hamburger-icon

Kliker.info

Marko Šelić Marčelo, pisac i reper: Balkanski političari nisu ništa naučili od Miloševića (VIDEO)

Marko Šelić Marčelo, pisac i reper: Balkanski političari nisu ništa naučili od Miloševića (VIDEO)

Februar 23
08:27 2014

marcelo1Pisac i reper iz Paraćina Marko Šelić Marčelo svojom riječju o stvarima o kojima se malo ili nimalo govori, gotovo uvijek gađa pravo u metu. Kada ga pred intervjue najave kao svestranog momka, Šelić ima običaj i da ispravi novinare pa kaže da taj kompliment pripada nekome ko je istovremeno i astrofizičar i stolar i ginekolog.Sve moje aktivnosti tiču se jednog istog: bavljenja pisanjem. A sve što pišem je o ljudima, psima i mišima”, kaže Šelić, a to čini kroz prozu, novinske kolumne i muziku.

Po struci bi bio profesor srpskog jezika i književnosti, da ga od toga ne dijeli još koji ispit. Objavio je četiri studijska albuma – “De facto” (2003), “Puzzle shock!” (2005), “Treća strana medalje” (2008) i “Deca i Sunce” (zajedno sa svojom grupom Filter, 2010), te roman “Zajedno sami” (2008) – kome je priključena i dramatizacija, zbirku raznovrsnih tekstova “O ljudima, psima i mišima” (2009), stotinjak kolumni za razne redakcije te novi roman “Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica”, čime započinje trilogiju na kojoj će raditi narednih nekoliko godina. Živi i radi u Beogradu, radnim danima. Vikendima tutnji Balkanom zajedno sa saborcima iz Filtera i pančevačkog sastava Iskaz, ili drži svoje književne večeri i tribine. U intervjuu za Oslobođenje govori o današnjem svijetu književnosti, koliko je sigurno biti pisac britkog jezika, nasilju među mladima, tekstovima kojima aktuelizira mračnu stranu društva, da li je jezik nasilja jedini jezik koji aktuelna vlast može da razumije, šta donosi drugi nastavak romana “Malterego”…

• U eri kada se svako hvata pera i stvara književne uratke, koji nerijetko budu i nagrađeni, kako se Vi kao čovjek kojem je pisanje primarno zanimanje snalazite u cijeloj toj avanturi? Postaje li svijet književnosti jedna velika džungla?
– Ni manje, ni više nego svi ostali svetovi, džungla je svugde. U eri sve bržeg življenja, ljudi više nemaju strpljenja da nešto postanu, što iziskuje godine rada,  već samo da se nečim proglase, što iziskuje jednu misao i jedan tvit. A nije teško preveslati čitaoce koji takođe sve vreme nekuda žure i imaju sve manje vremena za fine podnivoe teksta – sve se čita samo linearno, kao sms ili status na društvenoj mreži, to je samo puko probijanje do kraja rečenice što je brže moguće. No, pošto mnogi i dalje misle da je idealni šah-mat u svakoj raspravi trenutak kada neko potegne onu čuvenu da se o ukusima ne raspravlja, pokušajmo za trenutak da nađemo neku definiciju ukusa. Rekao bih, recimo, da je ukus u svojoj suštini istančana sposobnost upoređivanja.

Nije teško biti fin

Da bi doneo sud o nečemu, ti upoređuješ to nešto sa svojim ranijim iskustvima iste vrste. Ukoliko je to iskustvo bogatije, poređenje dobija na težini. Jednostavnijim rečima rečeno: ako neko nije čitao ništa, nije teško ubediti ga da je bilo šta dobro, jer taj nema sa čime da uporedi. Prema tome, pred svakoga ko danas piše postavlja se stara dilema: hoćeš li težiti umetničkim vrednostima ili ćeš činiti ono što je jedan srpski kritičar davno nazvao “ustupkom rđavom ukusu”. Jer, ovo prvo donosi vrlinu, a ovo drugo daleko bolji tiraž. Naravno, pred neke se ta dilema pak uopšte i ne postavlja: neki ne bi nikad mogli da razonode široke mase jer im to sopstveni stomak ne dozvoljava, a neki drugi ne mogu da dosegnu stvaralaštvo jer im to ne dozvoljava sopstvena glava. Zato me nikad nije vređalo što te šire mase nalaze da sam u svojim delima isuviše mračan, komplikovan ili šta već.

