izgovarali kao kompliment. Nije mi bilo jasno šta je u tome pozitivno. Htela sam da zaboravim da se taj kompliment desio. Kada imate 15 godina dvehiljaditih onda želite da ličite na ne znam Britni Spirs, Šakiru, Madonu… Svakako ne na Dženis Džoplin. Međutim, to poređenje počinje da se otima kontroli u toliko da otprilike za rođendan počinjem da dobijam šolje sa likom Dženis Džoplin, majice sa likom Dženis Džoplin i to traje do dan danas, samo što se u međuvremenu moj odnos prema njoj promenio. Tj. promenio se moj odnos prema sebi samoj, a u tome mi je pomogla Dženis Džoplin…

Suočavajući sa onom sa kojom me upoređuju upoznavala sam se sa sobom i u međuvremenu je ona postala moj idol, a naučila sam da volim sebe, takvu kakva sam. Moje do tada mane kojih sam se sramila postaju moj zaštitni znak i moja posebnost. Naučila me je da i za takve ljude ima mesta među ženama. Istraživajući o njoj njena muzika počinje da me zadivljuje, shvatam po prvi put šta znači strast i kako zvuči otvaranje srca. Moja zahvalnost tom saznanju uobličena je u omaž o Dženis Džoplin u koji sam satkala svu istinu koju znam o ženama i muzici iz njenog i doba u kojem mi živimo. Sada mi samo nedostaje neko takav na sceni. Muzika je postala matematika- a matematiku i dalje ne volim.

Ispričajte nam istoriju stvaranja predstave ’’Ko je ubio Janis Joplin’’, odnosno vaš put od ideje do realizacije?

Sonja: Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kada se tačno ta ideja rodila kao takva, ali je ona svakako već dugi niz godina prisutna u meni. Obzirom da sam u međuvremenu od tog tinejdžerskog perioda do danas promenila kurs i postala reditelj, samim tim sam promenila i način izražavanja emocija. Sada su to moje predstave uglavnom. Preduslov za dobru predstavu je da vas se to o čemu govorite tiče. Međutim poklonima o kojima sam govorila su naravno bile i knjige o Dženis Džoplin. Čitajući o njenom životu poželela sam da demistifikujem to što je Dženis Džoplin na prvu loptu. Shvatila sam da bez konteksta u kome je autor stvarao ne možete da osetite pesmu u njenoj punoj suštini. Isti je princip rediteljskog rada na nekom tekstu npr. ne možete da približite gledaocima priču o kojoj govorite ako ne znate sve o piscu i vremenu u kom je stvarao. Kako je u ovom brzom vremenu sve postalo površno tako su i o njoj bez poznavanja konteksta ostale samo neke predrasude i opšta mesta, tj. posledice, a ne i uzroci njenog bivstvovanja. Baš morate da se bavite njenim životom da biste saznali šta je uzrok tome što je tako izgledala, pevala, ponašala se i na kraju krajeva zašto se odala porocima.

I onda ste odlučno krenuli u razbijanju tih predrasuda? Čitav taj proces sigurno nije bio lak?

Sonja: U jednom razgovoru o njoj sa profesorkom radio režije Melinom Pota Koljević, profesorka mi je usadila crva da bi bilo dobro pisati o njoj nešto. Usledila je radio drama koju sam napisala i režirala za radio Beograd ‘’Dženis Džoplin na putu do kuće’’ (jj) i od tada me nije napuštala misao da bi to bila sjajna predstava, a moja prilika da uradim omaž svom idolu i uplivam u žanr muzičkog teatra. Tako da, nije postojao nikakav tekst u tom trenutku niti slučajnost, sve je nastalo tako što sam prvo u svojim koleginicama glumicama a i velikim prijateljicama Bojani Milanović i Sonji Isailović videla Dženis. I baš tako u njih dve zajedno u sintezi mi je nastajala Dženis. Tada se i rodila ideja o dve Dženis kao način da predstavim njen unutrašnji sukob i borbu, kao i dve strane njene ličnosti; jedna koja predstavlja Dženis koju poznajemo i ona druga Dženis za koju niko nije mogao ni da pretpostavi da je ova prva u sebi nosi. Tek nakon toga sam konktaktirala Tijanu Grumić, koleginicu dramaturškinju i prijateljicu sa kojom sam već radila na nekoliko projekata ranije i zatrpala je tim svojim knjigama, filmovima, slikama i člancima o Dženis. Tada je Tijaninim perom nastao i tekst. U stvari je moja misija prvo bila da ih zarazim Dženiskom. Međutim, dugo je vremena prošlo dok se nije sve poklopilo onako kako sam ja želela da bi se predstava uopšte i desila. Morao je da se desi OPENS Omladinska prestonica Evrope Novi Sad za koji sam radila nekoliko projekata na kojima sam ponovo upoznala bend UV, nekadašanja UVERTIRA (iz perioda kad i Alijansa). Zatim glumci Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić i Vukašin Ranđelović, a sve pod okriljem OPENS-a koji je stao iza naše ideje i ušao u priču sa Srpskim narodnim pozorištem kao koproducent. Mislim da sam pre toga predlog projekta poslala na sigurno preko 20 adresa, fondova, konkursa, svaki put sam dobijala negativan odgovor. Ceo ovaj proces je u stvari praktičan dokaz da se upornost isplati.

