Kliker.info

Ru­smir Ma­hmu­tće­ha­jić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor i pred­sje­dnik Me­đu­na­ro­dnog fo­ru­ma "Bo­sna", u naj­zna­čaj­ni­jem vre­me­nu za BiH obav­ljao je du­žnosti pot­pred­sje­dni­ka Vla­de RBiH i ne­ko­li­ko mi­nis­tar­skih fun­kci­ja. Zbog ne­sla­ga­nja sa aktu­le­nom po­li­ti­kom 1993. go­di­ne po­dno­si os­tav­ku na sve po­lo­ža­je u ope­ra­ti­vnoj po­li­ti­ci i nas­tav­lja dje­lo­va­ti u ze­mlji i svi­je­tu na pot­hva­tu tu­ma­če­nja i de­kon­stru­ira­nja bo­san­ske po­li­ti­ke i kul­tu­re.Nje­go­ve broj­ne knji­ge i član­ci pre­vo­đe­ni su al­ban­ski, arap­ski, bu­gar­ski, fran­cus­ki, he­brej­ski, nje­ma­čki, ta­li­jan­ski i tur­ski je­zik.Danas smatra da je pitanje ko­li­ko je Bo­sna u bi­ti do­bi­la, a ko­li­ko iz­gu­bi­la s ne­za­vi­snoš­ću kada upo­re­di­ BiH ko­ja je iza­šla na re­fe­ren­dum mar­ta 1992. go­di­ne sa ovom da­nas, "mo­gu­će pos­ta­vi­ti za sva­ku po­ja­vu u nje­na dva vre­me­na".

– Uvi­jek je mo­gu­će go­vo­ri­ti o da­naš­njim do­bi­ci­ma i gu­bi­ci­ma u odno­su na bi­lo ko­je pro­šlo vri­je­me. Opre­dje­lje­nje ve­ći­ne bo­san­sko­her­ce­go­va­čkih lju­di 1991. i 1992. go­di­ne da za­hti­je­va­ju i bra­ne ne­za­vi­snost svo­je ze­mlje bio je od­go­vor na na­me­tnu­te po­li­ti­čke i voj­ne okol­nos­ti. Ju­go­sla­vi­ja, kao po­li­ti­čki pot­hvat u ko­ji je uklju­čen či­tav niz his­to­rij­skih za­se­bnos­ti, ni­je ra­zo­re­na iznu­tra ni izva­na. Prvi i klju­čni či­ni­telj nje­nog ra­za­ra­nja bi­la je ona eli­ta, ko­ju je sim­bo­li­čki i fa­kti­čki utje­lov­lji­vao Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Ta je eli­ta, za­je­dno s ni­zom rea­kti­vnih i ko­la­bo­ra­cij­skih či­ni­te­lja, a na osno­vi je­dne sta­re na­ci­ona­lis­ti­čke ide­olo­gi­je i zlo­upo­tre­be svo­jih ra­spo­lo­ži­vih ju­go­sla­ven­skih or­ga­ni­za­ci­ja i in­stru­me­na­ta, pla­ni­ra­la i po­kre­nu­la uni­šta­va­nje bh. druš­tve­ne, kul­tur­ne, po­li­ti­čke i eko­nom­ske su­bje­kti­vnos­ti. Bo­san­sko­her­ce­go­va­čkim lju­di­ma je bio izbor ili se pre­da­ti eli­ti tog zlo­či­na­čkog pot­hva­ta ili se bra­ni­ti. Ve­ći­na je oda­bra­la he­roj­sku obra­nu. Ako ta ve­ći­na ni­je iz­gu­bi­la u toj bor­bi s ta­ko mo­ćnim i stru­ktu­ri­ra­nim ne­pri­ja­te­ljem – a ona to ni­je! – on­da u to­me va­lja vi­dje­ti ve­li­ki ra­zlog za po­vje­re­nje i po­nos. Taj pot­hvat gra­đe­nja po­že­ljne bu­du­ćnos­ti za ove lju­de ni­je okon­čan, ni­ti ga je mo­gu­će okon­ča­ti. To je i da­lje naj­ve­ći iza­zov svim po­šte­nim, ra­zbo­ri­tim i hra­brim. Nji­ma je da­nas na ra­spo­la­ga­nju pu­no vi­še mo­gu­ćnos­ti za taj pot­hvat ne­go li je bi­lo dva­de­set go­di­na ra­ni­je.

Ko­li­ko je BiH danas stvar­no ne­za­vi­sna u pra­vom smi­lu te ri­je­či?