• Slike nasilja u školama, sa stadiona i ulica nekako su se preselile i na Sajam knjiga u Beogradu. Naime, prošle godine ste na Sajmu zabilježili zanimljive scene o kojima se dosta govorilo. Je li nekultura baš ovladala?  
– Beše svojevremeno neki slogan koji je glasio ovako: “Nije teško biti fin.” Dodao bih: “Nije, ali je daleko lakše ne biti fin.” Da bi se mladunče čoveka učlanilo u civilizaciju, mora da preduzme izvestan napor, jer ovaj čopor funkcioniše mahom na nekim neživotinjskim pravilima, a to nikome nije prirođeno, to se uči. Detetu je normalno da “nuždi” sebi niz nogu, i to čini sve dok ne ukapira da neće postati član zajednice dok ne shvati instituciju toaleta. Neki ljudi su, međutim, daleko više nostalgični prema divljaštvu, pa mu se vrlo rado vraćaju. Ima ih svugde, u svakoj struci, ne idu razgaćeni unaokolo jer to nije društveno prihvatljivo, ali bi dušu dali da zbace sa sebe garderobu, ritualno zaigraju oko nekog totema i zalaju da bi prizvali kišu, sunce ili šta im već u trenutku odgovara. Balkan daje malo više prostora za ispoljavanje takvih poriva, i to je to. Ipak, činjenica da smo time sablažnjeni jeste dobra: čim se još čudimo, znači da nije ovladalo, da još predstavlja izuzetak. Valjda.

• Svojim tekstovima aktuelizirate mračnu stranu društva, teme o kojima se malo govori. Koliko to sve dopire do pojedinca, običnog čovjeka?  Ima li pomaka u svijesti ljudi?
– Do nekoga dopire, do nekoga ne. Teško je to meriti, promena pojedinca ne vidi se ako analiziraš masu. Ili se vidi, ali nam ništa ne govori o masi: niti su svi Nole Đoković, niti su svi onaj što ciglom razbije prozor neke ambasade, pa ta slika obiđe svet. Ipak, mene masa ne zanima, nego me zanima kako je ovaj prvi postao tako sjajan i kako je ovaj drugi postao… takav kakav je. I tu negde leži jedna od velikih razlika između bavljenja politikom i bavljenja stvaralaštvom: umetnik mašta o sagovorniku koji ga razume, a političar o što većem broju ljudi koji ga slede. Ovaj želi oči, a onaj slepilo. Ovaj prvi želi da se u njega uvek sumnja, a onaj drugi da mu se uvek veruje. Zato je stvaralaštvo blisko filozofiji, a politika religiji. Otuda uopšte ne treba da čudi što ovaj drugi par ide ruku pod ruku kroz čitavu istoriju. Umetnik se pita: “Mogu li da poverujem?” Političar se pita: “Mogu li njih da nateram da poveruju?”

• Dugo godina ljudi su šutjeli i trpjeli, sada je konačno puklo, barem u Bosni i Hercegovini. Znači li to da su se ljudi konačno počeli izdizati iznad etničkih, kulturnih i svih drugih podjela? Da li je jezik nasilja, koje smo imali priliku vidjeti, jedini jezik koji aktuelna vlast (općenito na Balkanu) može da razumije?
– Često na književnim večerima koje držim dođemo do tog pitanja o nekakvom buđenju svesti kod ljudi kao jednom od primarnih ciljeva angažovanog stvaralaštva. Onda opet uskočim s tezom da tu pričamo samo o pojedincu; što se tiče kolektiva, ne dešava se na Balkanu sve ovo zato što je većina nesvesna i omađijana, nego zato što se oseća bespomoćno. I to je jedna vrlo važna razlika, koju mnogi ne vide, pa otud umisle da su prosvetitelji. Pa ne trpe ljudi zato što su baš toliko glupi da im treba pomoć da saberu dva i dva, nego trpe jer imaju osećaj da druge nema. Avaj, ponekad bespomoćnost ima oblik fitilja – ipak ima kraj, i ipak dogori. I tad ljudi ustanu, ne zato što preterano veruju da će nešto dobiti, nego zato što apsolutno znaju da više nemaju šta da izgube. A čovek koji nema šta da izgubi, to je najopasniji protivnik koji se može zamisliti – iako vlasti tako retko računaju s tim potpuno logičnim faktorom. Kao i sa onim da jad mnogo brže ujedini ljude nego sreća – bića se privijaju jedno uz drugo kad im je hladno, a ne kad je vrućina.