Zašto Dženis baš sad, u ovo vreme?

Sonja: Ako mene pitate (a pitate) onda Dženis u svako vreme, a posebno u ovo vreme, u kojem žene žive sa prividom da su ravnopravne u društvu. Kada na papiru imate skoro sva prava, a u svesti ljudi ste osuđivani ako u određenom periodu vašeg života niste ostvarili očekivane ženske uloge. U vreme kada biti feministkinja znači biti dlakava, ružna, lezbejka koja mrzi muški rod. E baš u to vreme je neophodna priča o Dženis Džoplin koja možda nije ni znala šta znači feminizam, a samo svojom suštinom i surovim prikazivanjem dubine svoje duše se izborila više za ženska prava nego velika većina pre i posle nje. Mene je naučila da je nešto umetnost samo ako deliš istinu o sebi i ogoljavaš se pred publikom, makar ta istina bila i surova. Živimo u vreme pretvaranja, laži i hodajućih predrasuda, istina i originalnost su nam više nego neophodni. Boriš se za svoja prava samo ako živiš iskreno prema sebi, i dozvoljavaš sebi i drugima da uživaju u tvojoj jedinstvenosti kakva god ona bila. Dženis ne bi volela da je neko sledi i bude kao ona, Dženis bi volela da svi sebi daju za pravo da budu ono što jesu.

Za koga Dženis danas?

Sonja: Za sve žene, za sve koji vole svoje žene, za ćerke, za mame, za bake, za domaćice, za karijeristkinje, za radnice, za one koji uživaju u muzici, za one koji uživaju u sirovim osećanjima, za one koji su zaljubljeni, za one koji su zaboravili šta je rokenrol, za one koji su zaboravili da osluškuju svoju stvarnost, za one koji su zaboravili da vole, za one koji se osećaju ne prihvaćeno, za one koji su usamljeni, za one koji znaju ko je Dženis, za one koji ne znaju ko je Dženis… Za generaciju koja misli da ne može da promeni svoju stvarnost, za one koji misle da nisu talentovani, za one koje je sramota…

Uloga ženskih vokala u roku nekad i sad se nije bog zna koliko promenula. Pošto vam je to bliska tema recite nam nešto o osvajanju slobode za ženske vokale u roku od strane JJ. Ni kod nas ih nije i nema puno kao što su Zdenka Kovačiček, Josipa Lisac, Slađana Milošević…

