Kliker.info

Profesor dr. Nenad Kecmanović je u beogradskoj Politici od 09.07.2016. godine napisao autorski tekst pod naslovom “Kako ugoditi Sarajevu”. U tekstu su iznesene ocjene i viđenje odnosa Srbije i Bosne i Hercegovine lišene bogde objektivnosti koje bi dolikovale jednom univerzitetskom profesoru.

Piše : Muhamed Fazlagić (Kliker.info)

Naprotiv njegovo pisanje se može nazvati, moderno rečeno, osrednjim spinom koji je providan čak i političarima nižeg ranga, a kamoli ljudima kojima je kritičko razmišljanje jača strana.Ipak tekst je ohrabrujući za nove generacije u Bosni i Hercegovini, pogotovo za one koji vole svoju domovinu i sve njene narode.

U Bosni i Hercegovini, a i van nje su stasale generacije koje su se obrazovale za ovih dvadeset pet godina, kako na domaćim tako i na svjetskim univerzitetima i odlično znaju šta znači ton pisma ili teksta, šta je to spin, šta je providno kao i to šta se želi reći između redova.

Prema tome, možemo se relaksirano pitati s čudjenjem, zar je prof. Kecmanović to što je srbijanska misleća elita?! Vjerujemo da nije, kao i to da Srbija ima šta kvalitetnije ponuditi na svjetskoj razini, a ne jeftine tekstove poput ovog.

Hajde da krenemo redom.

Pošto građjani sa ovih prostora, pogotovo u Bosni i Hercegovini čitaju i pišu jednako srpski kao i bosanski, onda ostavljam dijelove teksta prof. Kecmanovića pisane ćirilicom: “Почев од Ђинђића, преко Коштунице и Тадића, до Николића и Вучића, ниједан лидер Србије није успео да нормализује односе са БиХ. Прецизније, односе са бошњачким кантонима, јер са Српском су по природи ствари више-мање добри, а Херцег-Босну ти односи и не занимају.”

Profesore ovo je toliko jeftino da nemam komentara.

Providno provociranje na koje bi se mi sad trebali pravdati kako je Bosna i Hercegovina suverena, objašnjavati da bošnjački kantoni ne postoje kao ni tzv. Herceg-Bosna itd…

Oprostite profesore, ali uvod je tekovina stare škole koja je u svijetu retrogradna isto kao i crno bjeli televizor.

“Ђинђић је испоручио првог председника Србије.”

Profesore znamo kako je pokojni Đinđić završio pa nije ni uspio razviti te odnose.

Mi u Bosni i Hercegovini, generacija spomenuta na početku teksta, vjerujemo da bi pokojni premijer Zoran Đinđić ponovo izgradio te odnose na temeljima pravde, ali nažalost nije uspio, ne zbog nas u BiH, nego zahvaljujući unutrašnjim odnosima u Srbiji i političkoj likvidaciji čija je bio žrtva.

“За Коштуничиног мандата највећи број оптужених отишао је у Хаг.”

Koštunica i proces pomirenja?!

Ovdje je svaki komentar suvišan, a isporuka zločinaca u normalnom demokratskom svijetu se tretira kao obaveza i moralni čin, a ne kao nešto što bi trebalo nagraditi. Možda sugerišete da su trebali ostati na slobodi?

“Тадић се поклонио жртвама у Сребреници.”

Tadić je interesantan i moglo bi se diskutovati o njegovim nastojanjima da izgladi odnose sa Bosnom i Hercegovinom u kojoj je kao i vi rođen, međutim njegova politička karijera je skončana upravo zbog igranja dvostruke igre.

Nije mu bilo lako balansirati izmedju tradicionalno jakog profašističkog desnog krila u Srbiji i njegovih eventualnih vizija Srbije u Evropi.Barem je tako javno nastupao, a na kraju ga je koštala neiskrenost.

