Senad Avdić : Sarajevo, jučer, danas, malo-sutra
Piše : Senad Avdić (Slobodna Bosna)
Natjeram se i ne bude mi mrsko, dapaèe, izazov je intelektualni u pitanju, pa usiljenim čitateljskim maršom pročitam knjigu Top je bio vreo; autora Vladimira Kecmanovića (rođen 1972. u Sarajevu). Roman pisca Kecmanovića, ako mene neko nešto pita, u literarnom smislu ništa ne valja, ma koliko se srbijanski književni kritičari trudili da dokažu suprotno – priča (ako je uopće ima) je nepopravljivo loše organizirana, forma do koje je autoru neobično stalo je starmala, podosadna, neprivlačna.Na formalnoj razini, sve što bih imao reći o spisatelju Vladimiru Kecmanoviću već sam rekao njegovom ocu Nenadu, rektoru Sarajevskog univerziteta neposredno pred rat; dosadno, brate, dozlaboga dosadno, suho, predvidivo, plitko…
A, opet, ne da mi đavo mira – nekoliko puta proèitam roman mlađeg Kecmanovića, koji, roman, ništa ne valja. Literarno, dakako. Međutim ono što me mami i privlaèi, što je za ovu priču jedino važno, jeste da se autor, dijete rođeno u Sarajevu, na početku rata osjeća jezivo izdanim, ostavljenim i ugroženim.Na stranu porodično-familijarni aferimi, baška grijesi tate Nenada; iz proze mladog Vladimira Kecmanovića raspoznajemo da je zadnje nedjelje svog života u Sarajevu proveo u paniènom strahu. Strah je potpuno legitimna ljudska pozicija; Emir Kusturica se nakon rata naslađivao nad dirljivim priznanjem Abdulaha Sidrana koji mu se povjerio: “Devedeset i pet posto mene je strah, a ovih preostalih pet posto možeš komotno zajebati“. Krasno je u to vrijeme Marko Vešović objasnio zašto je i koliko važno strah pretvoriti u brojke – crno na bijelo…
Dakle, dečku-piscu Kecmanoviću nije bilo ugodno, vidi se to iz njegovog romana, živjeti u rodnom gradu na početku rata. Ima u cijeloj toj priči problematičnih simplifikacijskih situacija (izjednačavanje unutrašnjeg i vanjskog terora, recimo), meðutim to ništa bitno ne mijenja na osnovnoj stvari: u ratnom Sarajevu nije bilo jednostavno zvati se Vladimir Kecmanović!Čitam u Politici, jednom od najsnažnijih uporišta velikosrpskog projekta, korisnu polemiku u kojoj, pored gorespomenutog Kecmanovića, sudjeluju važan srbijanski dramski pisac Nenad Prokić (aktivista Liberalne stranke Čede Jovanovića), Boro Dežulović, splitski huncut detaširan u Beograd: sinhronizirano uništavaju svaki argument koji ponudi pisac Vladimir Kecmanović; a argumenti mu nisu bogzna kakvi.
Kaže Nenad Prokić, i tu se ništa nema dodati niti oduzeti: “Isto kao što je Hitlerova Nemačka država bila zločinačka tvorevina i kada su Nemci shvatili da je godina nulta… To je Republika Srpska. Ako ne optužimo onoga ko je to uradio u naše ime, svi smo krivi“ .Boro Dežulović nije imao prevelikog posla u toj diskusiji – dovoljno je bilo samo da odrecituje nekoliko karakterističnih stihova iz svoje jezivo upozoravajuće knjige “Pisma iz Lore“Neki je dan ovdašnji federalni ministar i dopredsjednik Vlade Federacije Gavrilo Grahovac priznao da je na početku rata bio zatočen u nekakvom privatnom zatvoru u hotelu Evropa. Znam cijelu prièu o hapšenju Grahovca, od odvratnog početka pa do sretnog “happy enda“.
Grozne Izetbegovićeve horde, u konkretnom “predmetu“ radilo se o registriranom narkomanu i psihopati, nekakvom Kurtaju, samoproglašenom upravitelju hotela “Evropa“, na svoju su ruku lišavali slobode, maltretirali, zlostavljali građane Sarajeva koji su imali nesreću da se prezivaju Kecmanović, Grahovac, ili tako nekako. Lako je, jednostavno je, matematički i statistički, oboriti i obesmisliti osnovne idejne poruke iz knjige Vladimira Kecmanovića. Nemoguće je, međutim, osporititi, dovesti u pitanje, relativizirati njegove strahove, strepnje u ratnom Sarajevu; njegovi strahovi su bili tačni, vjerodostojni i legitimni, za njih smo krivi mi a ne oni!
Komentari