Manipulacija klincima

Najveća bahatost balkanskih političara jeste ta što ih ni primer Miloševića nije naučio da se može dogoditi – narod. I da se tad neće moći nazad. Ali uprkos tome, toliki broj njih u svim republikama bivše Juge zapravo mašta o tome da postane diktator. Igranka potraje, a onda narod izađe na ulice. I onda ćao. Samo, šta posle? Koga dovesti sledećeg ako svi oni sanjaju isto?

• Ko po Vašem mišljenju nosi najveći teret odgovornosti za sistem vrijednosti koji danas imamo? Jesu li to mali ljudi, političari, mediji…?
– Država. Uvek država. Sve se rešava zakonima. Masa funkcioniše po jednostavnim jednačinama, među kojima prednjači princip nagrade i kazne. Afirmacija odgovarajućeg ponašanja i praktična osuda onog drugog. Ako, nasuprot tome, imaš države u kojima je svakom detetu jasno da si glup ako si pošten, a nagrađen gotovo isključivo onda kad nisi, onda ne treba da čudi zašto deca usvajaju naopak sistem vrednosti: nije to, pobogu, zato što ih neko hipnotiše, nego zato što imaju oči i uši, pa vide i čuju. Ti objašnjavaš detetu da je obrazovanje važno i potrebno, a ono pokazuje prstom na predsednika i kaže: “Ali čuo sam da je on kupio diplomu.” Pa mu ti sad objasni da to nije normalno.

• Britki jezik je ono što karakteriše Vaše tekstove. Prije desetak godina u pjesmi “Kuća na promaji” dotakli ste se ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića i brutalnosti srbijanske policije. U pjesmi “Pegla”, kojom najavljujete novi album “Napet šou”, tema su desničarske grupe. Kome su u društvu potrebni tinejdžeri poput Pegle?
– Ne toliko brutalnosti, više pogrešne fokusiranosti. Patološka mržnja prema policiji postoji samo kod onih koji su nešto skrivili i kod onih koji misle da je vređanje policije nešto kao mnogo kul – ostali znaju da se i panduri vazda dele na dobre i loše, kao i svi ostali ljudi. Problem je u tome šta im je naređeno kad su velike stvari u pitanju – šta se rešava, a šta se ne dira. To su krupna pitanja i imaju slabe veze sa onim pajkanom što na ćošku legitimiše klince skejtere – taj je normalan zato što je normalan ili pak brutalan zato što je drkoš. Ozbiljne pohvale ili primedbe na rad policije baziraju se na drugim stvarima. A kome su potrebne Pegle – e to spada u ta velika pitanja. Jer nekome očigledno jesu. Neko manipuliše klincima i koristi ih za svoje ciljeve, dok oni slepo veruju kako ispunjavaju svetu dužnost prema otadžbini. Mržnja se ne pakuje u injekcije, a ipak se najlakše ubrizgava i gotovo da nema protivotrova za zaražene. I neko se, kao što rekoh, iza nekih zatvorenih vrata veoma raduje toj činjenici.

• Koliko je danas sigurno biti pisac britkog jezika? Stvaraju li Vam probleme neistomišljenici?
– Danas nije sigurno bilo šta, ni u materijalnom smislu, ni u pogledu lične bezbednosti. Pa su svi ono što su. Stav uvek provocira, tu nema pomoći, naročito danas, kada vladaju parole i pamfleti – stav se uvek lako razlikuje od podvikivanja, jer iza stava stoji osoba i čitav njen život, a iza parola samo grlo koje viče.