Pričao je jednu javnu priču o pomirenju, a onda u izvinjenju Skupštine Srbije koja je trebala biti rezolucija u kojoj će se osuditi počinjeni genocid u Srebrenici, njegova parlamentarna većina nije smjela ekplicitno spomenuti izvinjenje za genocid, nego indirektno kroz spominjanje presude za taj isti genocid.

Bez obzira na nepotpuno izvinjenje, to je bio korak u dobrom pravcu koji je Tadić načinio nakon žestokog međunarodnog pritiska pod kojim je bio, a koji se desio na insistiranje predsjedavajućeg Predsjedništva BiH dr. Harisa Silajdžića.

Poslije toga predsjednik Tadić i Srbija 2010. godine kreću u avanturu koja je koštala Srbiju međunarodne reputacije. Izdat je nalog za hapšenje bivšeg člana Predjedništva BiH Ejupa Ganića koji je apsolutno bez razloga optužen za ratne zločine i na osnovu toga je uhapšen u Londonu, a zatim oslobođen nakon sudskog procesa i jakog lobiranja u svijetu dr. Silajdžića.

Kasnije se isto dešava 2011. godine kada po istom urneku Austrija hapsi generala Armije Republike Bosne i Hercegovine Jovana Divjaka. Konačni rezultat procesa je isti, Divjak je oslobodjen, a Srbija pokazala nizak stepen međunarodne odgovornosti, nepotrebno uvlačeći druge države u lažne procese.

“Али, нико од побројаних лидера после Милошевића није толико запео да те односе унапреди колико Вучић.”

Nakon ovoga ste nabrojali Vučićevo izvinjenje, zatim “donaciju” Srebrenici, pa kamenovanje u Srebrenici na prošlogodišnjoj ceremoniji itd.

Profesore Kecmanoviću znamo dobro da je gospodin Vučić bio vrlo aktivan u našoj domovini za vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu i pucao po bh. prijestolnici, pa i po vama dok ste kratko sjedili u Predsjedništvu Republike Bosne i Hercegovine.

Njemu ni vaš kolega po zvanju, prof. dr. Vojislav Šešelj ne vjeruje, a sam je bio njegov politički otac.

Kad je u pitanju “donacija” za Srebrenicu važno je da znate, ako slučajno ne znate, da taj novac nije ni približan sumi koju Srbija duguje za potopljeno zemljište Srebrenice koje iznosi desetine miliona eura/evra.

Osim toga, Srbija Bosni i Hercegovini duguje za struju sa elektrana na Drini nekoliko milijardi eura/evra. Prema tome Vučić nije vratio ni 1% novca koji je Srbija nezakonito prisvojila, a pripada građanima BiH koji su i Srbi, Hrvati i Bošnjaci i ostali.

Sve mi to znamo kao i građani BiH te nismo naivni da vjerujemo u Vučićevu jeftinu promociju. Mi nemamo amneziju, niti selektivnu memoriju, a kao što vidite preneseno je i na novu generaciju, tako da se agonija odnosa produžava sve dok se ne desi iskreno pomirenje, bazirano na pravdi.

Ne na osveti, na pravdi.

U tekstu dalje ironično provocirate sa navodima koji, prema Vama nisu istiniti, a i kad bi Srbija bila spremna na to, ne bi bili dovoljni da zadovolje “političko Sarajevo”.

Da krenemo redom:

“Прво, да Србија мимо одлуке хашког суда правде призна да је извршила агресију на БиХ и починила геноцид у Сребреници.”

Ako se već pozivate na presudu onda znamo i vi i ja da je Srbija osuđena kao odgovorna za nespriječavanje genocida. Zar to nije dovoljno za izvinjenje gdje će se reći ako ništa drugo:

“Komšije izvinite što nismo spriječili genocid”. Vi to smatrate nepotrebnim.

“Друго, да у складу с претходним, Србија плати ратне репарације Бошњацима од неколико десетина милијарди долара, тако да сваки муслиман добије бар по десет хиљада.”