Sonja: Jednom prilikom dok sam studirala u Novom Sadu sam prvi put otišla sama na neki koncert. Bio je to koncert Josipe Lisac u SNP-u, i doslovno od prvih njenih tonova do poslednje pesme sam preplakala. Bio je to za mene neki čudesan, magičan trenutak u kome sam doživela katarzu jaču nego ikada na pozorišnoj predstavi. Počela sam da sumnjam da je ta žena sa iste planete sa koje i mi. Poseduje nešto neobjašnjivo, nešto skoro ezoterično. Sličan dar imaju i Zdenka i Slađana, a sad kad ih ovako stavimo na papir svesni smo da ih je u stvari malo. A malo ih je jer je teško i sada 50 godina posle smrti Dženis Džoplin biti žena i biti lider rok grupe. Njeno stvaranje je zaista bilo pionirsko na nekoliko nivoa. U to vreme takva vrsta „slobode“ u pevanju bila je dozvoljena samo crncima, žene 60tih su mogle da maštaju o dobroj udaji, a ne o dobroj svirci. Ona se svetu suprotstavila tako što nije imala rasne, polne niti bilo kakve druge predrasude, a samo tada možete da zaista pevate slobodno. Sve ostalo bi bilo licemerje i laž. Ne mogu da se otmem utisku koji me je poprilično užasnuo nakon što sam videla kako i gde npr. trenutno nastupa Sanja Vučić. Ona bi za mene bila jedini sadašnji primer jakog prodornog glasa, ženskog lidera koji se suprotstavio nametnutim standardima „ženstvenosti“. Ako se sećate, pevala je u grupi ZAA (čak je radila i obrade pesama Dženis Džoplin) nešto što je slično muzičkim žanrovima kao što su rege, ska, fanki… Bila mi je jako inspirativna, originalna, snažna, jedinstvena, drugačija. Ista ta osoba danas je članica grupe Hurricane sa još dve devojke (predstavljale su nas na Evroviziji ove godine). Kada uporedite njenu raniju originalnost i trenutnu situaciju u koju se upustila, a u kojoj je samo jedna od mnooogo zgodnih i razgolićenih devojaka koje pevaju o niskom moralu, pitate se, gde je nestala ona snažna devojka sa stavom? Bojim se da ju je pojela većina i da nije uspela da opstane upravo onakva kakva je. Svedočim o primeru lošeg kompromisa sa društvom u kome je ubijena još jedna jedinstvenost u nizu. Izgleda da je neko izmislio formulu za uspeh, al’ ona ne sadrži originalnost. Mene je svedočenje toj transformaciji toliko pogodilo da počinjem da sumnjam da bi danas biti Dženis Džoplin bilo još teže nego pre 50 godina.

Dolazite, kao i Dženis, iz ‘’ekstremno tradicionalne i konzervativne sredine’’ koja je smrt za umetnost ali ‘’zahvalna’’ za večni bunt protiv nametnute manipulacije ljudima…

Sonja: Ja mislim da u svom stvaranju nikada neću moći da pobegnem od konzervativne sredine u kojoj sam odrasla. Mislim da me je ta socijalna uslovnost napravila besnom. Verujem da je to koren mom buntovništvu i da je to i sada, mnogo godina nakon što sam iz iste sredine otišla ostalo usađeno u meni – postalo deo mog karaktera. Mesto mog rođenja je današnji Port Artur: duhom učmala sredina čiji mentalitet ubija drugačivost i svim silama ljude gura u kalupe. Uvek za to sam krivila nepostojanje pozorišta u ovom gradu. Sigurna sam da bi sve bilo drugačije. Često sam se u ovom gradu osećala kao da se non-stop sudaram sa nekim pokretnim kutijama – primetićete u predstavi da upravo tako nekako i izgleda scenografija u ovoj predstavi. Tu vrsta zagušenog duha i koliko je teško izboriti se sa takvom sredinom ne može da razume neko ko je iz Novog Sada, Beograda… To je bio samo još jedan od razloga zašto sam razumela njenu priču, njenu stravičnu potrebu za pripadanjem. Imala je svetsku, sada i istorijsku slavu, njoj to nije bilo dovoljno, trebalo joj je da je prihvati njen grad, njena porodica, njeni školski drugari. Na kraju je izgubila bitku sa životom jer je upala upravo u taj ogroman jaz koji se nalazio između njenih snova i njene kuće i između rok zvezde i žene iza bele ograde sa pitom od jabuka u ruci.

Kada govorimo o odnosu društva prema sudbinama izrazito talentovanih ali neprilagođenih umetnika kao što je JJ ili kod nas Sonje Savić i Margit Stefanović, šta Vi mislite o tome?