– Ni ­je­dna ze­mlja u svi­je­tu da­nas ni­je po­sve ne­za­vi­sna. Ako bi bi­lo dru­kči­je, me­đu­na­ro­dni po­re­dak ne bi bio mo­guć. BiH je za sve na­ci­ona­lis­ti­čke pro­gra­me u nje­zi­nom su­sjed­stvu ano­ma­li­ja. Ti na­ci­onal­ni pro­gra­mi su, u svom kraj­njem ci­lju, okre­nu­ti gra­dnji ho­mo­ge­nih na­ci­ja pre­ma prin­ci­pu – je­dan te­ri­to­rij, je­dna na­ci­ja – u ko­joj su ra­zli­či­tos­ti sma­tra­ne neo­drži­vi­ma. A, bo­san­sko­her­ce­go­va­čko druš­tvo je u svo­joj uku­pnos­ti plu­ral­no, sli­čno ka­ko je to i svi­jet u cje­li­ni. Ako ima bu­du­ćnos­ti za svi­jet, on­da je "zdrav­lje" bh. druš­tva i nje­go­ve po­li­ti­ke mje­ra is­ti­ni­tos­ti te bu­du­ćnos­ti. Mo­že­te li za­mi­sli­ti svi­jet bez in­ter­ne­ta, Or­ga­ni­za­ci­je uje­di­nje­nih na­ro­da, WTO, WHO, i ta­ko u ne­do­gled, s nji­ho­vim vir­tu­al­nim i fi­zi­čkim pri­su­tnos­ti­ma u sva­koj ze­mlji?! U sva­koj drža­vi svi­je­ta imat će­mo sve vi­še či­ni­te­lja po­put OHR-a ko­ji osi­gu­ra­va­ju me­đu­na­ro­dni po­re­dak.

Mi­sli­te li da BiH mo­že uis­ti­nu dje­lo­va­ti sa­ma, bez ju­ris­ti­kci­je me­đu­na­ro­dne za­je­dni­ce?

– To ne mo­že ni je­dna ze­mlja. Ona ko­ja to ho­će, gu­ra svo­je lju­de u ima­gi­nar­ni svi­jet na­su­prot zbi­lje. Ako je gro­tes­ka ime za na­me­ta­nje ne­ke ide­olo­gij­ske sli­ke svi­je­ta stvar­nim lju­di­ma, on­da je za­mi­sao o do­vo­ljnos­ti ne­ke drža­ve sa­moj se­bi gro­tes­ka u naj­go­rem smi­slu. Ta­kve su gro­tes­ke izvor pa­tnje, stra­da­nja lju­di i ra­za­ra­nja svi­je­ta.

Ko­je su po va­ma naj­ve­će gre­ške me­đu­na­ro­dne za­je­dni­ce pre­ma BiH?

– Tim smo pi­ta­njem op­sje­dnu­ti kroz go­to­vo svu svo­ju no­vi­ju his­to­ri­ju. Me­ni se či­ni da bi bi­lo ko­ri­sni­je obrnu­ti pi­ta­nje: Ko­je su to naj­ve­će na­še gre­ške pre­ma se­bi? Da­nas se tim pi­ta­njem ba­vi vrlo ma­lo po­je­di­na­ca i još ma­nje sku­pi­na u na­šoj ze­mlji. A, tek s od­go­va­ra­njem na to pi­ta­nje bi­lo bi mo­gu­će od­go­va­ra­nje i na va­še o "gre­ška­ma me­đu­na­ro­dne za­je­dni­ce". To što su bo­san­sko­her­ce­go­va­čke etno­na­ci­onal­ne, etno­re­li­gij­ske i etno­po­li­ti­čke eli­te ra­di­le – i što da­lje ra­de – pu­no je go­re od sve­ga što su ov­dje ra­di­li či­ni­te­lji me­đu­na­ro­dnog po­ret­ka, ko­je ni­ka­ko ne tre­ba amnes­ti­ra­ti za broj­ne od­go­vor­nos­ti. Ali, s od­go­vor­noš­ću bh. etno­na­ci­onal­nih, etno­re­li­gij­skih i etno­po­li­ti­čkih eli­ta va­lja­lo bi se ba­vi­ti kao naj­vi­šom za­da­ćom sva­kog od nas. Ni­smo li u ne­do­pus­ti­voj anes­te­zi­ji pred tim stra­šnim obli­ci­ma ugro­ža­va­nja na­ših su­dbi­na ko­je pro­vo­de ma­fi­ja­ši u odo­ra­ma "bi­zni­sme­na", "in­te­le­ktu­ala­ca", "prva­ka", "vjer­skih odli­čni­ka"?

Ka­ko vi­di­te bu­du­ćnost BiH – kao je­din­stve­nu i ne­za­vi­snu drža­vu ili nam pri­je­ti ra­spad?

– Pred sva­kim od nas su dvi­je mo­gu­ćnos­ti sva­ke bu­du­ćnos­ti – po­že­ljne i ka­ta­kli­zmi­čke – od ka­da ima čo­vje­ka ima i za­go­vor­ni­ka i je­dne i dru­ge mo­gu­ćnos­ti. Ni­ko ne zna i ne mo­že zna­ti za­si­gur­no šta je bu­du­ćnost svi­je­ta, pa ta­ko ni bu­du­ćnost ove ze­mlje. Na na­ma je da ot­kri­je­mo nje­na zna­če­nja i vri­je­dnos­ti za sva­kog od nas. Ako ih ot­kri­je­mo, za­go­va­rat će­mo ih i bra­ni­ti. Ako nam one os­ta­nu ne­po­zna­te, bit će­mo u mra­ku vlas­ti­tog ne­zna­nja, pa će­mo se bo­ja­ti tog, jer ne­zna­nje je is­to što i bi­va­nje u mra­ku. A, nor­ma­lan se čo­vjek bo­ji ta­kvog bi­va­nja. Pre­ma to­me, po­že­ljne bu­du­ćnos­ti bo­san­sko­her­ce­go­va­čke po­li­ti­ke, kul­tu­re i eko­no­mi­je bit će ono­li­ko ko­li­ko bu­de na­še odlu­čnos­ti da joj do­pri­no­si­mo kao vri­je­dnos­ti od ko­je ovi­se i naš ži­vot i na­še bi­va­nje sre­tnim.