Ne treba svaki “musliman” dobiti odštetu od 10 hiljada eura, ali Srbija bi trebala platiti odštetu za razaranja nastala agresijom, iako se izgubljeni životi, silovanja i sakaćenja nikad ne mogu platiti.

“Треће, да Србија изручи Додика у ланцима, а Иванића и Босића бар условно казни због тога што су му се придружили у одбрани датума дана републике и одбијању резултата пописа.”

Samo se hapsi po sudskim nalozima, a nikako prema političkim dogovorima na šta ste vi vjerovatno navikli pa stavljate na stol.

Kad je u pitanju popis, vjerovatno niste zadovoljni, jer je stara škola planirala drugačije brojeve.

“Четврто, да Србија као потписница затражи даљу ревизију Дејтона.”

Srbija je potpisnica jer je učesnik u ratu u BiH. Da je iskrena, zatražila bi, to vam je dobar prijedlog.

“Пето, да ултимативно подржи укидање РС као “геноцидне творевине ратних злочинаца“.

Prema presudi UN-ovog Međunarodnog suda pravde Vojska i Policija Republike Srpske su počinile genocid u Srebrenici. Ko je sretan da radi na tim temeljima i da nosi to ime više govori o njemu/njima samima nego o željama s druge strane.

Lično se ne bih družio sa osobama koje su puno manju nepravdu napravile prema nekome. Ko god se može identifikovati sa gore navedenim, govori o stanju duha, kako pojedinca tako i grupe.

“Шесто, да Србија прекине сународничке везе са Србима у БиХ јер они „и нису Срби него Босанци који су примили православље“.

Profesore vratite se ponovo na Načertanije Ilije Garašanina iz 1844. godine i vidite kako je on nazivao stanovnike Bosne, Ercegovine.

Седмо, да Србија подржи унитарну Босну као бошњачку државу са две мањине. И да после свега тога премијер Србије упита: „Треба ли још нешто?“

Sedmo nikad niko nije tražio.

Bosna i Hercegovina bi trebala biti decentralizovano uređena država sa prirodno funkcionalnim regijama koje su nastajale vijekovima.

Na tim osnovama su uređene i druge zemlje Evropske unije kojoj težimo svi u regionu. Vjerujem da se slažete da će pacijentu s Pala prije biti spašen život u Sarajevu u hitnim slučajevima kao što važi za čovjeka iz Bosanske Krupe kojem je bliža Banja Luka.

Profesore Kecmanoviću, mogli ste malo bolje ovo sročiti, jer ovo što nudite je upravo ona demode škola koju smo spomenuli.

Vi ste đak generacije koja je mogla prosipati, izvinjavam se zaista na kolokvijalnom izrazu, maglu ili “šuplju” i da se s druge strane šuti.

Takva magla i vizije poput vaše, su odvele Jugoslaviju u propast, a vi ponovo pokušavate servirati istu priču bez trunke nadgradnje.Sve se mijenja na svijetu, samo vi ostajete isti.

Istina je na kraju da smo se mi u Bosni i Hercegovini promijenili, kao i u drugih pet zemalja nastalih njenim raspadom. Znam da ne želite čuti da ih je pet, pored Srbije i BiH koje su predmet ovog teksta, ali ako se probudite iz sna, napustite paralelni univerzum u kom živite, vidjet ćete da jeste.

Takvi kao vi držite narod pod anestezijom i ne date mu da se probudi. Dokaza je bezbroj. Sreća, da u Srbiji ima dosta naših kolega, pravnika, sociologa, filozofa i drugih obrazovanih i emancipovanih dobrih građana Srbije koji su shvatili šta im je napravila ta ideologija.

Na žalost vi i vama slični još uvijek gušite pozitivne promjene u Srbiji. Želim zdravoj Srbiji da istraje i da doživimo dan kad će ova priča biti prošlost.