• “Malterego”, prva knjiga u trilogiji koju radite, tematizuje odnos dobra i zla kroz priču o protagonisti Leu i antagonisti Jasminu. Prisutno je i aranžiranje bijesa kao i polemika da li smo mi isto što i naš bijes. Koliko sve to ima veze sa stvarnošću?
– Ne aranžiranje, nego ambalažiranje – kako spakovati svoj bes i odložiti ga na sigurno. I dobro i zlo nisu uzeti zdravo za gotovo, i nisu uzeti epski: sve se problematizuje kroz odnos sasvim običnih ljudi, koji u jednom trenutku prevagnu na ovu ili onu stranu, kako inače i biva. I verujem da veoma ima veze sa stvarnošću, to su dileme i izazovi sa kojima se svi susrećemo. U drugom delu trilogije u fokusu je odnos dece i roditelja, takođe svačija glavolomka. Ti lomovi u čoveku, to je ono što me kao autora najviše zanima, a ne tektonske promene društva i istorija sa velikim I.

• Šta nam još donosi drugi nastavak romana “Malterego”? Šta se krije iza naziva “Intronaut”?
– Intronaut bi bio onaj koji ponire u sebe, astronaut ka unutra. To je zadatak koji čeka Lea u trećem delu, dok će drugi provesti mahom se opirući tome, iako neminovni sudar sa sobom dolazi. No, neće biti jedini: iz ovih ili onih razloga, slične sudare sa sobom imaće i mnogi drugi junaci, pa i čitavo društvo. U svemu tome važiće svaki detalj prve knjige, sve ono što je ostalo da visi u vazduhu – ostavljeno je namerno.

Tunel sa dva kraja

Videćemo kako se Leo nosi sa teškim moralnim bremenom poteza koje je povukao na kraju prve knjige, malo ćemo više zagrebati po tome otkud mu uopšte Malterego (iako se čini da je na to već odgovoreno – ne, još kako nije), a rekao bih da roman ima i najboljeg negativca kojeg sam dosad napisao. I da, ko me je mrzeo na kraju prve što mora čekati na drugu knjigu, posle druge će me mrzeti još više, ali će biti još jasnije da priča ima tačno određen smer i da vodi ka brižno isplaniranom kraju.

• Na kraju jeste li optimista? Ima li svjetla na kraju tunela, a da to, ipak, nisu svjetla voza?
Hah, svetlo na kraju tunela. To me uvek intrigiralo. Vidiš, ako se sa druge strane vidi svetlo, to je dokaz da tunel ima dva kraja. Ako ima dva kraja, znači da i onaj sa druge strane ovu našu stranu vidi kao svetlo. Što znači da sa obe strane stoje nesrećnici i nadaju se spasu, a u najboljem slučaju mogu da trampe svoje nesreće time što promene strane. To bi rekao pesimista. Optimista bi u tome primetio još nešto: sa obe strane stoji čovek. Čovek kao problem, čovek kao rešenje. Pošto su meni oba ova pogleda bliska, ko sam onda ja? Realista sanjar. A to se ne slaže, i zato tvori sukob. A taj sukob, to je izvor stvaralaštva.

Tralala muzika

• Susret sa sarajevskom publikom zakazali ste za 14. februar, Dan zaljubljenih. Je li to Vaš odgovor na komercijalizaciju svega, pa i ljubavi?
– Ma kakvi. Naprosto se zgodilo da taj dan odgovara i organizatoru i nama, a da li je Dan zaljubljenih ili Noć veštica, to nam je potpuno svejedno. A što se tiče spomenute komercijalizacije ljubavi, niti je to novost, niti je tu išta kriv 14. februar – tralala muzika to radi svakog dana, ne samo tog. Imate čitavu gomiletinu ljudi čiji se muzički opus zasniva isključivo na ljubavnim pesmama, kao da im je profesija da vole i pate, pa su u tome valjda temeljitiji nego mi ostali. A onda imate i armiju publike kojoj to turobno tupljenje ama baš nikad ne dosadi. Ne vidim šta je onda pogrešno u tome da se svi zajedno okupe na dan koji sam po sebi ima neku izrazito ljigavu notu, upravo odgovarajuću njihovom poimanju ljubavi. Ne treba, dakle, preslišavati komercijalnu spregu između takvih autora i takvih konzumenata, jer ona postoji oduvek, a ovo je samo dan kad sa dodatnim ushićenjem cupkaju oko svog totema božanstva banalnosti. Mi svojoj publici ne možemo ponuditi taj čarobni ritualni ples, imamo svega po jednu ljubavnu pesmu na svakom albumu, ali šta da se radi. Edin Barimac (Oslobođenje)

Podijeli

Komentari

Još nema komentara

Komentariši

Napiši komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.
Obavezna polja su označena *