Sonja: Da. Strašno je što ne znamo kako je u tuđim cipelama dok u njih ne uđemo. Što iz naše perspektive neki životi mogu izgledati savršeno. Možemo im zavideti, na talentu, na lepoti, na slavi, na karijeri, a u dubini njihove duše može postojati neki za nas nevidljivi problem koji će ih oterati u ponore alkohola, droge, depresije i sličnih mentalnih oboljenja. Malo govorimo o tome – o tome se mora pričati ili ćemo ostati bez čitave generacije talenata, okruženi praznim glavama koje govore. Često ljudi vape samo za onim najosnovnijim što nam se ne čini tako važnim, a u stvari je ključno: da volimo i budemo voljeni. Pretužna mi je informacija da je nekakva komisija u Čačku sastavljena od trošača vazduha ustanovila da Sonja Savić ne može da dobije svoju ulicu zbog načina života. Upravo to je dokaz koliko smo površni kao ljudi i koliko vidimo samo posledicu, a ne i uzrok, takvi trošači ljudskog vremena su je i doveli tu gde je na kraju svog života i bila. A to kako je završila je apsolutno nebitno u odnosu na to koliko je dala. Te stvari se uopšte ne stavljaju na tas. To nije pravedno. Živeti sa talentom je i dar i prokletstvo. Takve ljude treba čuvati i razumeti. Magi je isto bila posebna, a to je breme koje je morala da nosi. Raduje me da postoji inicijativa za predstavu o Sonji Savić u skoro otvorenom Gradskom pozorištu u Čačku. Ako prethodne generacije nisu uspele da sačuvaju takve živote mi moramo uspeti da sačuvamo istinu i priču o njima.

Moram da vam postavim ovo provokativno pitanje: Kako je u ovo vreme kod nas biti ženski reditelj (rediteljka) pa još uz to i tako, tako mlada?

Sonja: Ja ne volim da govorim da je drugačije biti rediteljka nego reditelj, jer osećam da onda još više izazivam razlike. Da, moje zanimanje je „muško“ zanimanje, al to je ono što je društveno nametnuto kao takvo, al’ kao što vidite iz mog postojanja to i nije baš istina. Teže je verovatno, nisam bila muško nikad, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, al’ verujem da se susrećem u poslu sa istim problemima kao i velika većina žena u svom poslu. Mislim na potcenjivanje u smislu autoriteta, hrabrosti i mogućnosti da jedna žena uspostavi kontrolu kada su velike grupe ljudi u pitanju – što je kod mene slučaj. Trudim se samo da radim svoj posao najbolje što mogu- ne znam za bolji način da ih razuverim da žena nešto ne može što može muškarac. Biti mlad je rekla bih teže nego biti žena. Osećam da sad imam najveću snagu da nešto preduzmem, a to mi neće biti dozvoljeno jer SAM MLADA, a daće mi kad me već bude mrzelo i kad budem umorna od svega. Ne znam iskreno ni do kad traje ta sintagma mladi reditelj- u pozorištu se to često odnosi i na ljude koji već imaju skoro četrdeset.

Na kraju bih Vas zamolio da nam predstavite te mlade ljude koji velikim žarom i entuzijazmom iznose muzički deo predstave?

Sonja: UV je autorski bend iz Novog Sada, članovi benda su Igor Sakač (gitara, klavijature, vokal), Petar Banjac (bubnjevi, vokal), Filip Grubač (bas gitara, gitara).
Moram da dodam da u ovoj predstavi pomalo nestaje razlika između glumaca i muzičara, obzirom da muzičari i glume, a glumci i sviraju. Bio je to ozbiljan poduhvat i za jedne i za druge i izlazak iz zone komfora. Tako da, osim muzičara sviraju i Dimitrije Aranđelović (bas), Stefan Vukić (gitara i vokal) i Vukašin Ranđelović (perkusije). Sonja i Bojana pevaju preko 10 pesama Dženis Džoplin. Neverovatnu snagu i žar je cela ova ekipa unela u rad na ovoj predstavi. Svi koji su na njoj radili imaju od 24 do 30 godina tako da je u pitanju i vrlo sveža i mladalačka energija.

Kompozicije koje se izvode u predstavi:

  1. Janis Joplin – Summertime
  2. Aretha Franklin – Natural woman
  3. Bessie Smith – Nobody knows you when you’re down and out
  4. Janis Joplin – Catch me daddy
  5. Janis Joplin – I need a man to love me
  6. Scott McKenzie – San Francisco
  7. Doors – Light my fire
  8. Janis Joplin – Little girl blue
  9. Janis Joplin – Mercedez Benz
  10. Janis Joplin – Ball and Chain
  11. Janis Joplin – Try
  12. Janis Joplin – Me and Bobby McGee
  13. Janis Joplin – Cosmis blues
  14. Janis Joplin – Peace of my heart

Željko Građin (Autonomija.info)

Podijeli

Jedan komentar

Napiši komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.
Obavezna polja su označena *

Idi na alatnu traku