I za kraj, mi­sli­te li da će BiH ika­da pos­ta­ti čla­ni­ca EU? 

– Europ­ska uni­ja je ime za naj­ve­ći na­dna­ci­onal­ni pot­hvat na­šeg do­ba. Taj je pot­hvat ute­me­ljen na vi­zi­ji europ­ske po­li­ti­čke, kul­tur­ne i eko­nom­ske eli­te. Naj­hra­bri­ji u toj eli­ti pre­dvi­đa­ju mo­gu­ća po­nav­lja­nja onog što je Euro­pa is­ku­si­la u po­slje­dnja tri sto­lje­ća – te­ško do­mi­sli­vu okru­tnost vjer­skih ra­to­va, si­ro­maš­tvo i glad, pro­go­ne Je­vre­ja, mu­sli­ma­na, Ci­ga­na, ra­zor­ne ra­to­ve. Europ­ska vi­zi­ja i pro­jekt Europ­ske uni­je je nas­to­ja­nje da se to vi­še ne do­go­di. Sva­ka pri­je­tnja tom pot­hva­tu je do­zi­va­nje pa­tnji, stra­da­nja i ra­za­ra­nja. Ako taj pot­hvat ima bu­du­ćnost – a Bo­ga va­lja mo­li­ti da ima, te za tu bu­du­ćnost i ra­di­ti – on­da je zbi­lja, po­nav­ljam, "bh. druš­tvo i nje­go­va drža­va" po­uz­da­na pro­vje­ra te bu­du­ćnos­ti. Ako bu­de Euro­pe bez no­vih ka­ta­kli­zmi, on­da će to bi­ti s Europ­skom uni­jom, a to zna­či ne­iz­bje­žno i nu­žno s Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom. Ta je ze­mlja da­nas naj­sla­bi­je tki­vo obe­ća­ne europ­ske bu­du­ćnos­ti. Ako po­li­ti­čka eli­ta da­naš­njeg us­troj­stva ime­nom Europ­ska uni­ja ne mo­že do­pri­ni­je­ti si­gur­nom pro­ce­su kon­so­li­di­ra­nja i ra­zvo­ja plu­ral­nog bh. druš­tva i nje­go­ve drža­ve, on­da su upi­tna broj­na oče­ki­va­nja i obe­ća­nja u da­naš­njem svi­je­tu. Ali, va­lja se na­da­ti naj­bo­ljem, a ra­di­ti ra­vna­ju­ći se pre­ma naj­go­rem.
Da li je iole mo­guć sce­na­rij po ko­jem će BiH je­dnog da­na bi­ti je­din­stve­na i cje­lo­vi­ta drža­va bez en­ti­te­ta?

– Čini mi se da je va­žni­je pi­ta­nje o su­šti­ni na­šeg be­zu­vje­tnog pra­va na pre­živ­lja­va­nje i bi­va­nje sre­tnim od sva­ke for­me. Ve­ći­na da­naš­njih bo­san­sko­her­ce­go­va­čkih lju­di se ne osje­ća do­vo­ljno si­gur­nim, pa ta­ko ni sre­tnim. Održa­va­nje ta­kvog sta­nja je po­ve­za­no s ne­dos­tat­kom vi­zi­je ko­ju mi mo­ra­mo iz­gra­di­ti, ko­ju mi ni od ko­ga ne mo­že­mo i ne tre­ba­mo oče­ki­va­ti, one vi­zi­je u ko­joj bi bi­la osi­gu­ra­na oba pra­va, i pra­vo na pre­živ­lja­va­nje i pra­vo na bi­va­nje sre­tnim. Tu vi­zi­ju da­nas one­mo­gu­ću­ju po­hle­pe i ne­zna­nja u ko­ja smo svi uro­nje­ni, a ko­ji­ma su sa­daš­nji etno­na­ci­onal­ni, etno­re­li­gij­ski i etno­po­li­ti­čki li­de­ri sa­mo naj­go­ra utje­lov­lje­nja. A ne­ma ljud­skog sta­nja ko­je ni­je pro­mjen­lji­vo. Za­što bi­smo mi pri­hva­ti­li da sa­daš­nje po­hle­pe i ne­zna­nja ni­je mo­gu­će pre­ina­či­ti u da­rež­lji­vost i po­ni­znos­ti i uvjer­lji­vo zna­nje o ra­zlo­gu i vri­je­dnos­ti bo­san­sko­her­ce­go­va­čkog plu­ral­nog druš­tva?!    V. Tatić (San)